Brzo i opako

Ring Ring ne posustaje. Nakon više od decenije postojanja i povremenih konceptualnih lutanja, poslednje tri-četiri godine spisak izvođača je žanrovski sličan prvim izdanjima: red eksperimentalnih improvizatora, dosta free jazza, ponešto elektronike, dok su etno muzičari pali u drugi plan. I ove godine je slika slična, a publike je bilo svakog dana u različitom broju: 100-200 ljudi.

Četvrto koncertno veče je donelo dobru posetu i najzvučnije festivalsko ime – legendu evropskog free jazza Petera Brötzmanna i njegovu sumanuto energičnu postavu Full Blast.

No, krenimo redom. Za uvertiru u verovatno najubedljiviji festivalski koncert je bio zadužen francuski eksperimentalni sastav Hubbub.

Ovaj performans je u dobroj meri podsetio na prošlogodišnji nastup saksofoniste Jean-Luc Guionneta i bubnjara Seijira Murayame, koji su se kroz dve dugačke, minimalističke numere, bavili teksturom zvuka, kontrastima tišine i buke, i poigravali s bojom tonova koji proizvode njihovi instrumenti. Samo što je, ovom prilikom, na bini bilo čak pet instrumenata, pa je i nastup bio dinamičniji.

Dva saksofona i električna gitara bi se najčešće nadopunjavali u izgradnji jedinstvenog zvuka koji dugo traje i leluja u vazduhu, dok su preparirani klavir i bubanj pravili suptilne finese, ali i lomove koji bi publiku trzali iz dremeža. Nešto poput soundtracka za triler ili horor film koji se otrgao svom namenskom karakteru, i nastavio da živi kroz koncertnu improvizaciju.

Ali zato na svirci Full Blasta nije bilo mesta ni za kakvo sanjarenje. Bez ikakve komunikacije s publikom, pompe, poze, ili dramatičnosti, ova trojka je svirala kao da im je to poslednji nastup.

Peter Brötzmann na prvi pogled izgleda kao bilo koji uredno odeveni gospodin u kasnim 60-im, odmeren i hladan kao špricer. Kada zasvira saksofon, pomislili biste da ga je zaposela neka strana sila i da umesto njega svira neko makar duplo mlađi.

Zajapurenog, crvenog lica, on drmusa glavom levo-desno i ispaljuje besne i nervozne fraze s istim intenzitetom kao u godinama kada je postavljao standarde koji će prihvatiti mnogi mladi saksofonisti slične orijentacije.

I u tome je najveća čar gledanja Brötzmanna uživo - dok se za najveći broj saksofonista koji defiluju Beogradom poslednjih godina može polemisati da li su više pokupili od Johna Coltranea, Ornettea Colemana, ili nekog trećeg, sve do muzičara mlađih generacija, kod nemačkog majstora free jazza nema za čim da se traga. On se već nalazi na izvoru.

A davno postavljene standarde ne samo što uspešno održava, već uspeva i da pomeri granice vlastitog izraza u čemu mu svesrdno pomažu bas gitarista Marino Pliakas i bubnjar Michael Wertmüller. Naročito ovaj potonji, koji bi silinom kojom svira mogao da posrami bezmalo svakog metal bubnjara koji pretenduje na brzinu i opakost.

Uz svo to divljanje na bini, svirci ne nedostaje ni dinamike. Brötzmann je podjednako ubedljiv i kada je maksimalno slobodan i kad započinje dugačke improvizacije jednostavnim blues ili etno frazama, dok ostatak benda nije sveden na puku pratnju, već daje i vlastiti doprinos zvučnoj slici.

Koncertno veče je završeno pomalo zaboravljenom jazzerskom tradicijom okupljanja muzičara na sessionu, koji je ove godine održan u konceptualnoj prodavnici/restoranu Supermarket u Višnjićevoj ulici, pod okriljem manifestacije “Noć muzeja”.

Ova inicijativa je svakako vredna pažnje, ali bi trebalo razmisliti o nekom drugačijem prostoru, koji služi isključivo za koncerte. Sinoć su momci iz bendova Keefe Jackson Fast Citizen i Hubbub, pojačani domaćim snagama (Lukatoyboy, Woo...) svirali u ćošku prostorije, okruženi konobarima, stolovima, kuhinjom i dobrim brojem slučajnih prolaznika kojima je muzika u desetom planu. Sudeći po entuzijazmu, oni zaslužuju mnogo više.