(Columbia)
Bob Dylan je jedan od retkih ljudi čiji je odnos sa celokupnim čovečanstvom svodiv na reči koje čine naslov ovog albuma - zajedno kroz život. Vrednost ove razglednice iz pozne faze Dylanove karijere neće, naravno, pomračiti sjaj klasika kakvi su Highway 61 Revisited, Blonde on Blonde ili Blood on the Tracks, ali će ostati kao uspomena na trenutak slave do koje stižu najmalobrojniji
Otkako je sa albumom Oh Mercy (1989) poništio sopstvena muzička i religiozna lutanja iz 80-ih, Bob Dylan sa svakim novim delom može da računa na bezrezervnu podršku kritike, publike, medija, promotera, političara, akademika…ukratko, kompletne današnje civilizacije.
Iako su te 1989. godine, nazvane i godinom trijumfa geronto-roka, mnogi drugi velikani (Neil Young, Lou Reed, Paul McCartney…) popločali dostojanstven put ka starosti koji traje do naših dana, uvažavanje koje Dylan kao prvi pesnik naše epohe uživa je bez premca. Kako drugačije objasniti činjenicu da je njegov novi album momentalno zauzeo prva mesta zapadnih top lista prodavanosti sa zvucima koji neretko sežu u vreme pre njegovog rođenja, a uz to ni ne spada u izuzetna ostvarenja Dylanovog opusa?
Together Through Life, 33. albumski odlivak Dylanovog toka svesti, sasvim je u skladu sa Time out of Mind, Love and Theft ili Modern Times. Upadljiva razlika se odnosi na trajanje ovih 10 pesama, koje su sa svojih 45 minuta znatno kraće od sva tri pomenuta albuma iz za sad poslednje Dylanove dekade. Činjenica da svega 4 pesme prelaze trajanje od 5 minuta govori da je njegova poslovična raspričanost ovde ustuknula pred nešto konciznijim lirskim iskazima.
Otvarajuća Beyond Here Lies Nothin sadrži većinu elemenata koji se na ploči mogu čuti: gusto bluz tkanje u braku sa marijači trubama i meksičkom polka harmonikom prvim stihom Oh well I love you pretty baby nagoveštava zbivanja u sledećim pesmama. Pretežno ljubavna tematika, poezija bez mistifikacija i nedokučivih značenja, prošlost kao nesnosan teret i ništavilo budućnosti sa varljivom ljubavlju ovde i sada, i, konačno, Dylanov starački glas koji i dalje balansira između odbojnosti na prvo slušanje i nepogrešive isporuke emocija koje želi da iskaže.
Pošto još uvek jednostavno ne postoji razumno objašnjenje kako mu je uspelo da sa ovakvim glasom pola veka opstane kao svetski trubadur broj jedan, ostaje da mu se, kao i toliko puta do sada, prepustite bez okolišanja.
Nakon čemerne ljubavne lirike u prvoj pesmi, lagana jazzy progresija akorada u stilu Djanga Reinhardta u sledećoj Life Is Hard donosi opet stihove lake za identifikaciju, dovoljno da razumete da ćete jednog dana ako omatorite i vi šetati bulevarom uspomena, mudro zaključujući da je život teška rabota.
Dylan posle dosta vremena u instrumentarijum ubacuje harmoniku, čije je korišćenje u većini pesama derivat pravca poznatom kao tex-mex, a u samom Meksiku pod nekim drugim imenima (norteno, corrido, ranchero…). Album naravno teče sa nepogrešivim dylanovskim spojem melanholije, ironije, pronicljivosti, enigmatičnosti u naizgled sasvim jasnoj poeziji, i ostalog što će u decenijama koje dolaze biti predmet bezbrojnih studija, eseja ili doktorskih disertacija.
Na kraju hipnotičkog bluza o paklu kao rodnom gradu žene glavnog junaka pesme My Wife’s Home Town, Dylan se zločesto zasmeje, da bi odmah posle ovog cerekanja u mraku krenula relaksirajuća If You Ever Go to Houston, dovoljno vedra da bi je bilo koja hjustonska turistička organizacija komotno mogla uvrstiti kao soundtrack na prezentaciji svojih tura.
Together Through Life je ploča na kojoj je Dylanov bend svirački razuzdaniji u odnosu na zrelo detaljisanje sa prethodnih ostvarenja. Ono što se gubi u takvom postupku snimanja pesama “na keca” jeste poliranje koje je nekolicinu pesama iz prošle decenije već nakon prvog slušanja smestilo u gornji dom prebogate Dylanove pesmarice. Drugim rečima, biseri se ovde ne ukazuju odmah, osim eventualno pesme Forgetful Heart, čiji crazyhorseovski uvod potvrđuje da Dylan zaista sluša Youngove ploče, ali i da je ljubav trošna materija i da je zaborav uvek pobednik u bitkama sa svom ljubavlju koju imamo.
Ipak, kraj novog Dylanovog javljanja je nedvosmisleno optimističan: ka zalasku sunca njegovi junaci jašu sa umirujućim zvucima I Feel a Change Comin' On, da bi na samom kraju prešli u borbeni kas sa živahnom It's All Good. Emocije blede, svakim danom smo sve bliži času susreta sa zvezdama, političari lažu, para je sve manje, tonemo u živom pesku beskrajnih kriza…ali, sve je to dobro. Sve je to život, predviđen za ljude. Simple as that.
Uz povremene trube, ceo album kao da je soundtrack imaginarnog špageti vesterna, podkategorija zapata-vestern, u kojem Dylan kao ostareli revolucionar i autsajder za svoju zabavu peva svoje romantične pesme na periferiji neke meksičke zabiti, bez zanesenosti i bez ikakve potrebe da moćnom, korumpiranom generalu objašnjava da odgovor lebdi u vetru.
A kad iscuri deseta pesma, Dylan seda u limuzinu i kreće ka novom mjuziklu, saradnji sa McCartneyem, novim porcijama prastarih neobjavljenih pesama, novim priznanjima…i tako sve do kraja.
Bob Dylan je jedan od retkih ljudi koji svoj odnos sa celokupnim čovečanstvom može da svede na reči koje čine naslov ovog albuma - zajedno kroz život. Vrednost ove razglednice iz pozne faze Dylanove karijere neće, naravno, pomračiti sjaj klasika kakvi su Highway 61 Revisited, Blonde on Blonde ili Blood on the Tracks, ali će ostati kao uspomena na trenutak slave do koje stižu najmalobrojniji.
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Anoniman (gost)
| 23.05.2009. 17.14.39
dokle taj besmisleni rispekt prema njemu? zasto vec jednom neko otvoreno ne izjavi da se radi o iskalkulisanom patheticnom narodnjaku?
more, nok nok noking....
-
Vrabac (gost)
| 23.05.2009. 20.45.59
@ anoniman
hvala ti što si rekao ono što i ja mislim!
-
Oliver (gost)
| 23.05.2009. 21.02.08
Eh, da me sad nisi prosvetlio, umro bih u zabludi da je Dylan genije!
"Iskalkulisani pathetični narodnjak"... Zapisao sam! Jedva čekam da ovo prepišem u dnevnik.
Hvala, anonimus!
-
plastikmen (gost)
| 23.05.2009. 22.25.58
potpuno je besmisleno raditi recenziju ove ploce, bas kao i svake njegove prethodne.
mislim da coek ne cita kritiku, cepa tekilu i stvara muziku uz koju moze da se jede, spava, sanja, vodi ljubav i place.
@anoniman
dokle prihatanje neke nove indi muzike koju stvaraju deca koja ne znaju 2 dilanova bez pomoci gugla.
-
indi deca (gost)
| 23.05.2009. 23.00.55
vole dilana!
-
rupert (gost)
| 23.05.2009. 23.29.29
zbilja je ovaj tip dosadan....kako je vec receno...pateticni narodnjak
valjda ce mu ovo biti zadnja ploca
-
daniel k (gost)
| 24.05.2009. 01.07.15
dilan je moj deda. kako ide vreme sve vise ga volim.
-
plastikmen (gost)
| 24.05.2009. 01.07.38
ali dilan ne voli nove, moderne, indi klince.
bas kao sto nije voleo ni hipike koji su u to vreme bili isto tako indi i moderni
-
zato... (gost)
| 24.05.2009. 10.19.07
...sto je Dylan bio i ostao svoj...
-
Vrabac (gost)
| 24.05.2009. 11.15.29
@ plastikmen
"ali dilan ne voli nove, moderne, indi klince.
bas kao sto nije voleo ni hipike koji su u to vreme bili isto tako indi i moderni"
E, a bitno je to da on nikad nije bio moderan, je li?! ...da je nastao iz "primordijalne čorbe" i da je oduvek bio deda u duši...
Negde sam pročitao da je David Gedge (pevač The Wedding Present-a!) priznao da nikada u životu nije slušao Dilana... Big dil proći u životu bez Dilanove muzike, ali eto dokaza da može da se stvara muzika "veća od života", a da se ne poznaju kako si rekao "2 Dilanova bez pomoći gugla" ... a kad je Gedge stvarao svoju najbolju muziku nije ni postojao gugl, ali je postojao Dilan (kao što je postojao i u antičkoj Grčkoj!) pa ti vidi! :)
-
daniel k (gost)
| 24.05.2009. 15.32.48
dilan iz primordijalne kase :)
on je kao neki homer naseg doba. nije bas da svakome prija, ali to i nije moguce. nije taj prijao ni 60ih, ni 70ih ni danas... opet - s takvim glasom na prvo mesto britanske top liste 2009. - to izmice racionalnom :)
rekoh, kao neki deda, nekad cangrizav, nekad blag kojeg sve vise volim.
-
Kralj ponoci (gost)
| 24.05.2009. 17.23.29
''pevač The Wedding Present-a!'' - Факин Хеллл, види узвичник, сунца ти калајисаног! Сам месија лично! Геџа Давид! Мој музички развитак је доста ефикасно прошао без Вединг презента и Дејвида Геџа. Први пут сам чуо за истог 2002. када је на Б92 неко пустио неки лоу-фајл спот нечега што се зове Синерама Маргарин. Кер Лес. Нит' мож да се плеше, троми рефрен, риф који је хтео у шуггејз, ал' до њега никад није стигао... У најмању руку смарање на нивоу оне рстве са прошлог Дилановог албума коју је Урош Миловановић крстио ''Тандара мандара''.
-
sa treapija.net (gost)
| 24.05.2009. 20.17.25
Obećavao je i prvi singl sa istoimenog novog albuma "Beyond Here Lies Nothin'", kritike albuma su više nego pozitivne, meni istina ni prethodni "Modern Times" nije bio loš.
I onda je koncert počeo... Ozvučenje prilično loše, ne znam da li je zbog prostora ili do samog ozvučenja, ili možda naše pozicije unutar samog prostora, ali šta god da je, nije bilo dobro (najbolji je bio komentar lika u wc-u "Pa ovde se mnogo bolje čuje!"). Dylanov glas je otišao u 3 lepe... Za studijske potrebe je očito i dalje ok, ali uživo su to neki nerazgovetni duboki urlici, nešto što bi pre očekivao da čujem na koncertu Napalm Death-a i sličnih bendova. Vidim po komentarima na engleskim sajtovima da nisam ja jedini koji nije ništa razumeo. A kako je uz to svakoj pesmi promenio aranžman do neprepoznatljivosti (moje skromno mišljenje je da ih je totalno upropastio) nisi mogao ni po čemu da razlučih koja je koja pesma (osim par možda, kod kojih je činjenica da znaš o kojoj se pesmi radi celu stvar samo pogoršala).
Tako da se za mene sve skupa pretvorilo u dosadni koncert nekog tamo XY blues band-a (skupe pare za dosadne sate?), čak ni 2 Becks-a nisu pomogla da se lakše svari koncert. Svaka pesma je zvučala isto. Kao malo svetliju tačku bi možda izdvojio "Ain't Talkin'" sa "Modern Times", i uopšte mi se činilo da su i njemu i bendu više ležale novije pesme, tako da mi je totalna misterija zašto nisu svirali niti jednu pesmu sa novog albuma.
Pre bisa je raja poblesavila kad je čula zvuke "Like a rolling stone", pa mi prosto bilo žao što ta hrpa ostarelih Engleza nije ranije preuzela ulogu glavnog vokala. Ali i to je zvučalo žalosno kao i prva "bis" pesma "All Along The Watchtower" gde sam očekivao makar dobru solo gitarsku deonicu, ali i to je bilo bledunjavo. Sve to skupa je dovelo do toga da smo napustili koncert pesmu i po pre samog kraja, nešto što ne znam da li sam ikada pre napravio, a da mi je neko rekao da ću otići (pobeći?) pre kraja ovog koncerta...
Dylan je većinu koncerta proveo za klavijaturama, profilom okrenut publici kojoj se nije obratio niti jednom. Mislim da je Dylan jednostavno umetnik čija se dela bolje konzumiraju u intimi svoga doma. Danas on više nije u stanju da pruži živu izvedbu svojih pesama kakvu one zaslužuju.
-
plastikmen (gost)
| 24.05.2009. 21.55.55
opusteno vrabac, mojne da pomislim da je licno.
dilan ti se moze svidjati i ne mora.
stvar ukusa, izbora i trenutka. gledao sam ga u hrvatskoj i smorio se, jbg. bolje je slusati ga kuci.
i ne kapiram odkuk veding prezent u prici, oni su kao relevantni?
-
metlok (gost)
| 25.05.2009. 01.00.30
sou, concluzije ove strane su da bi i johnnnnny cash, da je ziv, bio proglasen vestacki rispektovanim fosilom, da je dejvid gedz najreferentnija od svih referentnih tacaka u muzici, da je misljenje indie klinaca sveto pismo i da bi dylan trebalo da bude kao mick jagger na bini.
odlazim prosvetljen.
-
JOHNNY (gost)
| 25.05.2009. 09.07.33
SVI SVIRAJU DILANA . DILAN NE SVIRA NIKOGA , ili retko .U TOME JE NJEGOVA VELICINA. DEFINITIVNO NAJVECI ROCK AUTOR .
-
Vrabac (gost)
| 25.05.2009. 09.47.47
@ kralj ponoći
a kralju, kako se djuska uz Dilana? :)
@ metlok
niko nije rekao da je relevantan, samo sam pomenuo da je priznao da nikada u životu nije slušao Dilana, a vi ga odmah proglasiste za nebitnog debila i slučaj za ludnicu! :)
@ svi
naše mišljenje je ipak najmanje relevantno, ali mislim da je daniel k uboo poentu :)
-
najgorost (gost)
| 25.05.2009. 10.12.57
nije iskakulisan i patetican ali je dosadana na neki svoj nacin. i velika vecina njegovih songova bolje zvuci u obradama. i pored gostovanja hrpe naj studijskih muzicara, tekstovi su mu daleko ispred muzike, cak i na najboljim albumima...!
Dylan nije rock - nikad nije svoju muziku vezivao za nijedan rock pravac, i zato ga treba gledati van konteksta rock muzike. Tada mnogo toga vezano za njegov rad postaje jasnije...
-
bunch of crap (gost)
| 25.05.2009. 12.24.00
"i velika vecina njegovih songova bolje zvuci u obradama."
jedna od cestih predrasuda ljudi koji nikad nisu slusali dilana i totalno netacno, retke su obrade koje nadmasuju original (citaj, all along th watchtower).
"i pored gostovanja hrpe naj studijskih muzicara, tekstovi su mu daleko ispred muzike, cak i na najboljim albumima...! "
opet opste mesto, sam dilan je rekao da ako je kod njega vazan samo tekst, otkud onda toliki albumi instrumentalnih obrada njegovih stvari...
"Dylan nije rock - nikad nije svoju muziku vezivao za nijedan rock pravac, i zato ga treba gledati van konteksta rock muzike."
van konteksta dylna jako je tesko isliti rok muziku.
i na kraju, covek ima 70 godina, i sad ga se kao setila kritika, stavili ga na prvo mseto top liste, missssiiiiiim...
on je svoje najbolje albume snimio 60' i 70', ovo je sad je smesno nesto ne znam koliko uzimati ozbiljno, ovo su jednostavno pesme, ni genijalne, ni tako lose, eto...
-
najgorost (gost)
| 28.05.2009. 12.41.52
kao veliki fan beatlesa, the kinksa, ramonesa, charlesa minguesa, byrdsa, iron maiden i chemical brothersa, za mene je dylan country smarac koji nema mnogo veze sa rockom (o kriticarima rolling stonea ne bih - oni su tu da bodre svoje vrsnjake)
-
ilija (gost)
| 30.05.2009. 22.00.09
Za ne verovati koliko je prostora dato muzickim analfabetima da komentarisu Dylana.
I dzabe onda dobra kritika odlicnog albuma (po meni cista desetka, btw).
It's all good.
-
najgorost (gost)
| 02.06.2009. 09.07.59
Slusao sam Dylana jos ko klinac... Imam i njegove omiljene songove (recimo manje poznata Love in Vain), ali malo ljudi kojima country rock pod 1 ga vide kako ga vide kriticari. Sjetite se samo smaracine od Rainy Day Women # 12 & 35 sa njegovog najhvaljenijeg Blonde On Blonde, i onog Everybody must get stoned...
Ipak Byrdsi su mi zakon!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.