Noble Beast

Evo jednog prolećnog albuma za zviždukanje dok hodate Bulevarom ili šetkate šumom. Doduše, ako malo pažljivije počnete da slušate stihove Andrewa Birda na Noble Beast, poželećete da sednete na neku klupu ili proplanak, pa malo razmislite... A trebaće vam i rečnik, i to podeblji (Benson i Filipović neće pomoći, pređite odmah na Webstera).

Problem je u tome što vam ni nakon upotrebe rečnika stvari neće biti najjasnije, jer Andrew Bird je veoma sklon upotrebi reči za koje niko normalan ne zna šta znače.

Nerdovi sa Pitchforka su se, naravno, potrudili da potraže svaku od njih, i to jeste zabavno (lični favorit je pleurisy – upala pleure, membrane na plućima sisara), ali promašuje ceo fudbal. Jer, u tome je štos: jezičke vratolomije Birdu služe samo kao još jedno sredstvo za komponovanje neverovatno komplikovanih a istovremeno savršeno pristupačnih pop pesmica.

Jednostavno, čovek se očito super zeza pišući muziku, i ne brine ga previše šta drugi o tome misle, niti da li će išta skapirati. Dok god je koledž radijskih stanica, Gilmoreica i Stranputica, biće i publike za muziku poput ove na albumu Noble Beast. Makar u Americi.

E, tu već leži vrag: ma koliko ostali zapanjeni raskošnim kompozicijama (pesma Masterswarm u šest i po minuta prelazi pun krug od američkog folka, preko nečeg što bi se moglo nazvati karipskim zvukom, do Radioheada i nazad), postavlja se pitanje šta je ovom pločom Bird uopšte hteo. U odnosu na prethodne solo albume, a naročito na rad u grupi Andrew Bird’s Bowl of Fire, ovaj album je njegov najočigledniji prodor na polju čistog popa, sa ambicijom da uđe i na neku relevantniju listu slušanosti.

Tako, recimo, upravo nakon mozgolomne Masterswarm dolazi potpuno neodoljiva Fitz & Dizzyspells, koja pored muzike donekle sličnih pevača na mainstream sceni (Jack Johnson i Jason Mraz) deluje kao džambo-džet. Međutim, malo kasnije dolazi Tenuousness, u kojoj postoje i ovakvi stihovi: „Tenuousness less seven comes to three/ Them you us plus eleven/ Comes just shy of infinity“... To, dakle, pod milim bogom ne znači baš ništa, pa nije baš ni najsmešnije. Teško će s takvim ponašanjem preteći i Sufjana Stevensa, a kamoli tamo neke mrazove i johnsone.

Biće da nekog udela u takvom Birdovom shvatanju muzike ima i činjenica da je potekao iz klasične, a ne pop muzike. U intervjuu New York Timesu rekao je da je u srednjoj školi slušao Mozartov Rekvijem, dok su njegovi drugari voleli Smithse i The Cure.

Master Sight/Fitz and the Dizzyspells (25. 1. 2009)

Bože, ako su kvoterbekovi onako mlatili Morrisseyjeve fanove, šta li su tek radili Andrewu Birdu? I šta onda drugo da uradi violinski virtuoz koji na pragu tridesetih odustane od karijere klasičnog muzičara i krene u potragu za savršenom pop pesmom, nego da postane sam svoj Morrissey, kad onog pravog nije bilo u blizini kad je trebalo...

Potraga Andrewa Birda je, što se mene tiče, skoro gotova: ne smetaju mi ni blesavi stihovi, ni štreberaj, ni fancy orkestracije. Jedva čekam da dođu sunčani dani, pa da onaj Webster stavim pod glavu, legnem na klupu ili pod drvo (poput onog na omotu albuma) i zazviždućem uz Oh, No, koja otvara Noble Beast. Pesma je savršena.

Audio:

• Andrew Bird MySpace