Surov posao

Na prste jedne ruke mogu se izbrojati muzičari koji na pragu osme decenije sviraju sa energičnošću na kojoj mogu da im pozavide i duplo mlađe kolege. Nemački saksofonista, pionir evropskog free jazza Peter Brötzmann, jedan je od njih.

S obzirom na to da je rođen u Nemačkoj dok je besneo Drugi svetski rat, i da je stasao u vreme suđenja bivšim nacistima, ne čudi što se na njegovim prvim albumima iz sredine 60-ih može čuti bes i revolt, ne tako svojstven evropskim jazz muzičarima tog doba.

Kada je čuo kako divlja na saksu, trubač Don Cherry mu je dao nadimak Machine Gun, po kome je Brötzmann nazvao album iz 1968. snimljen sa oktetom u kome su, između ostalih, bili Evan Parker na saksofonu, Peter Kowald na basu i Han Bennink na bubnjevima. Machine Gun je danas klasik free jazza, rame uz rame sa Coltraneovim albumom Ascension, ili Spirit Rejoiceom Alberta Aylera.

Tokom 50-godišnje karijere Brötzmann je svirao sa gotovo svim bitnim avangardnim muzičarima sa obe strane Atlantika – od Dereka Baileya, Williama Parkera, Cecila Taylora, Hamida Drakea, Sonnyja Sharrocka, Billa Laswella, sve do savremenog podmlatka poput Kena Vandermarka, Matsa Gustafssona i drugih.

Poslednje četiri godine svira u bendu Full Blast, zajedno sa bubnjarem Michaelom Wermullerom i basistom Marinom Pliakasom, sa kojima je početkom ove godine izdao album Black Hole, pravi mali bukvar improvizovanog jazza. Upravo u tom sastavu će se sutra uveče beogradskoj publici predstaviti u Rexu, u okviru festivala Ring Ring.

Zanimljivo je da je pre Full Blasta Brötzmann svirao sa čikaškim jazzerima u grupi The Peter Brötzmann Chicago Tentet, sa dvojicom muzičara koje ćemo takođe videti na ovogodišnjem Ring Ringu: čelista Fred-Lonberg Holm dolazi sa Keefe Jackson’s Fast Citizens, kao i bubnjar Michael Zerang, koji će svirati zajedno sa Daveom Rempisom (inače, Zerang je već jednom posetio Beograd kao bubnjar prateće grupe Bonnieja Princea Billyja).

POPBOKS: Imate li već sada ideju kako će zvučati set-lista u Beogradu? Da li će biti sastavljena uglavnom od numera sa albuma Black Hole, možda nekih vaših starih stvari ili...?

BRÖTZMANN: Gotovo ceo naš koncertni repertoar je potpuna improvizacija. Ponekad se vratimo nekoj mojoj staroj melodiji ili npr. nekom standardu od Monka ili nekog drugog, ali ništa od toga se ne dešava planski. Tako da kada dođemo u Beograd i izađemo na binu, pustićemo da se muzika sama razvija.

Znači to će biti iznenađenje sa sve nas?

Da, na taj način nekada iznenadimo i sami sebe.

U Beograd dolazite sa trijom Full Blast, koji čine i Marino Pliakas i Michael Wertmuller. Kako je došlo do toga da baš vas trojica oformite bend?

Micheala poznajem još od vremena kad je svirao s mojim starim prijateljem, švajcarskim saksofonistom Wernerom Lüdijem. S obzirom na to da imam nos za dobre bubnjare, lako smo se razumeli i često me je pozivao da gostujem na svirkama njegovog tadašnjeg benda. Vremenom smo počeli da sviramo samo on i ja kao duo. Par godina nakon toga priključio nam se Michaelov prijatelj Marino, a njih dvojica su ranije često svirali zajedno, i tako je Full Blast rođen pre tri-četiri godine.

Neposredno pre toga ste svirali s kremom čikaške underground jazz scene u bendu The Peter Brötzmann Chicago Tentet. Kakav je osećaj svirati ponovo u triju, nakon tenteta?

Potpuno drugačiji, mnogo intimniji. Mada smo i u tentetu na probama najčešće bili u kvartetu ili triju, dok bi nam se ostatak ekipe priključio u finalnoj fazi usviravanja.

Idemo malo u prošlost: šta 40 godina kasnije mislite o albumu Machine Gun?

Bio bih lažno skroman kada ne bih rekao da je Machine Gun klasik u okvirima evropske improvizovane muzike. A možda i šire – pouzdano znam da taj album danas otkrivaju klinci i u Americi, i u Japanu.

Da li ste ga slušali skoro?

Nisam ga puštao, ali kad god sam davao intervju na nekoj radio-stanici, po pravilu bi nakon priče pustili nešto s tog albuma. Sada, 40 godina kasnije, mogu slobodno da kažem da mi se i dalje dopada. To je zanimljiv dokument vremena u kome je nastao.

Može li se za Machine Gun reći i da je prvi album evropskog free jazza?

Ne bih baš rekao da je to prvi primer evropske free muzike tog doba. I pre pomenutog albuma svirali smo zajedno, nislim na Petera Kowalda, Hana Benninka, Mishu Mengelberga ili na naše engleske prijatelje Dereka Baileya, Tonyja Oaxleya i mladog Evana Parkera. Za razliku od nekih drugih evropskih država, Nemačka je u to vreme bila idealno mesto za sviranje: imali smo podršku mnogih radio-stanica: Machine Gun je bio snimljen zahvaljujući pomoći Radio Bremena i Radio Frankfurta. Ne samo da sam imao sreću pri sakupljanju svih tih sjajnih muzičara, nego sam čak imao prilikui da ih nešto malo platim.

Politička situacija u Nemačkoj u to doba je bila specifična. Svi mi koji smo se rodili u Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata imali smo ogromnu želju da menjamo stvari. Hteli smo da promenimo društvo, našu okolinu, naše živote... manje-više sve! To sa današnje tačke gledišta izgleda naivno, i zaista jeste bilo naivno, samo mi to tada nismo znali. Držali smo se zajedno, bilo da smo iz Nemačke, Holandije ili Engleske, i svi smo imali osećaj da radimo nešto veliko. Kada posmatramo stvari na taj način, onda je jasno zašto i dan-danas smatram da je Machine Gun važan album.

Albert Ayler se često vezuje uz vaše ime, i to prvenstveno kao muzičar koji je na vas najviše uticao. Slažete li se? Ili biste ipak dodali još stotinak drugih imena?

Hmm... Kada smo ovde u Nemačkoj prvi put čuli njegovu muziku, naravno da smo bili vrlo iznenađeni. U to vreme naše uši su uglavnom bile naviknute na američki hard bop poput Arta Blakeyja, ili sve manje konvencionalnog Charlesa Mingusa.

A onda se pojavio Albert Ayler, koji je saksofon svirao drugačije od bilo koga drugog, zbog čega sam naročito osetio veliku bliskost s njim. Ali, ne smemo zaboraviti da su koreni američke i evropske improvizovane muzike sasvim različiti. Tako npr. Aylerovi koreni, kao što se na njegovim prvim albumima može čuti, leže u američkoj crkvenoj i gospel muzici, dok su moji koreni sasvim drugačiji i imaju mnogo više veze sa Evropom.

S druge strane, i u Americi i u Evropi su se dešavale stvari protiv kojih smo se obojica borili – tamo su bili veliki protesti u Vašingtonu, Detroitu i drugim gradovima, rat u Vijetnamu je bio u toku, ubijen je Martin Luther King, dok mi nismo želeli ni po koju cenu da nam bivši nacisti sede u vladi...Ni naše američke kolege ni mi nismo želeli da kapitalizam zavlada svetom... Taj duh je definitivno spajao Alberta i mene. Mada, ako posmatraš stil i estetiku koji su nas krasili, način rada i pravljenja muzike, Albert i ja smo bili vrlo različiti i to ne bi trebalo da se zaboravi.

Da li ste možda imali priliku da ga upoznate?

Gledao sam ga uživo mnogo puta... Postoji jedna zanimljiva anegdota iz tog vremena. Sredinom 60-ih sam sa bendom često svirao u Hajdelbergu, u klubu Cave. Na naše svirke su dolazili uglavnom američki vojnici, a među njima je bio jedan Amerikanac u civilu koji skoro da nije propustio nijednu našu svirku. Često je u pauzama razgovarao s nama o improvizovanju u muzici.

Par godina nakon toga, kada sam prvi put video fotografiju Alberta Aylera, ispostavilo se da je upravo on bio taj momak koji je ćaskao s nama u Caveu. Tako da se može slobodno reći – ne, nisam nikada razgovarao sa Aylerom (smeh).

Mnogi muzičari iz vaše generacije, poput Pharoaha Sandersa, Archieja Sheppa ili čak Ornetta Colemana, tokom 60-ih su svirali divlji free jazz, bez trunke bilo kakvog kompromisa. Isto kao i vi. Međutim, danas, za razliku od vas koji i dalje tako svirate, oni su u nekim mnogo mirnijim vodama, takoreći u mainstream jazzu. Zašto?

Ovo pitanje mi često postavljaju u poslednje vreme. I moram da kažem da nemam konkretan odgovor. Što se mene tiče, mislim da je svet u kome živimo daleko od idealnog, i vreme borbe nije prestalo, naprotiv! Jednostavno ne mogu sebe da zamislim da sviram neku laid back muziku dok se oko nas svakodnevno i dalje dešavaju nebrojene nepravde. Što se tiče ljudi koje si pomenuo, ne znam, imam utisak da su se oni malo umorili od borbe.

S druge strane, ne smemo zaboraviti da je ovo surov posao, i da nije svačiji organizam u stanju da na isti način svira saksofon sa 30 i sa 60 godina.

Možete li da napravite paralelu između američkih i evropskih jazzera? Postoje li neke bitne sličnosti ili razlike u sviranju?

Kada sviram sa starijim američkim kolegama, npr. sa saksofonistom Fredom Andersonom, tačno se prepoznaju naši različiti koreni i razlike u mentalitetima. Međutim, sasvim je suprotno kada sviram sa mlađim Amerikancima kao što su npr. Ken Vandermark, Jeb Bishop ili Fred Holm; pošto oni više sviraju u Evropi nego u Americi, to se i te kako čuje u njihovoj muzici, koja je mnogo bliža mom mentalitetu. Drugim rečima, i u jazzu se dešava globalizacija.

Mada, kada god imam priliku, podsećam mlade američke prijatelje: „Molim vas, nemojte zaboraviti izvore vaše muzike, ne zaboravite na blues, muziku života od koje je sve ovo što mi danas sviramo nastalo“.

Pre nekoliko godina sam pročitao jedan intervju Pharoaha Sandersa, u kome se prilično uvredio kada ga je novinar nazvao jazz muzičarem, rekavši da on sa jazzom nema nikakve veze, da je on saksofonista i da ono što on pravi zove jednostavno – muzikom. Kako vi reagujete na takva pitanja?

Da, naravno, to je pitanje definicije. Da sam crni američki muzičar, verovatno bih reagovao isto kao Pharoah. Kao evropski i nemački muzičar, nemam problem da ono što sviram nazovem jazzom, prvenstveno zato što taj pojam za mene u Evropi ima sasvim drugu konotaciju nego za afroameričkog muzičara. To je više filozofsko pitanje.

Za sam kraj, šta slušate ovih dana?

Da budem iskren, ne slušam baš mnogo muzike ovih dana. Ali ono čemu se uvek vraćam je stari dobri blues, mnogo Dukea Ellingtonea, volim klasične ženske vokale poput Billie Holiday, Carmen McRae, Anita O’Day... E da, dešava mi se da ponovo otkrijem neka imena koja sam slušao pre 40-50 godina; uglavnom su to momci sa Zapadne obale: Shelly Manne, Jack Sheldon, Jimmy Giuffre, Stan Kenton...