“I can’t go back to paradise no more, I killed a man back there…”, reče Dylan, kad se otvori nebo i podiže se Atlantik da bi se pojavio duh iz vode kog je prizivao. Ali ne, to nije nikakav duh, to je 11.000 njujorških oduševljenja zajedno
Mesto: Live at Nokia Theatre
Vreme: 29. jun 2007.
Produkcija:
Jones Beach
U poslednjih deset godina Bob Dylan je doživeo samoreinkarnaciju. Tri fantastična albuma od 1997. do 2006. (Time out of Mind, Love and Theft i Modern Times) dokazuju da ovaj legendarni autor ne samo da nije spreman da se povuče kao zvečarka u hladan pustinjski tunel, već je namerio da ostane i aktivno učestvuje.
Doduše, više ne želi da menja svet. Dylan danas maksimalno iskorišćava svoju poziciju na tronu ikona 20. veka i stvara umetnost kojom se dodvorava svojim idolima. Plan mu je da, kada ode, automatski bude primljen za pokerski sto za kojim sede Muddy Waters i Blind Willie McTell.
Večeras mu dokazivanje ide od ruke. Jones Beach Nokia Theatre je još jedna u nizu lokacija ekscentričnog izbora na Dylanovim turnejama. Ta bina na samom atlantskom okeanu još je i atraktivno mesto (ako se ignoriše činjenica da je otprilike dva dana jahanja od Menhetna) s obzirom na to da se Dylanova turneja po USA svodi na razne pikantno izabrane američke gradove u kojim se koncerti održavaju po velikim hotelima i kockarnicama, ponekom stadionu ili festivalu na travi u ko zna kojoj američkoj vukojebini.
Ali, to ima smisla. Na kraju krajeva, Dylan je američki folk heroj i radnička klasa ga odlično razume. Na impozantnoj sceni, iza koje se spustao mrak na tirkiznu atlantsku pučinu, publiku je zagrevao
Jimmy Vaughan.
Stariji brat Stevea Raya je odličan gitarista, i dok je njegov blues vrhunski uglađen, on ne uspeva da posebno privuče pažnju prilično anemičnom muzikom. Dobro, teško je zagrejati Dylanovu publiku, ali i bez ove olakšavajuće okolnosti Vaughanov bend ne uspeva posebno da zainteresuje većinu prisutnih.
Momenat pred Dylanovo pojavljivanje na sceni obeležava spuštanje mraka na ovu njujoršku plažu (8:30PM) i veoma šarmantno odabran komad američke klasike Fanfare For The Common Man (Aaron Copland) sa ozvučenja. Iz senke sad već potpuno mračne bine uz pršteće reflektore pojavljuje se Bob Dylan sa grupom.
Umesto Robbiea Robertsona i The Banda, koji su izgledali kao najgori otpadnici s Divljeg zapada, Dylan i bend izgledaju kao šerif i njegovi ljudi, svi fino uglađeni u sivim odelima i s belim šeširima. Dylan je valjda šerif, te on nosi crno odelo i sivi šešir!
Grupa odmah kreće u ozbiljnu avanturu. Cats In The Well nalazi Dylana s gitarom, što je prava poslastica. Naime, danas su njegov omiljeni alat klavijature. Na gitari ostaje i na sledeće tri stvari: Don’t Think Twice It’s Alright, Just Like Tom Thumb’s Blues i It’s Alright Ma, I’m Only Bleedin’.
To svakako nisu oni originalni klasici iz 60-ih, danas te pesme imaju potpuno novo odelo. Dylan jedva da peva, on više zvuči kao neki “boho” pesnik iz Bowery kluba na mračnom donjem Menhetnu 60-ih.
Na drugoj strani agresivno je upadljiv sklad i perfekcija svakog instrumenta ponaosob u Dylanovom neverovatnom pratećem bendu, te je užitak u njegovim lucidnim pripovetkama utoliko veći. Svaki komad večeras dobija dozu Modern Times senzibiliteta.
Upadljivo je Dylanovo uživanje u izvođenju sporijih pesama: tada je i najbolji. On posebno uživa u ulozi salonskog blues izvođača i njegov glas često dobija jazz karakter tako prenoseći pesmu na novi nivo. Moonlight i ‘Till I Fell In Love With You su za fino uživanje, Dylanov vokal impresionira, dok bend uzdiže ove kompozicije na potpuno nove visine, dodavajući fine akcente sa jazz gitarom i lap-steelom.
Sledi apsolutni vrhunac večeri – Visions Of Johanna, maestralno izvedena potpuno nova verzija klasika iz 1966. s nekoliko novih stihova i fino izbalansiranim reakcijama benda na Dylanovo pevanje. Gloriozan momenat, kad je verovatno ceo auditorijum na nogama.
Rollin’ And Tumblin’ je delta blues koji neprimećeno prolazi kroz sendvič Visions… i sledećeg vrhunskog momenta večeras – Shelter From The Storm. Bend suludo dobro prati inspirisanog Dylana, gde se njegov misteriozni glas lepo uklapa u vrhunsko muziciranje.
Thing Have Changed smiruje talase a Spirit On The Water je još jedan waltz komad u kojem Dylanovi afiniteti za jazz dolaze do izražaja. Posebno je prijatno uživati u ovakvoj muzici s mirisom slane vode u nosu i tamnoplavom senkom okeana u pozadini izvođača. Highway 61 Revisited je uzbudljiva, dok Nettie Moore i Summer Days vode ka poslednjoj kompoziciji oficijelnog dela koncerta – Blowing In The Wind, još jednoj kapi ulja na već veoma buktećoj vatri mase.
Thunder On The Mountain i All Along The Watchtower su bile nezahvalan zaključak večerašnjeg nastupa čoveka koji je oblikovao američko društvo. Thunder… manje od All Alnog The Watchtower, razočaranja gde je Dylan izgubio glas i čak ni magično muziciranje benda nije moglo da spasi pesmu od toga da zvuči kao silovanje a ne vođenje ljubavi. Ali, oprošteno mu je. Večerašnji koncert bio je veličanstven nastup jednog od najčudnijih i najmisterioznijih autora današnjice poznatog po svojoj nepredvidljivosti.
Izbor lokacije na okeanu bio je vredan ovog rock barda, dok je publika bila šarolika: uglavnom sačinjena od starijih fanova i ponekog klinca entuzijaste. Dylan je zadovoljio izborom pesama pokrivajući najsjajnije momente iz ranijih “klasičnih” godina i odlične kompozicije iz novije faze.
Očigledno uživajući u nastupu, Dylan je sjajno pevao, naročito u sporijim komadima, a entuzijazam je pokazivao dok se nadahnuto prihvatao gitare i klavijatura, a posebno usne harmonike, koja postaje moćna u usnama njenog gospodara.
Fantastično autentično američko iskustvo.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.