Bob Dylan nam želi srećan, srećan Božić. Šta sad da mislimo o tome?
Ako uspete da ne prasnete u smeh nakon prvih tonova novog albuma Boba Dylana, onda će biti da ne delimo isti smisao za humor. Ne znam da li me je ove godine išta od muzike tako slatko nasmejalo kao zvuk Dylanovog šmirgl-glasa koji uz praporce peva o Deda Mrazu koji samo što nije (Here Comes Santa Claus), ili kad zagudi na tečnom latinskom (!) u pesmi O’ Come All Ye Faithful (Adeste Fideles).
Pre bilo kakvog ulaska u detalje albuma Christmas in the Heart, trebalo bi reći da za prosečnog srpskog slušaoca već u startu postoje bar dve ozbiljne prepreke za razumevanje ove ploče. Ma koliko se, evo, ja ovde trudio da tu nešto objasnim i približim nekome ko album nije čuo, o bar dve stvari nemam pojma: Božić mi u životu ne znači manje-više ništa (osim što me svake godine isprepada komšija, i rekao bih zemljak iz zgrade prekoputa, koji u ponoć na Badnje veče zna da pripuca), a većinu pesama koje je Dylan ovde obradio dosad nikad nisam čuo.
Od božićnih pesama, znao sam samo za Zvončiće, ali njih nema na albumu. Za njih sam tekst morao da skinem s nekog hrvatskog sajta: „Ej, zvončići, zvončići, zvone cijelu noć/ I ostaju u sjećanju što nikad neće proć/ Zvončići, zvončići, zvone na sav glas/ Kroz tihu noć i čitav kraj zvone za sve nas“.
Blesav neki tekst, ha? Pa, tako otprilike zvuči ceo Christmas in the Heart.
U Americi, međutim, stvari stoje drugačije. Božić je tamo mnogo više od verskog praznika i slave ga sve konfesije, a pesme koje je Dylan obradio urezane su u sećanje svakog Amerikanca otprilike kao U svetu postoji jedno carstvo za bivše Jugoslovene.
Ali, uprkos svemu, ovo je ipak Bob Dylan, i ovde bi trebalo da ima nekog vraga, zar ne?
Ipak su njegovi albumi od Time Out of Mind naovamo najčešće bili nešto što sam slušao i voleo više nego bilo šta što bi se te godine pojavilo (uključujući i sjajni ovogodišnji Together Through Life). O kvalitetu ranijih radova da ne govorim.
Kako, dakle, uopšte shvatiti ovu uvrnutu ploču? Da li je sasvim šaljiva, pa je ne bi trebalo uzimati ozbiljno? Ne bih rekao – odsvirana je i otpevana kompetentno kao i uvek. Međutim, ne bih išao predaleko ni u nekakvom uozbiljavanju ovih blagdanskih pesmica.
Kako recimo ozbiljno shvatiti njegovu verziju Must Be Santa, koja kao da je iskočila iz soundtracka nekog poznog Kuste. Nije teško zamisliti saonice iz te pesme – u koje je Dylan ugurao američke predsednike Eisenhowera, Kennedyja, Johnsona, Nixona, Cartera, Reagana, Busha i Clintona – kako pijano jure Šarganskom osmicom, dok Deda Mraz neobično podseća na nekad najboljeg ovdašnjeg režisera... Uostalom, Kusturica se onomad na studentskim protestima ’96/97 predstavio kao režiser koji dolazi „iz grada u kojem je najebao Deda Mraz“.
S druge strane, da li bi bilo previše ozbiljno ako bi se koncept romantične vizije skromnog, starinskog Božića na ovom albumu, nasuprot potrošačkoj, materijalističkoj orgiji u koju je ovaj praznik na Zapadu izrastao, shvatio kao neka, da prostite politička poruka? Mislim da bi tako nešto Dylana nesmejalo više nego što su sve pesme na ovom albumu zajedno nasmejale mene.
Prokleti Bob Dylan! Neke stvari izgleda može samo on. A kad kažem „može“, onda mislim na sva značenja te reči: sme, ume, dozvoljeno mu je.
Postavlja se pitanje kako je moguće da isti čovek u jednoj godini prvo objavi album Together Through Life, na kojem se nalazi takva jedna cinična, gorka bombonica kakva je It’s All Good, koju je mogao da napiše samo neki iskusni mačor na čiji pogled na svet više ne može da utiče nijedna dogma i ideologija, jer ga je sada već nemoguće prevariti, a onda snimi jedan božićni album, sinonim za komercijalno ziheraštvo, u kojem je glavni junak Deda Mraz? Mogao je onda na album da ubaci i onu neodoljivu kokakolinu Praznici nam stižu.
Osim ako taj njegov Deda Mraz nije toliko nalik kokakolinom, koliko onom Waitsovom: „Santa Claus is drunk in the ski room!“ (Red Shoes by the Drugstore).
Jer, nije baš da ovde ne fali dilanovskih paradoksa, pa nikad ne znaš na čemu si s njim. Recimo, omot izgleda kao da je izrezan iz knjige Русский язык в картинках, štampane 1966. godine u Moskvi, iz koje sam učio prve reči na ruskom, dok je u bukletu niko drugi do pinapica Betty Page, obučena kao Deda Mrazica... Ne verujem da bi tako nešto odobrio bilo koji born again Christian, pa i da je Dylana krajem 70-ih, kad se preobratio iz judaizma u hrišćanstvo, krstio sâm papa.
Možda je u toj tipično dilanovskoj ironiji i odgovor na dileme u vezi s ovim albumom. Ako ga već moram nekako „shvatiti“, Christmas in the Heart mi najviše liči upravo na svojevrsni nastavak pesme It’s All Good, koja briljantno zatvara Together Through Life:
People in the country, people on the land
Some of ’em so sick, they can hardly stand
Everybody would move away, if they could
It’s hard to believe, but it’s all good...
Jesu li Amerikanci (a i svi mi s njima) odjednom ozdravili između dva Dylanova albuma? Nisu, a i nešto ne bih rekao da je Dylan mislio na Obaminu reformu zdravstva kad poručuje „Glory to the newborn king“ (Hark the Herald Angels Sing). Ima, naime, raznih vrsta zdravlja.
Dakle, svet je takav kakav je, a Dylan kaže: Ja ću vam lepo isporučiti jedan onako baš starinski i fin božićni album, kakav bi na radiju rado slušale vaše (pra)bake tamo negde oko Velike Depresije, jer, još jednom: It’s all good...
Međutim, kako to često biva s nadobudnim pokušajima kritičara da razumeju Boba Dylana, možda je sve ovo što sam napisao samo koješta. Možda Dylan ovim albumom prosto želi da nam najnormalnije čestita praznike. A budući da zarada ide u dobrotvorne svrhe, možda mu je namera da od toga usput malo omasti brk i sirotinja, koja možda jedva stoji, ali joj je Božić zaista u srcu, a ne novčaniku.
Kada je o meni lično reč, bez problema mogu uživati uz bar dve pesme s ovog albuma (Christmas Blues i Christmas Song). Već vidim idilu 6. januara uveče, kao s neke savršene kič razglednice: Napolju padaju bele zvezde, komšija prangija, a ja sam ušuškan u fotelji, s kuvanim vinom u jednoj i prazničnim izdanjem Politike u drugoj ruci, dok Jack Frost umilno reži: „Hristos se rodi!“
Vaistinu, Bobe!
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari