Dva lica tradicije

Mesto: Kolarčeva zadužbina, Beograd
Vreme: Utorak, 20. maj 2009.

Koncert Tenores Di Bittija je zaista bio bolje posećen nego bilo koji prethodni festivalski koncert, ali nešto više od 300 ljudi u sali koja prima mnogo više stvara utisak razuđenosti i odsustva intime između muzičara na bini i slušalaca.

Italijanski vokalni kvartet izvodi muziku u tradiciji staroj hiljadama godina, a i performans je u skladu s višemilenijumskim nasleđem. Pevači su obučeni u narodne nošnje i skupljeni u uskom polukrugu na sredini bine, dok su neki od njih i naslonjeni jedni na druge. U jednom trenutku, zaigrali su i kolo.

U samim pesmama, koje traju po dva-tri minuta, nema neke velike filozofije i sve se odigrava po obrascu pitanja i odgovora – jedan od vokalista zapeva solo, a odmah za njim krene horsko pevanje. I tako ukrug. Sva četvorica raspolažu fenomenalnim glasovnim tehnikama i njihov nastup je u tom smislu besprekoran.

Međutim, problem nastaje čim se koncert oduži, jer slušanje gotovo identičnih pesama čitavih sat vremena postaje veoma naporno. A i ako ne znate italijanski, nećete se mnogo nauživati ni u duhovnoj dimenziji stihova, što nas vraća na problem jednoličnosti forme.

U pauzi između dva koncerta profil publike se potpuno promenio – dok su ljubitelji egzotičnih narodnih melodija u zrelim godinama polako napuštali Kolarac, na platou ispred zgrade počela je da se okuplja ekipa s rok koncerata i festivala Dis-Patch, kao i zavidan broj muzičara, poput Zoje iz Lira Vege, Borisa Vlastelice iz Repetitora, Ilije Dunija iz Petrola, i drugih.

Treba pomenuti i da su koncert Kevin Blechdom organizovali upravo ljudi iz Dis-Patcha i inicijative Činč, a sve to u okviru serijala Post-Piano, koji promoviše inovativan tretman instrumenata s dirkama i interakciju s elektronskim formama.

Sala je sada već bila bolje popunjena. To i ne treba da čudi, budući da je Kevin Blechdom već dobro poznata beogradskoj publici, a poslednji put je gostovala na Dis-Patchu pre dve godine.

Ovoga puta, njen nastup se u velikoj meri bazirao na klasičnoj formi – glasu i klaviru, uz retke duete s elektronskom pratnjom, drugim pijanistima (jedna od specijalnih gošći bila je i Sonja Lončar iz Jarbola) i vokalima. Doduše, bilo je tu i kojekakvih video projekcija – od direktnog prenosa sviranja na klaviru do šaljivih kolaža, ali u osnovi Kevin se predstavila u old school pop izdanju s jakim kabaretskim uticajem.

Setlista se sastojala što od njenih pesama, što od obrada pop hitova, ali i kratkih kompozicija Debussyja, Bacha, Cagea, Gershwina...koje su svojom melodičnošću i kratkom formom premostile jaz između "ozbiljne" i pop muzike i savršeno se uklopile s ostatkom repertoara.

A interpretacija svih ovih pesama je bila veoma ubedljiva – Kevin Blechdom svira s lakoćom, a peva atraktivno, glasno, i sa zanosom koji je na tankoj liniji između iskrenog predavanja muzici i post-modernog poigravanja s okoštalim šablonima komercijalnog popa.

Tako je, recimo, izvedba pesme I’m a Survivor nekadašnjeg Beyoncéinog benda Destiny’s Child neskriveno šaljiva, dok su autorske pesme prošarane stihovima koje provokativnošču ili iznenadnim izletima u nesputanu patetiku teraju publiku na smeh i razdragano komešanje. 

...

Ovogodišnji Ring Ring je protekao u znaku slobodnog jazza, najviše zahvaljujući legendarnom saksofonisti Peteru Brötzmannu i njegovom triju Full Blast. Ali nikako ne treba zaboraviti ni veliki broj čikaških muzičara koji su ove godine posetili festival – od iskusnih  Michela Zeranga i Davea Rempisa, do talentovanih sastava Keefe Jackson Fast Citizen i Mike Reed’s Loose Assembly. Na odličan prijem publike naišli su i australijanci The Necks, i naravno Kevin Blechdom poslednje večeri.

Nova tura neobične i avanturističke muzike stiže sledeće godine u isto vreme, i nema razloga za sumnju da će organizatori uspeti da održe visoke standarde koje su nametnuli tokom prethodnih 14 festivalskih izdanja.

Povezano:

• O igračkama i zvuku, Ring Ring '09 (II deo)
• Brzo i opako, Ring Ring '09 (I deo)