(Ipecac)
Jedan od najznačajnijih savremenih bendova iz sfere težeg gitarskog zvuka prvi put u karijeri pokušava da se skrasi u vodama koje je već preplivao
Činjenica da je američki sastav Isis, kao paradigma rock dekonstrukcije, postigao toliki uspeh, posledica je isključivo njegovog kvaliteta. Iako im se ponekad zamera na prevelikoj zahtevnosti, odsustvu klasične forme, pa i klaustrofobičnosti, petorka iz Bostona godinama unazad iznova dobija potvrde ispravnosti svoje muzičke trajektorije u vidu sviranja na najvećim muzičkim festivalima, hvalospeva u najrazličitijim (mejnstrimovskim) medijima, a tu su i remiksi priznatih muzičara i desetine, ako ne i stotine klonova.
Isis jesu vizionari i tu nema dvojbe. Njihov album Oceanic (2002) jedan je od najznačajnijih izdanja heavy muzike u ovoj deceniji, inovativni raskorak između Swansovog industrial drone zaleđa i Sabbathovog dooma. Iako je Melvinsima i Sonic Youthom opijena pre-Oceanic noise/sludge era nezanemarljiva, ovde je počeo potres definisanja hibrida čije su konture osmislili Neurosis i koji je kasnije dobio naziv post-metal, pre nego što se degenerisao u stecište neraspoznatljivih metalaca koji bi da zvuče intelektualno i postrockera koji su nabavili Boss DS-1 distorziju.
Dok su se u narednim godinama ostale kolege sa scene trudile da zvuče što brutalnije, kreativni vođa Isisa Aaron Turner je pod uticajem svojih prijatelja i saradnika Fennesza, Justina Broadricka i ekipe iz Toola usmeravao svok bend ka ambijentalnim (Panopticon, 2004) i progressive (In The Absence of Truth, 2006) teritorijama, zadržavajući masivnost rifova i iskonski HC bes.
U toj tranziciji najviše je do izražaja dolazila njegova promena vokala od neandertalskih krikova koji su bili podvučeni pod gitare, do čistog pevanja koje na novom albumu, zaslugom ispolirane produkcije koju potpisuje Joe Barresi (QOTSA, Weezer, The Melvins), izbija u prvi plan.
Wavering Radiant prvi put u karijeri ne predstavlja veliki korak napred za Isis, već više razrađivanje atmosfere prethodne ploče, u kojem značajnu ulogu igra Toolova baština. Uostalom, gitarista Adam Jones gostuje u dva navrata, dok se integracija u prog segment potvrđuje u teksturama klavijaturiste Clifforda Meyera, čiji prostrani i eterični zvuci unose još jednu dimenziju u Isisovu auru.
To što su Amerikanci umesto napred zakoračili levo ili desno ne bi trebalo da samo po sebi predstavlja problem, budući da je kod njih uvek bio primaran način na koji su sposobni da se urežu u svest slušaoca i da ga bukvalno drže u transu tokom čitavog albuma. Bez obzira na fazu u kojoj su se nalazili, oni su uvek uspevali da kreiraju soničnu tenziju epskih proporcija i izazovu jedinstveno stanje duha.
Ipak, WR nije toliko ubedljiv u tom pogledu, iako je muzički bogatiji od dobrog dela diskografije. Emotivna vožnja ne izostaje u boljim momentima (od kojih se naročito ističu numere Ghost Key i završna Threshold of Transformation), ali u pojedinim trenucima jedini istinski pokretač ostaje frontalni bubanj Aarona Harrisa, što je rezultat i takvog načina produkcije (koji ne dozvoljava ključanje dinamike kao ranije i koji praktično dekonstruiše dekonstrukciju) i nedostatka dovoljnog broja ideja koje su kadre da isprate ovakav pristup.
Čak ni brojni prelazi u pojedinim pesmama nisu u stanju da drže pažnju kao što je to nekada mogao jedan jedini rif od više minuta i u tome – a ne u apsurdnom lamentiranju kako granice ovog puta nisu pomerene, kako je zvuk previše komercijalan ili kako Isis više ne gruvaju kao što su u doba prvenca Celestial – leži uzrok zbog kojeg WR ne dostiže dosadašnji visok nivo realizacije.
Međutim, i pored neujednačenosti materijala i mestimičnog posrtanja, Isis u efektnim deonicama pokazuju da su u svojoj branši neosporni autoriteti i da jedini imaju mogućnost da dopru do širokog auditorijuma. WR je njihov najbliži pokušaj da zvuče kao normalan rock bend, ali odavno je jasno da oni to nikada nisu bili i da uopšte i nisu predodređeni za taj status.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
kih (gost)
| 24.04.2009. 15.25.14
moj omiljeni bend...najiscekivaniji album u ovoj godini...za nijansu mi je ispod prethodnika....
-
Nenad (gost)
| 24.04.2009. 15.37.40
Stoji sve sto je napisano, ali i pored toga ISIS su ISIS i ne mogu da omanu, jer su toliko specificni i superiorni u svom izrazu. Mastam o koncertu u Beogradu :)
-
Nikola (gost)
| 24.04.2009. 17.02.29
A meni za nijansu bolji od prethodnika. 7.5/10
-
Buried at Sea (gost)
| 24.04.2009. 17.14.42
Album nije na prvu loptu i posle više slušanja postaje bolji. Solidno ali je ispod Panopticona i Oceanica mada je po meni bolji kao celina i korak napred u odnosu na ITAOT.
Zadnje dve pesme 20 minutes/ 40 days i Threshold of Transition su moji favoriti. Gitarista Tool nije uneo promene (gostuje na prvoj Celestial like pesmi i Wavering Radiant - kratkom intermeco noise instrumntalu ala Neurosis).
Što se komercijalnosti zvuka tiče upravo iz razloga što album nije na prvu loptu ne bih rekao da je otišao daleko po tom pitanju,
Opaska o težnji ka brutalnosti scene- ne verujem da je Sun that never sets ili The eye of every storm teži od Through silver in blood (mada je to teško moguće postići mada ima izuzetaka kao Buried at Sea i kasnije od istih članova osnovan band Minsk koji je dosta manje brutalan). Ne zaboravimo da je sve krenulo iz sludgea koji zna da bude težak, spor kao zemlja.
Što se bubnjeva tiče oni su bili prisutniji u zvuku na prethodnom albumu (tribal).
Sve o svemu Dobar album 8.0 od 10.
-
malisa (gost)
| 24.04.2009. 19.41.58
Ja sam Isis uvek (tj. od Oceanica pa na ovamo) mogao da slusam iako nisam nikada podnosio metal, jer su znali kako da ga doziraju, a i bili su mi zanimljiviji od ostalih bendova. Pokusavao sam da slusam bendove za koje su mi ljudi pricali da ce sigurno da mi se svide - tipa Rosetta, Cult of Luna, Minsk, The Ocean (ovi sto su bili kod nas), ali to mi je sve bilo dosadno i prejako, mozda zbog pevanja. Pelican, Red Sparowes ili Russian Circles mi nisu smetali, ali me nisu ni tangirali. Waving mi je fino legao i nemam zamerki. Jeste da je komercijalniji, ali to mi ne smeta.
-
Kleo (gost)
| 26.04.2009. 22.35.19
Uuuuu, sjajno napisano, nazalost mi je daleko bolja recenzija od albuma... Ne mogu da kazem da su podbacili, nije shit i cuje se da su to oni, ali nije na nivou prethodnih ostvarenja, ne znam, mozda su postavili standarde previsoko ali me se nije dojmio album...Mastodon ostaje album godine!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.