Ozbiljni ljudi

Ako bi se za jedan bend moglo reći da je najviše od svih dao doprinos vraćanju petlje ekstremnoj gitarskoj muzici i njenoj ponovnoj afirmaciji kod auditorijuma koji ju je do skoro odbacivao kao konzervativnu i nezanimljivu, onda je to zasigurno kvartet iz Atlante Mastodon.

Za svega par godina, džordžijske bradonje su prošle mastodonski put od zadimljenih klubova i praktično nenabavljivog debija do najatraktivnijeg heavy benda današnjice, koga uzduž i popreko hvale metalski mediji, uticajni indie webzinovi, ali i magazin Time ili Washington Post, dok se Conan O’Brien, David Letterman i ostali velikani američke nacionalne televizije utrkuju ko će ih pre dovesti u studio. 

Kulminacija njihovog dosadašnjeg rada stigla je prošle godinu u vidu četvrtog izdanja Crack The Skye, maštovitog i monumentalnog putovanja kroz lične tragedije, kvantnu teoriju i ruski misticizam 19. veka, propraćenog kolosalnim rifovima, daleko boljim pevanjem nego ranije, majstorski proračunatim aranžmanima i sjajnim osećajem za melodiju. O aktuelnom albumu, trenutnoj slavi, planovima vezanim za Holivud, ali i mnogim drugim temama, za Popboks govore članovi benda.

POPBOKS: Nakon skoro godinu dana od izlaska poslednjeg albuma i bezbroj koncerata u međuvremenu, da li možete da kažete da je celokupna Crack The Skye priča prevazišla vaša očekivanja?

Brann Dailor (bubnjevi, vokal): Ne, upravo je onako kako smo očekivali. (smeh) Šalim se, naravno. Nama je prevashodno bio cilj da izdamo ploču, da se održimo kao bend i da se razbijemo od sviranja, a u međuvremenu smo saznali da se ljudima mnogo dopada ovo što smo uradili i kao posledica svega...

Bill Kelliher (gitara): ...sada imamo dva busa za turneje!

Znači za sledeću turneju ne dolazi u obzir ništa drugo osim aviona?

Troy Sanders (bas, vokal): U pregovorima smo za jedan stari Maidenov avion, mislim da će nam dati upola cene...

Sa sve Bruceom Dickinsonom kao pilotom?

Troy: Ne, za njega već nemam pare, ali nudi svog sina. Kažu ljudi da je dobar, ali možda ne baš kao tata...

U redu, da li je ova ploča vaša najpristupačnija i da li to ima veze s mejdžor izdavačem, jer s obzirom koliko vas kritika ceni, prodaja bi mogla da bude malo bolja, zar ne?

Brann: Da, oni su nam tačno rekli kakvu ploču da napravimo da bismo rešili taj problem. (smeh)

Bill: Ali nevezano za to, mislim da je ta pristupačnost posledica prirodne evolucije. Ne bi nam baš pristajalo da u ovim godinama vrištimo i dernjamo se kao magarci.

A otkud toliko prog elemenata ovog puta?

Brann: Oduvek smo ih imali, ali ovoga puta je na nas dosta uticao Brandon O’Brien (producent albuma, radio za AC/DC, Pearl Jam i Springsteena između ostalih – op.a.), koji nas je svesno gurao u tom pravcu, govoreći nam da bi trebalo da se fokusiramo ovoga puta na prog i da nam je to udarna snaga. Mislim da promena ipak nije toliko velika...

Ne, svi elementi koji su vas definisali kao jedan od najistaknutijih heavy bendova dekade, a koji su nastali još na debiju Remission, su i dalje tu...

Brant: Da, svakako, ovo je samo jedan vid eksperimentisanja benda koji ima želju da se upusti u nove teritorije i koji se ne zadovoljava pukim ponavljanjem. Mislim da smo dosta napredovali i da smo privukli neke nove ljude...

Brann: Kod nas je jako bitna činjenica da ništa ne odbacujemo. Ne dešava se da neko dođe sa idejom koja je malo čudnija i da mu drugi kaže kako se to ne bi uklopilo, već sve isprobamo, čak i ako se ne uklapa striktno u pravce kojima se bavimo. Ako je promena dovoljna da nas iznenadi i ako smatramo da možemo dovoljno dobro da je odradimo, to nam je apsolutno dovoljno.

Bill: Evo, ja sam baš pre neki dan slušao Remission, jer sviramo neke pesme odatle i, iskreno, album mi je zvučao jako staro. Mislim, čuje se da je to isti bend, ali za mene je promena velika, to su dve potpuno različite zveri. Tada smo bili praktično instrumentalni, jedino smo vrištali i bilo nam je bitno da budemo što brži. Zvuk je bio jako sirov... Ne da je nova ploča ispolirana, ali tada smo zvučali daleko prljavije i brutalnije.

Brann: Meni je utisak drugačiji i rekao bih da su Remission i Crack The Skye najsličniji albumi u našem katalogu, barem kada je u pitanju muzika. Širina i epski momenti nigde nisu tako izraženi kao na ta dva izdanja. 

U međuvremenu se dogodio veliki uspeh... Kako objašnjavate taj čudan fenomen, da ste sve više popularni, dok vam muzika postaje sve izazovnija i zahtevnija za slušanje?

Troy: Mislim da je to kombinacija napornog rada i toga što smo bili u pravo vreme na pravom mestu. Bukvalno smo sa turneja odlazili u studio i opet nazad u bus. Naravno, ne znači da će ljudi da zavole tvoj bend samo zbog toga što se dosta trudiš, ali će barem skrenuti pažnju na tvoje ime, a onda je na tebi da se kvalitetom i vizijom dokažeš.

Brann: Ono što mogu da tvrdim je da naša muzika dolazi iz srca i koliko god klišezirano zvučalo, mi verujemo u ovo što radimo. Negde u tom procesu je i drugima to počelo da se dopada.

A fenomen strašno dobre scene u Džordžiji?

Bill: Da, to traje već dugo. Baroness su moj omiljeni bend trenutno - neverovatno koliko kreativnosti u sebi nosi John Baizley. Mislim da će oni uskoro da eksplodiraju i da će da postanu zaista veliki...

Brann: Scena u Džordžiji jeste dobra i ima dosta toga zajedničkog sa scenama na Floridi i u Luizijani. Barem je tako bilo krajem 80-ih i početkom 90-ih. A onda je u jednom momentu sve počelo da se stapa sa scenama iz Njujorka i sa severa uopšte i tako je nastala moderna američka heavy scena.

Svirali ste sa skoro svima sa te scene, u početku karijere sa sastavima Clutch, Isis, Dillinger Escape Plan, a skorije i sa Converge i High On Fire. S druge strane, bili ste na turnejamam sa Slayerom, Metallicom i Maidenima. U kom društvu se osećate lagodnije?

Bill: Definitivno s momcima sa kojima smo odrasli. Počinjali smo u isto vreme i svi smo maštali da postanemo jednog dana ono što su Slayer, Metallica ili Iron Maiden. Prijatno je i sa ovim velikanima, ali na potpuno drugom nivou.

Brann: Da, tu se gubi intima na svirkama i ja lično daleko više volim da sviram u manjim klubovima nego pred masom kojoj ne vidim kraj.

Zanima me kako su se ponašali momci iz Metallice? Da li su se družili sa vama ili su bili u fazonu da ih je baš briga za predgrupu?

Troy: Oni su neverovatno skromni momci i uopšte se ne ponašaju kao zvezde. I dosta im se sviđa naša muzika, posle svake svirke su dolazili da nam čestitaju i da nam pričaju šta im se svidelo i gotovo smo uvek zaglavljivali do pola noći sa njima.

Bill: Pozvali su nas i na veliku južnoameričku turneju koja uskoro počinje. To će biti ludnica, samo su nas upozorili da ne smemo puno da se udaljavamo od dvorana, jer postoji dobra mogućnost da nas neko kidnapuje.

Čuo sam da ste imali problematične susrete sa Jimmyjem Pageom i Chrisom Cornellom, naročito ti, Brent. Odbili su čak i da se rukuju s tobom. Kakav je vaš odnos prema fanovima? Mislim na klince koji pitaju najgluplja pitanja ili drhte jer razgovaraju sa svojim idolima...

Brent Hinds (gitara, vokal): Mi baš volimo da se družimo i posle svake svirke idemo u masu i pričamo sa fanovima, slikamo se, dajemo autograme i pokazujemo da smo sasvim normalan i pristupačan bend. Ja sam odrastao slušajući bendove kao što su Led Zeppelin ili Soundgarden i kad se desi tako nešto, shvatiš kolike su ti ljudi seronje i u tom trenutku čitavo njihovo zaleđe pada u tvojim očima. Čovek mora da nauči da živi svoju legendu, a ne da se ponaša kao neki iskompleksirani moron i da tako pljuje po svemu dobrom što je uradio.

Troy: Zbog tih klinaca si ti i tu gde jesi i ja im to i kažem. Evo pre neki dan jedan mali mi se zahvaljivao zato što postojimo, a ja mu odgovaram da više ja njemu dugujem zato što je došao, kupio CD i pružio podršku, jer nas ne bi ni bilo da nije njega. OK, bude neki put i problema sa nekim budalama, ali sve je to normalna stvar.

U junu bi u bioskopima trebalo da se pojavi Jonah Hex, debitantski film izvrsnog animatora Jimmyja Haywarda, a vi ste zaduženi za soundtrack. Šta možemo da očekujemo? Da li neko od vas glumi?

Brent: Da, ja se pojavljujem na sekund!

Troy: Da, ti beše prvi pogineš?

Brent: Aha, ali ne zato što sam loš. Neki loš vojnik me raznese...

Opa, sada imamo i spojler!

Brann: Hehe, da, ali nije da će to baš da pokvari nekome utisak, to je na samom početku. Radi se inače o pravom blokbasteru sa jakim glumačkim imenima, tako da su od nas očekivali nešto baš specifično... Imali smo par nedelja da odradimo nekoliko pesama i to je to... Nešto od toga je u tipičnom Mastodon maniru, mada ima i dosta jazza, a ja sam eksperimentisao sa 'tribal' ritmovima ispod kojih idu prljave gitare, a ima i bendža i još drugih stvari...

Bill: Na primer akustičnih obrada nekih ambijentalnih sazvučja, pa onda idu heavy deonice, pa stvar postaje još brutalnija...

Brann: Mislim da je najbolji način da to opišeš poređenje sa filmom Imperija uzvraća udarac, kada se Darth Vader pojvaljuje po prvi put i ti čuješ ono čuveno 'tan-tan-tan', a onda se u svakoj narednoj sceni gde ga vidiš čuje varijacija te melodije. Tako smo i mi nešto uradili, mada jeste bilo čudno, jer moraš da paziš dok praviš muziku da će negde morati da dođu dijalozi i da ti moraš da se prilagodiš filmu...

Troy: Da, kad se vrata zalupe mora i pesma da se završi i tako to.

Glumačka ekipa je stvarno jaka, pojavljuju se i Josh Brolin, Michael Fassbender i John Malkovich, ali mene najviše zanima da li ste upoznali Megan Fox?

Brent: O, da!!!!

Troy: Mislim da bi Brann trebalo javno da prizna da ga zove po ceo dan...

Brann: (stidljivo) Nemoj tako, danas se nismo čuli...

Hehe, znači još jedna ekskluziva. Nismo tračarski medij, ali ovo će sigurno biti zanimljivo našim čitaocima. I dalje smo u svetu filma, dokle se stiglo sa planovima da se napravi filmska verzija za Crack The Skye?

Brann: Problem je i dalje kinta. Mislim da je ideja dobra i imamo zainteresovane ljude koji bi ceo projekat da sprovedu u delo, ali nekako...

Troy: Ne ide da se u ovo vreme krize bacaju tolike pare na ekranizaciju jednog običnog albuma.

Brann: Plan je da, ako nam ovo ne uspe, prodamo scenario da bi se upotrebio za potrebe nekog pravog filma, jer je šteta da propadne...

Vaš čuveni nastup kod Conana O’Briena je bila premijera na nacionalnoj televiziji... Kakva su vam iskustva odatle? Kakav je osećaj kad znaš da sviraš pred višemilionskim auditorijumom?

Brann: Ja sam bio jako nervozan...

Bill: I ja, ali to je ništa u poređenju sa nastupom kod Davida Lettermana. Tamo sam se ukipio kao jelen pred farovima...

Da, Troy, tvoj glas je kod Lettermana bio jednostavno užasan.

Troy: Da, da, zezaj me i ti...

Brent: Haha, mislili smo da ljudi to u Evropi nisu pratili...

Troy: Imao sam i grip...

Bill: Ajde, ne izvlači se sad na gluposti. Glavni razlog je to što smo stigli u Njujork jako rano, imali tonsku i onda čekali 10 sati u nekoj sobici, gde niko nije došao ni kafu da nam donese.

Brent: Bukvalno su mi se osušila usta, da ne kažem nešto drugo...

Jeste li se uopšte upoznali sa njima?

Brann: Ma jok... To što ti pruže ruku na kraju, to je u principu to...

Bill: Jimmy Fallon je bio dobar doduše, baš opušten. Došao je da se upozna i da nam kurtoazno izjavi kako mu se dopada naša muzika. To nam je bilo najbolje iskustvo u nekoj emisiji tog tipa.

Što kurtoazno? Mislite da oni sami ne biraju ko će da im nastupa? Conan se hvali da je on isključivo zadužen za goste...

Brann: Teška posla. Imaju čitav tim koji radi za njih i koji prati stanje na tržištu i bira ko će da nastupa u skladu sa potražnjom. Ne sećam se da sam u tim emisijama viđao bendove za koje je retko ko čuo.

Kad smo već kod toga, pre Mastodona ste svirali u nekim sjajnim bendovima, kao što su Today Is The Day ili Lethargy. Danas ste praktično mejnstrim. Da li održavate kontakte sa tom scenom?

Brann: Ne znam šta oni misle (smeh), ali ja bih rekao da smo još uvek sa njima. Možda jesmo odskočili od drugih, ali i dalje vodimo sa sobom bendove sa kojima smo ranije svirali. Evo sad skorije Converge i High on Fire i uvek ih podržavamo koliko možemo.

Legenda kaže da ste se vi i upoznali na koncertu High On Fire...

Troy: Da, definitivno. Znali smo se i ranije u parovima, ali taj koncert je bio mesto gde smo se prvi put svi okupili, upoznali i bukvalno rešili da moramo da napravimo bend...

A danas vaš album magazin Time svrstava u tri najbolja albuma godine. Mala promena?

Troy: Da, to je zaista fascinatno.

Bill: Veoma je čudan osećaj. U isto vreme godi i bizarno je kad čuješ tako nešto. Znam da sigurno godi mojoj mami, veoma je ponosna na mene...

Brann: Moj deda je bio više impresioniran kad nas je video u Playboyu...

Troy: Čekaj, zar to nije bio Penthouse?

Brann: Ne, Playboy, inače bi ga strefila srčka. Bilo je i da se glasa i rekao mi je da je glasao za nas.

Brent: O čemu vi pričate? Kad je to bilo?

Brann: Moraš da počneš da obraćaš pažnju na novine, čoveče. Pokazaću ti taj Playboy, fale slike golih devojaka, ali članak o nama je i dalje tu. Bili smo i u konkurenciji za album godine, mi i Dave Matthews Band smo bili u samom vrhu.

Nažalost, poslednje pitanje, jer me promoterka već gleda mrko – vaš izgled i skoriji incidenti mogu da sugerišu kako ste skloni konfrontacijama, ponekad i agresivnom ponašanju. Kakvi su Mastodonci zapravo u pravom životu?

Brann: Ne znam, reci nam ti, pričamo već dugo...

Moj utisak je sličan onome koji Troy ima za Metallicu.

Brann: Ne znam, mislim da smo normalni i ozbiljni ljudi. Ja ustajem svaki dan u 7h, jer kuče i mačka lude i kukaju da su gladni.

Bill: Ja ustajem oko 6-7:30h, pravim palačinke i vodim decu u obdanište. Jedno ima tri, drugo pet godina... Možeš da zamisliš kakav mi je haos u stanu.

Troy: Kad god sviramo u nekom novom mestu, idemo u razgledanje, obilazimo muzeje i znamenitosti i slikamo kao klasični japanski turisti...

Brent: Da, i ja sam potpuno ozbiljan, iako ima nekih koji bi javnosti da predstave kako nije baš tako. (smeh svih prisutnih).

Povezano:

• Najbolje iz 2009, izbor kritičara Popboksa
• Beli šengen i za metal, retrospektiva metala u 2009.
• Crack The Skye, recenzija
• Blood Mountain, recenzija (2006)