Susret posrnulih metal veterana i majstora za takve situacije Ricka Rubina iznedrio je sada već jedan od komercijalno najubedljivijih muzičkih proizvoda ove godine
Nekada davno Metallica je bila grupa čiji su albumi pomerali granice žanra u meri u kojoj se to u heavy metalu, pa i svekolikom rock’n’rollu izuzetno retko dešava. Kill'em All (1983), Ride the Lightning (1984) i Master of Puppets (1986) su novatorskim pristupom speed i trash metalu, tada još stilovima u povoju, kao i savršenim doziranjem melodijskih harmonija učinili da skoro sav dotadašnji heavy metal, u rasponu od britanskog hard rock buma s kraja 60-ih, pa do većine uzdanica novog talasa britanskog heavy metala, postane deo arhaične prošlosti.
U to vreme, pred kraj hladnoratovske paranoje, malo šta se na ovdašnjim radio-talasima po težini, jezovitosti i zlokobnosti moglo porediti s redovnim učestvovanjem i pobeđivanjem Metallice u 202-jkinom Hitu nedelje. Ako me sećanje služi, ta praksa je počela još u vreme Ride the Lightning, a verovatno traje i danas.
No, 1986. bend doživljava saobraćajnu nesreću u kojoj je život izgubio Cliff Burton, da bi nakon ove tragedije vaskrsao pločom ...And Justice for All (1988). Ovde se već počela nazirati pukotina koja će se docnije pretvoriti u provaliju bez dna. Iako je i taj album posedovao većinu kvaliteta koji su Metallicu kvalifikovali za ključne HM terminatore 80-ih, retki glasovi su ukazivali na preterano insistiranje na doteranim aranžmanima i tanke bas frekvence koje su nadljudski teške zvuke s prethodnih izdanja učinili za nijansu pristupačnijim.
To samo po sebi tada nije predstavljalo nikakav problem, međutim planetarni trijumf koji je doneo još upeglaniji album Metallica (1991) doveo je do prvog ozbiljnijeg osipanja do tada izuzetno lojalne publike. S druge strane, ovim hit albumom počinje era ustoličavanja benda na tronu najkomercijalnijeg preduzeća teške industrije. Uzgred, u to vreme, kada je Enter Sandman donosio sasvim svežu estetiku na MTV talasima, Metallica je još bila predgrupa AC/DC-ju na festivalu Monsters of Rock.
A onda se desio Seattle i zvuci te eksplozije su se i te kako osetili na dva slabašna albuma Load (1996) i Reload (1997), čija su mekoća i povlađivanje ukusu najširih masa dokusurili već načeto tvrdo jezgro pratilaca grupe. Paralelno s nestajanjem supstance u muzici benda, usavršavao se biznis-plan koji je ovu četvorku učinio idealnim primerom za disertacije na temu “Plasman muzičkog proizvoda na tržištima svih kontinenata”, a koji je ustostručio dotadašnju publiku, kao i prihode.
I sve bi tu bilo ok da je neko u Metallicinim 90-im mogao da prepozna nit s muzikom benda 80-ih, ali takvi pratioci su postali izuzetak, dok su oni drugi, upecani u međuvremenu – a koje nikakva osporavanja ne interesuju – postali pravilo.
Drugo studijsko ostvarenje Metallice u 21. veku tako deluje kao još jedan u beskrajnom nizu proizvoda koji se po prisili vođenja posla mora izbaciti na tržište, a možda i kao poslednji čin agonije nekada važnog sastava. Za razliku od konfuznog St. Angera (2003), na kome su Ulrich i Hetfield spasavali šta se spasti može nakon odlaska basiste Jasona Newsteda, autorska prava su ovde ravnopravno podeljena.
Umetnički direktor komercijalnog perioda Metallice i praktično peti član Bob Rock ovde je zamenjen verovatno jedinim čovekom koji umesto njega može da sedne u producentsku fotelju – Rickom Rubinom.
Dakle, kombinacija isplanirana s ciljem da se bend vrati u okvir predstadionskih thrash dana. A kad se povežu kompetentni muzičari i producent prekaljen u oživljavanju karijera otpisanih veličina, rezultat je produkcijski spektakl na kome se rifovi smenjuju u perfektnim sekvencama, svaki impuls ritam-sekcije gromovito odzvanja, bravurozne Hammetove solaže zvuče očekivano vanzemaljski, dok je Hetfildov vokal snažan i jasan.
Na papiru to deluje obećavajuće; u praksi, međutim, rezultat je ravan i sterilan.
Album otvaraju otkucaji srca kao uvod u That Was Just Your Life, jalovi pokušaj vraćanja thrash korenima od kojih se ovaj komad formalno ne razlikuje mnogo, osim po beskrvnosti i svesnoj dizajniranosti za prva mesta top-lista. Dok je Kill'em All zvučao kao da srce njenih autora pumpa živu, Metallica danas deluje kao sastav koji ima obično ljudsko srce podložno uobičajenim ljudskim slabostima.
The End of the Line i Broken, Beat & Scarred nastavljaju atmosferu vrlo profesionalnog ceđenja vode iz kamena, da bi usledio prvi singl The Day That Never Comes, koji u kontekstu najvećih uspeha ove grupe nalazi mesto kao i (uobičajeno pokvaren) yugo u spotu za ovu pesmu u svetu auto industrije.
Da nije drugog, instrumentalnog segmenta u duhu progressive metala, ovakva pesma bi prošla tek kao još jedan artefakt s beskrajne pokretne trake pseudoalternativnih gitarskih bendova. All Nightmare Long nastavlja predvidljiv tok albuma na kome se smenjuju speed deonice, Hammetova virtuoznost kojoj je na Death Magnetic dato dosta prostora, Hetfildovo testerisanje i melodični refren.
I opet, sve deluje isuviše poznato, predvidljivo i bez autentičnog uzbuđenja.
Cyanide donosi možda i najreprezentativniju liriku za aktuelnu fazu benda: priča o samoubici koji razmatra da li da život okonča ispijanjem otrova više deluje kao mučna ispovest duše benda Jamesa Hetfielda ovekovečena u intrigantnom dokumentarcu Some Kind of Monster. "Samoubistvo? Već sam umro. Ovo je samo sahrana koju čekam. Cijanide, živim mrtav iznutra. Razbi ovo prazno telo zauvek."
Smrt, patnja, ubijanje, nemogućnost prevladavanja teških situacija, prihvatanje života kao pakla, opsesivne su teme ovog albuma. I dok je, recimo, pesma Master of Puppets predstavljala obračun s teškim drogama koji o tvorcima ove antologijske HM epopeje nije toliko govorio (zavisnost je kasnije ušla u bend) koliko o nesrećnim dušama uhvaćenim u mrežu zavisnosti, tako danas mračne priče sa Death Magnetica na morbidan način više govore o stanju duha u grupi negoli o nekim tamo depresivnim, suicidalnim, manijakalnim ljudima.
Unforgiven III predstavlja samo dno albuma. Nastavci pesama nikad nisu bili mudra ideja (seća li se neko Unforgiven II?), a ovde se pojavljuje i treći nastavak jednog od najvećih hitova sa “Crnog albuma”, i posle uzastopnih slušanja prolazi neprimetno i sa očekivanim klavirom i gudačima završava kao arhetipski filer.
“Judin poljubac”, instrumental “Samoubistvo i spasenje” i “Moja apokalipsa” privode kraju u duhu svega prethodno opisanog još jedan 75-minutni proizvod Metallice.
Ipak, ne treba se zavaravati. Pored očekivano kvalitetne produkcije, aranžmani kakvi se mogu čuti na Death Magneticu mogu biti delo izuzetno predanih muzičara; sama izvedba je i dalje nabildovana toliko da za veliki deo muzičarske populacije predstavlja domaći zadatak, a predatorska odlučnost u egzekuciji pesama prepoznatljiva je i ovde. Poreći da se ova četiri čoveka iz petnih žila upinju da daju ono najbolje značilo bi ogrešiti se o radnu etiku grupe.
The Day That Never Comes
Problem je, kao i na prethodna tri albuma, taj što su Ulrich i Hetfield, kao predsednici jedne od najmoćnijih firmi u današnjem muzičkom biznisu, svesni značaja onoga što su stvorili, i što ni uz ogromne nesumnjive napore koje ulažu u Metallicin muzički pogon, rezultati ni izdaleka nemaju težinu ključnih albuma.
Iz izdanja u izdanje se pokazuje da je zapravo malo ovako monume(n)talnih primera degradacije u istoriji rock’n’rolla. Mada to deluje naizgled nespojivo, možda bi jedini primer s kojim bi se sunovrat Metallice mogao uporediti slučaj Beach Boysa i kreativnog pada tog benda od 70-ih nadalje. I jedni i drugi su se, nakon fantastičnih uspeha kojima su probili sve do tada poznate granice, odjednom našli na brisanom prostoru, a na pitanje kuda dalje jednostavno nije bilo nikog da da odgovor.
Jedino što je u post -“Crni album” periodu ovaj kvartet mogao da vidi u ogledalu sa skupocenim ramom bilo je prazno, inertno i glupo lice koje jednostavno nije imalo pojma šta da kaže. Zasluženo grandiozna slika sebe samog postala je balast s kojim ono nije moglo izaći na kraj drugačije do li prepuštanjem uglancanoj poslovnoj mašineriji i odustajanjem od daljeg proširivanja teškometalnog rečnika, a što ih je upisalo u istoriju muzike 80-ih kao nesporne kolose.
I onda sledi ponavljanje poznatih formula: konfuzija, traženje pomoći psihoterapeuta i na ljudskom i na stvaralačkom planu (poput Briana Wilsona), trošenje medijske pažnje na besmislene akcije poput tuženja Napstera, potom odustajanja od tužbe, napuštanje benda, vraćanje, alkohol, rehabilitacije... i muzika koja o svemu tome govori svojom ispraznošću.
No, prva mesta na listama prodavanosti su zagarantovana, što se u perspektivi može ispostaviti kao jedan od poslednjih trzaja korporativno-izdavačkog broda koji tone sve dublje. Predvidljive su i otrcane fraze kritičara da bend nije ovako uzbudljivo zvučao već decenijama, koje oživljavaju kritike na račun najuticajnijeg muzičkog portala AllMusicGuidea o poslovnoj povezanosti njegovih vlasnika s najvećim major izdavačima.
Jedino što se ne može poreći je činjenica da je muzička konzervativnost nekadašnjih gorostasa u savršenom dosluhu sa sveopštim porastom konzervativne svesti. Za deceniju koja je simbolički počela 11/9, planetarni strah od slepog terora je razumljiv, kao i konzervativnost koja ide uz njega.
Od benda koji je nekad zvučao kao noćna mora najokorelijih fundamentalista očekivalo se nešto više od onoga što nude na Death Magnetic.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari