Najznačajniji rock autor opravdao je titulu pred solidno popunjenom Arenom
Mesto: Beogradska arena, Novi Beograd
Vreme: Nedelja, 6. jun 2010.
Poslednji put kada je Bob Dylan svirao u Beogradu, nekoliko dana kasnije izbio je rat u bivšoj Jugoslaviji. Oni koji su bili na tom koncertu na zemunskom stadionu kažu da je atmosfera bila turobna i mučna, jer se samo čekalo da počne Klanje.
Devetnaest godina kasnije, gospodare rata je pregazilo vreme, pa su se konačno stekli uslovi da se i na beogradski koncert Boba Dylana dođe rasterećeno, sa samo jednom, tako prokleto naivnom namerom: Uživati u muzici, rečima, glasu i prisustvu najznačajnijeg autora rock’n’rolla. Samo to.
Sinoćni koncert predstavio je Dylana onakvog kakvog ga znamo s njegovih albuma od Time Out of Mind naovamo. Poput stiha iz pesme I Feel a Change Comin’ On s prošlogodišnje ploče Together Through Life, Dylan je čovek koji u svom glasu ima krv zemlje. Taj glas je hrapav, muziciranje je briljantno, a u opticaju su mudrost i iskustvo.
Žgoljav i pomalo smušen, sa šeširom na glavi i neobičnim odelom nalik kapetanskoj uniformi, Dylan nas je provozao kroz čitavu svoju neverovatnu karijeru, ostavljajući nas s utiskom da celog života piše jednu pesmu, onu koju izvodi na koncertima.
Bob Dylan na Popboksu:
|
Možda je domaće belo vino, jedna od nekoliko stavki koje je tražio u preskromnoj rider listi, bilo od dobre sorte...
Šou je počeo sa Rainy Day Women No. 12 & 35, pesmom koja otvara jedan od njegovih najboljih albuma, Blonde on Blonde (1966). Bezmalo 44 godine nakon objavljivanja, ova pesma s čuvenim refrenom (“Everybody must get stoned“) i danas predstavlja sjajan uvod o ono što sledi. Već u prvim tonovima izvođenja, jasno vam je da muzika koju znate s albuma danas uživo zvuči sasvim drugačije. I ne radi se tu samo o Dylanovom This-is-CNN glasu, koji uživo tokom izgovaranja samo jedne reči prelazi pun krug od režanja ka nekom prigušenom vrisku, nego i o muzici.
Dylan je, naime, okupio opasnu ekipu muzičara predvođenih sjajnim i naočitim gitaristom Charliejem Sextonom. Ako ste se topili uz zvuk koji je u Domu sindikata nedavno isporučio Los Lobos, u Areni ste mogli da čujete one koji su taj zanat savladali s još višom ocenom. Svaka pesma delovala je kao da je ponovo napisana, a neke od njih bile su promenjene do neprepoznatljivosti. Zvuk koji je ovaj bend postigao u nekoliko navrata tokom koncerta u Areni neuporediv je sa bilo čim što sam uživo gledao. Reč je o organskom spoju svega što je pop muzika ikad stvorila, od bluesa i countryja do soula i swinga, propuštena kroz filter Dylanove vanvremenske poezije i proročkog glasa.
Drugim rečima, totalni rock’n’roll.
I ostatak prvog bloka pesama činio je repertoar iz prvog dela Dylanove karijere, na veliko zadovoljstvo publike koja je s posebim elanom pozdravljala svaku priliku kada se Dylan dohvatio usne harmonike. Ipak je to jedna od arhetipskih slika savremene muzike: Bob Dylan na usnoj harmonici izvodi pesmu I’ll Be Your Baby Tonight... Klasika.
Osim ove pesme, svirao je još i It Ain’t Me Babe pre nego što se s ljubavne tematike prebacio na pesmu Masters of War s albuma The Freewheelin’ Bob Dylan. Kada u 2010. godini čujete ovu pesmu, teško je ne osetiti tugu zbog činjenice da su ovakve antiratne himne bile jednako neophodne u vreme Vijetnama i Jugoslavije kao što su danas u Iraku i na brodovima za Gazu. Tužno je da Dylan već 40 i više godina krvnicima svih boja govori istu rečenicu, bez ikakvog efekta: „I can see through your masks“. Ali, šta mu drugo preostaje nego da to ponavlja dok ne lipsa.
Blok oldiesa zatvoren je pesmom Stuck Inside of Mobile with the Memphis Blues Again, još jednim biserom sa Blonde on Blonde. Nakon toga usledio je set pesama s albuma nastalih u poslednjih desetak godina, započet sa Beyond Here Lies Nothing, koja otvara Together Through Life.
Kada neko već debelo u svojim 60-im godinama novi album započne stihovima „Well, I love you pretty baby/ You’re the only love I’ve ever known“, onda je to poruka koja bi zbog hrabrosti mogla da se protumači i kao politička, u onom najosnovnijem smislu. Dylan se tokom izvođenja ove pesme još jednom prihvatio gitare, dok je sjajni pedal steel gitarista Donny Herron uzeo trubu.
Kako je vreme odmicalo tako je bend sve više hvatao zamah, a Dylan bivao sve bolje volje. Bio je to idealan trenutak za takvu jednu eksplozivnu bombonicu kakva je Honest With Me, sa albuma Love And Theft, Dylanove svirački možda najkompletnije ploče. Kao da je u svaku drugu notu ove pesme sakrivena po jedna mala bomba koja se aktivira dok Dylan prebira po onim klavijaturama. Kukovi i ramena ne miruju uz ovu stvar.
Usna harmonika je ponovo bila u igri tokom pesme Workingman's Blues #2 s ploče Modern Times, koja je sinoć bila još snenija i mekša nego na studijskom snimku. Naravno, nema mnogo romantike i sanjalaštva u stihovima „I’m listenin’ to the steel rails hum/ Got both eyes tight shut/ Just sitting here trying to keep the hunger from/ Creeping it’s way into my gut“... Ali tako danas zvuči socijalno angažovani Bob Dylan, na samom rubu cinizma, a zapravo beskrajno iskren i otvoren. Sličan je to recept kao kod njegovog bleskastog prošlogodišnjeg božićnog albuma.
Izvođenje pesama s albuma Time Out of Mind (1997) važan je trenutak u budućoj koncertnoj istoriji Beograda. Reč je o ploči koja je po mnogo čemu obeležila Dylanovu karijeru, kao črvst dokaz da se nekadašnji simbol antiratnih protesta 60-ih, a zatim novopečeni hrišćanin iz 80-ih, vratio na scenu u velikom stilu i da je ploča Oh Mercy najavila taj povratak. Prvo je na repertoaru bila Cold Irons Bound, sa svojim mračnim grooveom i spooky egzistencijalističkim stihovima: „I’m waist deep, waist deep in the mist/ It’s almost like, almost like I don’t exist/
I’m twenty miles out of town in cold irons bound“...
A onda je na red došla pesma koja je sve ono čime se Dylan bavi poslednjih 20-ak godina sažela u šest i po minuta poetskog savršenstva: Not Dark Yet. Boba Dylana su nazivali raznim imenima i „prorok“ je jedno od češćih, ali nikada taj epitet nije opravdao tako ubedljivo kao u ovoj pesmi. „Well, I’ve been to London and I’ve been to gay Paree/ I’ve followed the river and I got to the sea/ I’ve been down on the bottom of a world full of lies/ I ain’t looking for nothing in anyone’s eyes/ Sometimes my burden seems more than I can bear/ It’s not dark yet, but it’s getting there“ stihovi su koji su sinoć legli kao melem na ranu svima koji su ovu pesmu nekad slušali u zamračenoj sobi, s licem u šakama. Drugim rečima, kad se sve crte podvuku, ista je tuga i u gay Pareeju u gay Belgradeu, verujte gospodinu Zimmermanu na reč.
Između ove dve pesme udenula se nostalgična i besmrtna Highway 61 Revisited, kao i nežna i opora Forgetful Heart sa Together Through Life, tokom koje je basista Tony Garnier zasvirao kontrabas, a Donny Herron se oprobao i na violini. To je još jedan biser iz Not Dark Yet šinjela, sa stihovima koji mogu pripadati samo Bobu Dylanu: „Forgetful heart/ Like a walking shadow in my brain/ All night long/ I lay awake and listen to the sound of pain/ The door has closed forevermore/ If indeed there ever was a door“. To je to: Ležim budan i slušam zvuk bola. Dylan je od tog sentimenta sinoć napravio vrhunski rock koncert.
Jednom kada su koordinate definitivno postavljene sa Not Dark Yet, došlo je vreme da se koncert polako privodi kraju. Dve poslednje pesme u oficijelnom delu bile su zanosna Thunder on the Mountain sa Modern Times (znate je, to je ona pesma u kojoj Bob sanjari o Aliciji Keys) i, sudeći po reakciji publike, beogradski favorit Ballad of a Thin Man.
Iako je tokom poslednjih nekoliko dana održao nekoliko koncerata u regiji dan za danom (Sofija, Skoplje, Beograd, a danas Zagreb), neko bi pomislio da će se Dylan pred kraj koncerta već malo umoriti, ali i on i bend su najbolje zvučali tokom poslednje tri pesme. Jedna od najvećih rock pesama svih vremena, Like a Rolling Stone, Jolene i za sam kraj (jedva prepoznatljiva) Blowing in the Wind predstavile su skraćenu verziju svega onoga što se u prethodnih sat i po moglo čuti. Istina može da nam se ne sviđa, ali nemamo kuda da pobegnemo od nje: Nema povratka kući; Nema Velike Ljubavi; Nema konačnih odgovora.
Postoji samo neprestana potraga, za koju bi se lako moglo ispostaviti da je jalova. A u potragu mogu samo oni koji imaju mozak da to shvate, muda da to kažu i glas koji će drugi razumeti.
Bob Dylan ima sve tri stvari. Šta imamo mi?
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari