O igračkama i zvuku

Mesto: Kulturni centar Rex, Beograd
Vreme: Nedelja, 17. maj 2009.

Ovogodišnje, 14. po redu izdanje Festivala Nove muzike značajno je i po tome što se domaćim muzičarima pruža prilika da u punokrvnoj i ravnopravnoj saradnji sa veteranima svetske scene pokažu šta znaju na svom terenu i pred svojom publikom. Nema ovde "predgrupa" i "gostovanja", već zajedničke kreacije, zajedničkog rizika i, nadamo se uvek, zajedničkih pobeda.

Improvizovana muzika nije proizvod već proces, čega je uvek dobro setiti se kada prisustvujete nastupu onako rascepkanom i fragmentarnom kao što su pružili (naturalizovani) Njujorčanin Peter Evans i naš Lukatoyboy. Evans je otvorio prošlogodišnji Ring Ring ubitačnim nastupom svog dua Sparks, a njegova saradnja sa Lukom datira još iz 2007. i poslednjih meseci je kulminirala zajedničkim nastupima u SAD-u.

Evans, klasično obrazovan trubač, ambiciozni inovator i prekaljeni improvizator, sinoć je svirao kao posednut demonima, koristeći samo trubu, mikrofon i gitarsko pojačalo, puštajući sopstveni dah i prste da iz mraka velike sale Rexa privuku slike čegrtavih električnih demona i poluupamćenih košmara iz detinjstva (ljudske vrste).

Lukatoyboy je ispred sebe na stolu imao gomilu igračaka, što pravih (životinjice na navijanje, Nintendo GBA i DS konzole, mali megafon), što prikrivenih (Kaos Pad, kontakt mikrofon, mačke-zvučnici korišćene kao generator fidbeka). Kombinacija čiste analogne improvizacije i digitalnog procesiranja signala u stvarnom vremenu još uvek je uzbudljiv prizor, jer i pored napredovanja tehnologije i ljudskog iskustva u ovoj oblasti muziciranja, rezultati su i dalje najčešće divlje nepredvidivi.

Evans i Luka su imali nekoliko veoma nadahnutih momenata čiste sinergije analognog i digitalnog, telepatski usklađenih gestova i iznenađujućih, moćnih događaja, ali treba reći i da je dobar deo ostatka nastupa prošao u pauzama između epizoda kojih je naprosto bilo previše. Evans je vrhunski muzičar i njegovo sigurno popunjavanje ovih momenata uniktnom zvučnom magijom je ipak pomoglo da se kohezija nastupa ne prekine. Uzbudljiv eksperiment dvojice ambicioznih improvizatora i zalog za dalji rad koji će tek doneti vrhunske rezultate.

U drugom delu večeri, norveški trio Huntsville je demonstrirao sasvim drugu vrstu improvizacije. Umesto oslanjanja na jake kontraste i stalna iznenađenja, trojica iskusnih majstora sa severa Evrope su sat vremena svirala neprekinutu, tečnu, jednostavnu a veličanstvenu muziku oblikovanu tokom dugih minuta i ponavljanja u impresivnu organsku skulpturu.

Kombinacija gitare, bendža i basa (pod teškim analognim i digitalnim efektima) sa udaraljkama (zvona, doboši, timpani, činele, gudala, metlice) i primitivnom elektronikom (tabla-mašina) zvučala je "klasično" norveški, ako kao lidere norveške improvizacije za ovu priliku uspostavimo Supersilent, ali Hunstville zapravo imaju i jednu rokerskiju komponentu u svom zvuku.

Njihova muzika se proteže kroz univerzum u kome bi se prijatno osećali i This Heat, My Bloody Valentine, te desetine postrok bendova iz poslednje dve decenije, ali je istovremeno improvizovana na licu mesta, rizična, živa i zavodljiva.

Iako se nastup Norvežana ne može opisati kao savršen – s obzirom na to da su mu prva i druga polovina gotovo identične, mada drugoj unekoliko nedostaje spontana organska logika prve – njihova sigurna šetnja od opsesivnog ponavljanja u blagoslov čistog muzičkog smisla i spontanog ulaska u harmoniju najvišeg reda svakako je jedan od upečatljivijih momenata ovogodišnjeg festivala.

Povezano:

• Brzo i opako, Ring Ring '09 (I deo)