March of the Zapotec/ Holland EP

Zach Condon ovu muziku pravi već nekoliko godina, otkako ga je francuska studentarija zarazila strašću prema narodnoj muzici Balkana. Iako se kao uticaj spominje i Boban Marković, znajući koliko je Goran Bregović popularan u Parizu (gde je Condon proveo četiri meseca 2003. godine), pomalo je zastrašujuće (mada zabavno) pomisliti kako uopšte nije isključeno da je plehana muzika koju ansambl Beirut pravi zapravo na neki način začeta u susretu restlova Bijelog Dugmeta sa world musicom...

Condon svakako u ovoj muzici ima svoj glas. Debi album, Gulag Orkestar iz 2006. godine je veoma spretno spajao evropske narodnjake i američki indie-pop, uz pomoć članova benda A Hawk and a Hacksaw koji su i sami eksperimentisali sa istim pristupom dodajući mu preliv avangardnog nadrealizma. Beirut je, naravno, danas mnogo popularniji od AHAAH zahvaljujući skoro savršeno pogođenom odnosu egzotičnog i prepoznatljivog u svojoj muzici.

Da je Beirut neka vrsta Condonovog kreativnog dnevnika (eh, da nas je više koji ovako možemo da beležimo momente svog života... s druge strane, koliko nas može da se pohvali da im je deda Eddie Condon?) videlo se i iz drugog albuma, The Flying Cup Club, inspirisanog u velikoj meri francuskom šansonom, a March of the Zapotec/ Holland je nastao nakon Condonove posete Meksiku i na njemu su se može čuti svirka devetnaestočlanog meksičkog orkestra The Jimenez Band.

Ovo slobodno mutiranje muzike Beiruta od izdanja do izdanja pomaže da ona ostane istinski sveža. A to joj je potrebno. March of the Zapotec nikada ne silazi ispod donje granice ugodnog ali na ovoj ploči se Condonovo dečačko pevušenje primetno nalazi na ne baš istoj planeti sa muzikom. Aranžmanski, ovde nema kolizije, jer je mladunac izvanredno talentovan za uplitanje mase instrumenata u dražesnu muzičku celinu koja obara na pod šarmom a ne sirovom snagom, pa je i njegovo pevanje, na mehaničkom planu potpuno funkcionalno. No, ima odeđene napetosti između svečane, ritualne prirode muzike i Condonovog slatkog ali nikada suštinski značajnog pevanja.

Da li to ruši elegantnu arhitekturu ove muzike? Ne, uopšte. Condon je pevač ograničen na usku paletu ekspresija ali njegov glas je na kraju krajeva samo jedan od instrumenata. Njegovo umeće kombinovanja narodnjačkih elemenata i pop senzibiliteta možda ne dokazuje stopostotno tezu Borisa Kovača kako je pop muzika danas zauzela mesto narodne muzike nekad, ali slušajte kako se samo dobro snalazi sa narodnjačkim trilerima, dramatičnim gitarskim trzajima, te, sporim, teškim marševima udaraljki i truba. Muzika Beiruta je uvek na uskoj liniji između dobronamerne parodije i apsolutnog divljenja uzorima i na March of the Zapotec Condon između ostalog isporučuje i jednu od svojih najlepših pesama do sada The Shrew.

Druga polovina EP-ja rezervisana je za Condonov (drugi) alter-ego, Realpeople, ponovo dnevničku ispovest, ali ovoga puta ispričanu kroz nežnu elektroniku i još multitrekovanog pevanja. Condon je i ovde apsolutno na svom terenu, jedino što ovoj muzici nedostaje ozareno eksperimentatorsko lice. Umesto toga, ovih pet pesama su samo neka vrsta mirnije interpretacije detinjih svetova Squarepushera ili Aphex Twina i kao takve prijaju, ali deluju nepogrešivo trivijalno u poređenju sa prvom polovinom EP-a.

Povezano:

• Nerokumpirani, Beirut na festivalu Les Inrocks

Audio:

• Beirut MySpace