Prašenje s diplomom

Južnoafrički kantautor Chris Letcher u Beogradu će se zadržati duže nego što je ikad mislio. Prvo će sutra nastupiti u Šipražju, a već u nedelju ulazi u studio Digimedia, gde počinje sa snimanjem svog novog albuma. 

Iako je karijeru započeo u cenjenom južnoafričkom bendu Urban Creep, proboj je doživeo kao solo autor. Album Frieze doneo mu je status svojevrsne zvezde uticajnih američkih koledž radijskih stanica (gostovao je i u kultnoj emisiji Morning Becomes Eclectic na stanici KCRW), a u razgovoru za Popboks kaže da nema nameru da se zadovolji svirkama u malim klubovima. 

Osim toga, ovaj klasično obrazovani muzičar (privodi kraju doktorsku disertaciju iz kompozicije na Royal College of Music u Londonu) ima i nepogrešivo uho za pevljivu pop pesmu à la Brian Wilson, koju onda podvrgava sofisticiranoj razgradnji u najboljoj tradiciji Jima O'Rourkea.   

Pretprošle godine trebalo je da sa bendom svira na Exitu, ali usled komplikacija s vizama do tog koncerta ipak nije došlo. Intervju za Popboks je rađen e-mailom, dok je Chris na aerodromu čekao da ga puste u Srbiju.

POPBOKS: Konačno ćeš svirati u Srbiji, posle otkazivanja nastupa na Exitu prošle godine. Da li bi se složio da to možda i nije tako loše, s obzirom na to da tvoja muzika deluje prikladnije za klupsku svirku nego za tako veliki festival kao što je Exit?

CHRIS: Tako je. Imali smo problema s vizama, zbog kojih nismo mogli da uđemo u Srbiju. Do poslednjeg trenutka smo se nadali da ćemo doći, ali to nažalost nije bilo tako. Bio sam vrlo razočaran. Ali, u pravu si, nije to tako loše. Danas smo bolji bend nego što smo bili tada, i stvarno se radujemo se što ćemo konačno svirati na srpskom tlu. Mada, i dalje se nadam svirci na Exitu. Deluje mi kao sjajan festival, a mislim da naš zvuk dobro funkcioniše i na velikim binama, a ne samo u intImnijim klubovima.

Mi prašimo dosta više nego na albumima i u poslednje vreme možemo da podignemo jak zvučni zid. Biće mi zanimljivo da čujem šta ćeš misliti kad nas čuješ uživo. U ovom trenutku smo na aerodromu, i nadam se da nas ovog puta neće poterati maler i da ćemo uspeti da pređemo granicu.

U ranijem intervjuu za Popboks našalio si se da te koncert na Exitu istog dana kad nastupa i Billy Idol plaši, jer nemaš šanse pored njega. Da li si zadovoljan pažnjom koju dobijaš? Misliš li da bi tvoja muzika mogla da prodre do šire publike?

O ne! Zar sam to rekao o sirotom Billu? Izvinjavam se: nisam mislio da zvučim uvredljivo! Nice Day for a White Wedding – to je teško nadmašiti. U stvari, mislim da je on malo lud. Ima on problema, recimo, s oružjem i prozorima od neprozirnog stakla. Možda je to sada prevazišao; nadam se da jeste.

Naš poslednji album je dospeo do prilično široke publike širom sveta, što me jeste iznenadilo. Dobili smo odlične kritike, a čini mi se da su ga ljudi koji su ga čuli zaista i skapirali.

Veoma sam uzbuđen zbog novog albuma, koji počinjemo da snimamo u Beogradu u nedelju: pesme  zrače pravom samouverenošću, a bend zvuči neverovatno. Pesme su dosta hooky, ali i dalje uvrnute; mislim da su dosta pristupačne, ali i dalje sveže i, nadam se, jedinstvene.

Reci nam nešto svojoj rodnoj zemlji. Ne verujem da su ljudi čuli za mnogo alternativnih muzičara iz Južnoafričke Republike...

To je sjajna zemlja. Ne živim tamo već šest godina, ali mi nedostaje. Mislim da na neki način podseća na Srbiju, jer su se i tamo desile velike istorijske promene u skoroj prošlosti. Zbog toga je to veoma zanimljivo mesto za život – puno ideja i mogućnosti. Ali istovremeno, tamo je i haos. Velike su razlike između bogatih i siromašnih. Kada odrastaš tamo, onda to definitivno utiče na tvoj karakter, a kao muzičara i na muziku koju praviš. Mada ne uvek na očigledan način.

Planiraš li da u jednom trenutku radikalnije promeniš žanr? Ima li još prostora za eksperimentisanje u muzici koju sviraš?

Kada ideš u muzičku školu, dobiješ utisak da je pop muzika inferiorna u odnosu na Pravo Komponovanje. Da ima nečeg slabog u repetitivnom gruvu, ili u ponovljenim deonicama, ili da su harmonije jednostavnije, itd, ali ja više ne mislim tako. Mislim da ima dovoljno prostora za pravljenje zanimljive muzike u pop muzici jednako koliko i u bilo kojoj drugoj. A granice su danas izbledele – to je samo muzika, a zvuk i mogućnosti su bezgranične.

Voleo bih da sve što radim ostavlja utisak napretka. Zato mislim da je važno zadržati eksperimentalnu oštricu: treba stalno nešto pokušavati i biti ambiciozan u pogledu zvuka, čak i kada eksperiment propadne. Neće sve uvek funkcionisati, ali moraš stalno da se trudiš da bude zanimljivo.

Postoji li pop zvezda kojoj se diviš? Mislim tu na zvezde tipa Prince i Michael Jackson...

Naravno. Prince je bio, a i dalje jeste prilično neverovatan. Oni su, bre, ko superheroji. Voliš to što rade, ali ne znaš da li da im se diviš onako kako bi se divio normalnom ljudskom biću.

Nedavno je objavljeno istraživanje koje pokazuje da glupi ljudi slušaju muziku poput Lil Waynea, a pametni Sufjana Stevensa. Šta ti misliš o tome?

Čuo sam i ja za to. Pretpostavljam da je to i stvar zdravog razuma. Ali, šta ćemo s ljudima koji vole Springsteena ili nekog drugog, koji imaju široku publiku, od univerzitetski obrazovanih ljudi do onih skromnijeg obrazovanja? Nemam pojma. Sve je to samo muzika, i obavlja isti posao, zar ne? To se naročito odnosi na pop muziku – ne mislim da je Lil Wayne svetlosnim godinama udaljen od Sufjana.