Wilco (The Album)

Šta nam govori kamila s party kapicom na glavi?

Omoti albuma Wilca uvek su u priličnoj meri odgovarali onome što se na njima čuje. Starinski radio na prvencu AM idealna je sprava s koje bi uz malo krčanja prašila Casino Queen; vrat gitare na Being There nekako je čudno naheren, taman koliko i uvrnuta i rasvirana rock jednostavnost ove prevratničke ploče. Omot albuma Summerteeth, sa nečim što bi mogla biti glava nesrećnog humanoida u belom krugu (na primer), poslao je poruku svima koji Wilco guraju u Americanu (a ti se još ne daju!) da su malo promašili temu.

Yankee Hotel Foxtrot krase dve neobične čikaške zgrade koje bi, da su spojene na vrhu, podsećale na novobeogradsku kulu Genex, i u kojima bi lako mogli živeti ljudi kojima neko pokušava da slomi srce. Savršeno belo jaje na omotu albuma A Ghost is Born puca kao i glava frontmena Jeffa Tweedyja usled nesnosnih migrena koje su ga tad oterale u zavisnost od analgetika. Usamljena i bezbrižna ptičica nasuprot hičkokovskom jatu vrana na omotu Sky Blue Sky mogla bi da znači da je došlo vreme za opuštanje i smirivanje, kakav god bio svet okolo.

Ali – kamila? S party kapicom? Na vrhu zgrade? Sa šest praznih stolica raspoređenih ukrug? Goticom ispisano ime benda (i albuma)? Ako bi išta bilo besmislenije od takvog omota onda bi to bio nekakav nadripsihologičarski pokušaj da se on opiše i „protumači“.

Ako već mora da se ponudi neko moguće tumačenje, rekao bih da je ovde reč o želji Jeffa Tweedyja i društva da konačno zauvek demistifukuju celu priču o Wilcu kao nekom tobože smrtno ozbiljnom bendu koji se može baviti samo temama mračnim i depresivnim i kojima je pop zabava i rockerski užitak neka vrsta prodaje.

Takav je Wilco (The Album): besramno poletan i razigran, a opet miran i zreo. Ovo nije najbolja ploča u njihovom katalogu, ali je svakako nešto najbolje što su uradili još od YHF.  Ipak, da se ne lažemo, Wilco nikad nije bio i nikad neće biti bend čiji se radijski hitovi slušaju odvrnuti do daske u kolima spuštenog krova na putu do prve tinejdž žurke na plaži. Fan Wilca se postaje tako što sediš sam kod kuće, stavljaš The Lonely 1 na repeat i pitaš se u kom trenutku su stvari u tvom životu krenule dođavola.

Tweedy to, naravno, vrlo dobro zna: čovek je napisao tu pesmu, a i sve ostale iz istog šinjela (počevši od Fatal Wound iz repertoara neprežaljenog Uncle Tupela), ali Wilco je ipak mnogo više od nekakvog „rainy day music“ benda.

Iako se na vreme obračunao s takvim viđenjem svog benda (nekad je to morao da radi i golim šakama, pa je jednom prilikom pomahnitalom fanu razbio nos kad je ovaj nasrnuo na njega tokom koncerta), on na novoj ploči još jednom ponavlja tu jednostavnu istinu: I mi depresivci volimo da se proveselimo tu i tamo...  

Zato je možda (makar u tom smislu) najvažnija pesma na (Albumu) zapravo ona koja se najmanje nameće – Solitaire, minimalistički orurkovski esejčić o emocionalnom odrastanju, u kojem Tweedy priznaje da je nekad mislio kako je ceo svet poludeo jer su svi nešto zapeli da jure sreću i ljubav, a kako je on, je li, iznad svega toga... Kako se to lepo kaže na srpskom: What a bunch of horse shit!
Za razliku od Dylana, kojeg bi bolelo uvo da su svi oni ludaci koji su hteli da ga mlate kad je gitaru uštekao u struju nestali bez traga, Tweedy za svoje red-eyed and blue fanove ima drugu poruku. „Kupaš se u depresiji? Neko ti zabija nož u leđa? Wilco te voli, baby!“, peva on u furioznoj otvarajućoj Wilco (The Song).

Ova izjava ljubavi nije jedina veza novog Jeffa Tweedyja s onim starim. Treća, četvrta i peta pesma čine kičmu celog albuma, i donose nam Wilco u najboljoj formi, bilo da govore o stvarima ljubavnim (One Wing i You and I) ili dođavola odlazećim (Bull Black Nova).

U možda najlepšoj pesmi na albumu, One Wing, čuju se i ove reči: „One wing will never, ever fly, dear / Neither yours nor mine, I fear / We can only wave goodbye“... Ti poslednji stihovi I fear, we can only say goodbye predstavljaju onu najbolju osobinu Tweedyjevog pisanja, jednu finu meru u izgovaranju reči koje bi valjda u bilo čijoj drugoj interpretaciji zvučale banalno.

Ako je u Tweedyjevom pisanju na poslednjih nekoliko albuma i vidljiv trend smišljanja doskočica i igara rečima i mislima umesto ranijih jednostavnih a moćnih metafora (dovedenih do savršenstva na Yankee Hotel Foxtrot), taj njegov spisateljski dar do punog sjaja dolazi u najupečatljivijoj pesmi na albumu, Bull Black Nova.

Ova murder balada s krvoliptanjem kreće kao jednolični kraut-rock na tragu Spiders (Kidsmoke) s albuma A Ghost is Born, da bi negde na sredini počela da puca po šavovima i raspada se u kakofoniji besprekorno raspoređenih klavijatura, suludog gitarskog umeća Nelsa Clinea i Tweedyjevog glasa koji se na jednom mestu takođe kida („I can’t calm down, I can’t think“), i da bi se na kraju sve opet ušilo po istim onim šavovima, ostavljajući vas bez daha. Potpuno je nevažno o čemu je tačno ova pesma: ubistvo, narkomansko ili kakvo drugo kriziranje, metafora stanja američkog društva, šta god... Svi smo te slike već videli toliko puta da su postale arhetip.

Kao melem na ranu zato dolazi beskrajno jednostavan i šarmantan duet s Feist u pesmi You and I. I opet – Tweedyjevo traženje đavla tamo gde bi ga drugi izbegli ako ikako mogu: „How ever close we get sometimes, it’s like we’ve never met“ stihovi su koje je mirne duše mogao potpisati i Raymond Carver. S druge strane, pesma je toliko umilna da joj ne gine (zlo)upotreba u prvom sledećem chick flicku u Holivudu.

Među favorite na ovom albumu bez očigledne slabe tačke spadaju svakako i mali omaži Tweedyjevim dad-rock miljenicima Georgeu Harrisonu i Tomu Pettyju (You Never Know i Sonny Feeling). A kada bi ljudi koji upravljaju muzičkom industrijom i kabrioletima sa spuštenim krovom imali makar malo više ukusa, ne bi im glavni adut bio Kid fucking Rock nego pesma I’ll Fight s novog albuma Wilca.

Mada, budimo iskreni: ne trebaju vam ni industrija ni kabrioleti da biste uživali u ovakvoj muzici. Ona i dalje sasvim lepo funkcioniše i u zatvorenoj sobi.

Povezano:

• Sky Blue Sky, recenzija albuma (2007)

Audio:

• MySpace