Mojo

Kako zvuči blues u 2010. godini? Tom Petty i njegovi Heartbreakersi na albumu Mojo pokazuju kako ga oni vide - njihov blues je star i ponosan, majstorski odsviran i nezainteresovan za aktuelne trendove. U redu, blues bi možda i trebalo da bude takav, ali da li se to odnosi i na Pettyja?

Mojo je van svake sumnje delo vrhunskih muzičara, što je vidljivo u svakoj pesmi. Petty je Heartbreakerse doveo u studio, uključio mikrofone i opremu za snimanje i pustio ih da uživaju. Snimljen bez ikakvih studijskih efekata, Mojo odaje utisak prilično opuštenog jam sessiona. Nikada ranije bend nije bio toliko istaknut u odnosu na samog Pettyja, što je sjajnom gitaristi Mikeu Campbellu dalo veći prostor.

Campbell je priliku itekako iskoristio, pa će ljubitelji gitarskih solaža slušajući Mojo biti u raju.

Na prvi pogled, dakle, stvari su postavljene idealno: imate jednog od najboljih songwritera u istoriji tog posla, imate grupu vrsnih muzičara koji ga prate i priliku da vam natenane pokažu šta sve mogu i šta vole. Duboko ukorenjen u južnjačkom zvuku, ovo je Pettyjev povratak najbazičnijim muzičkim principima.

Nevolja je u tome što su on i bend ovde otišli dobrano preko linije koja razdvaja odavanje počasti muzičkim korenima i prilično klišeiziranog viđenja bluesa i južnjaštva... Teško je biti tako surov kada je reč o takvim majstorima kakav je Tom Petty, ali još je teže ignorisati osećanje koje već nakon prvog slušanja Mojoa postaje opasno dominantno: dosada.

Ne verujem da ću se koliko za nedelju dana sećati više od tri stvari s ovog albuma. Dve pesme su nesumnjivi biseri – nežna i prefinjena country blada No Reason to Cry, koja kao da je izašla s neke skorašnje Dylanove polče, i furiozni blues-rock stomper I Should Have Known It, kojom teče više životnog soka i puke autorske iskrenosti nego ostatkom albuma zajedno. I u spotu za potonju pesmu vidi se s kakvom opasnom ekipom ovde imamo posla - stare rockerske kuke koje suvereno vladaju svakim segmentom posla kojim se bave, okupljeni u nekom finom rustičnom studiju prekrivenom persijskim tepisima od poda do plafona, čisto da bi se znalo da su kod kuće.

Ali, šta ćemo s ostatkom albuma? Osim otvarajuće Jefferson Jericho Blues i donekle Running Man’s Bible, jedva da ovde ima pesama. Previše surova ocena? Da, ali ovo pred nama je Tom Petty, The Tom Petty. Pa, jedina pesma koja bi s Mojoa mogla da se uglavi u njegova remek-dela iz prvog dela karijere (Damn the Torpedos, Hard Promises) je spomenuta I Should Have Known It.

Šta tek reći za budalastu Don’t Pull Me Over, banalni reggae isprdak kakav svakog vikenda možete slušati na Platou. To je taj konfekcijski pristup muzici koji je na ovom albumu ugušio nadu da bi goli talenat ovih ljudi mogao ploči da donese miris autentičnosti.

Mogli bismo se sad upustiti u detaljniju analizu silnih nickels & dimes i woman-doin’-me wrong klišea kojima je Mojo zatrpan (počevši od madivotersovskog naslova), ali nije u tome poenta. Poenta je u tome da će ljudi poput mene, kojima blues zvuk prija, i u ovoj ploči moći da uživaju bez većih problema. Jer, kako bih vam rekao, ja se ne dosađujem previše ni na Vox Stock festivalu.

I poenta je u pitanju postavljenom na početku ovog teksta: Kako (bi trebalo) da zvuči blues u godini 2010? Možda kao današnji Bob Dylan i Robert Plant, a još više kao Jack White i Dan Auerbach. Ali ne ovako.