Najpoznatiji latino rock sastav sa ove strane Santane, dva sata ozbiljnog rock n roll hedonizma i srpska publika koja peva na španskom
Mesto: Dom sindikata, Beograd
Vreme: Subota, 16. maj 2010.
Ko bi rekao da će Noć muzeja ove godine biti ukrašena jednim pokretnim muzejem raznih roots žanrova američke muzike.
Prvo gostovanje Los Lobosa kod nas zanimljivo je i kao društveni događaj, jer je na neki način pravo merilo istinskog poznavanja nekih muzičkih tokova kod naše publike – sa jedne strane radi se o bendu koji je imao licencna izdanja u vreme SFRJ, o bendu koga znamo iz jednog nespornog filmskog hita, i konačno bendu na kojeg se pozivaju mnogi tvrdokorni aficionadosi Americane, ali i starijih američkih zvukova.
Reklo bi se da je to dovoljno razloga za subotnji večernji izlazak i sala Doma sindikata jeste bila fino popunjena, no ne mnogo više od toga. Ipak, veći deo ovog koncerta u stvari je za naše pojmove bio popriličan eksperiment – uz najbolju volju, kao neko ko je proveo dosta vremena preslušavajući ploče koje bi se mogle nazvati folk ili country-rockom, nisam mogao da se setim nijednog čak ni približnog nastupa ove vrste u nekom beogradskom prostoru većem od klupskog.
Los Lobosi uživo, ipak su neka vrsta folk-rocka, ako povremeno na ono mesto predviđeno za folk ubacite „meksički“ - i to veoma ozbiljan folk-rock. Za našu koncertnu publiku to je prilično nepoznata teritorija na kojoj je ništa prisno i prepoznatljivo ne očekuje. Šaljivi povici iz sale tipa "Viva Zapata!" nisu mogli da sakriju tu činjenicu.
Srećom, Los Lobos se nisu dali omesti našim nepoznavanjem idioma, pa su polako i u etapama uvodili prisutne u svoj svet. Njihove rockerske bravure su bile očekivano uspele, te su Don’t Worry Baby i posebno Ritchie Valensova Come On Let’s Go sijale onim starim sjajem, ali su ih Lobosi vešto rasporedili tokom nastupa i koristili više kao sidra oko kojih je ukotvljen njihov brod. Čim malo podignu publiku čistim rock n rollom, odmah bi u sledeće dve pesme otišli ili u smeru skoro pshihodeličnih epizoda nalik na nekakvu funky verziju Jefferson Airplanea, odnosno Grateful Deada, ili ka sebi omiljenim žarkim meksičkim plesnim epizodama, sa sve harmonikama.
Umesto straight rock n rolla, bend se u stvari ove večeri bezrezervno dokazivao na terenu zamamnih produženih rasviravanja koja su nam ponovo otkrila epske dubine pesama kao što su One Time One Night, Neighborhood i posebno nadahnute Kiko and the Lavender Moon. To su i bili momenti kad su nam Los Lobos ponudili čistu umetnost u formi rock muzike i time sve kupili da sa punom pažnjom saslušaju i sve ostalo.
Tu se negde ugnezdio i dugačak cover-medley kog su iz čista mira počeli sa Papa Was A Rollingstone Temptationsa, da bi se u nekom trenutku pretvorio u Oye Como Va Tito Puentea, posle čega smo možda mogli da se zapitamo da ovi stari dečaci ipak nisu počeli previše da se razigravaju, šaraju i ponašaju se kao na svadbi, ali je brzo bilo više nego jasno da su Los Lobos kao najpoznatiji latino rock sastav posle Santane imali pravo da se bave i ovim delom svog nasleđa po svom nahođenju - odsviravši ga sa mladićkim uverenjem koje teško da neko drugi može da ima.
Nemojmo ni jednog trenutka zaboraviti da su Los Lobos sastav koji je za samosvest latino američke zajednice u SAD, na jedan tih i uporan način, učinio sve ono što su Public Enemy pokušali opravdanom bukom za afroameričku zajednicu, svirajući 30 godina chicano verziju rock n rolla sve dok na kraju nisu zasvirali i u dvorištu Bele kuće.
Veselo veče u Domu sindikata ne bi bilo veselo da nije bilo killer bisa na kome su posle još jedne lekcije iz umetničkog folk rocka u njihovoj verziji Mas Y Mas, otišli kroz obrade u pravcu dva svoja velika uzora – jedno je bila moćna verzija Cinammon Girl Neil Younga, svakako među pet njegovih najboljih pesama svih vremena, i senzacionalno priznanje da su Crazy Horse grupa sa kojom se Los Lobos porede u svojim glavama, što je samo još jednom potvrdilo folk rock korene ovog sastava; drugo beše ceo koncert očekivana verzija La Bambe, na koju su devojke počele da se penju na binu, obilato pomognute od strane posebno egzaliranog Davida Hidalga, a nešto manje rockerski cool Cesara Rosasa.
Ova pesma, koja je dala ranu identifikaciju bendu, kod nas očigledno ima status narodne pesme, što ona u osnovi i jeste – dovoljan razlog da odmah zapevamo i zaigramo na oduševljenje grupe, pa se ceo ženski plesni pohod na stage završio najbolje što je mogao po Los Lobos, kao igranka do zore koja dolazi čim se pesma završi.
I dalje ozbiljan bend iz malog predgrađa sa velikim snovima.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
ivankg (gost)
| 16.05.2010. 18.55.22
meni se od njih najvise svidja ''volare'', ali nisu svirali na koncertu. :(
-
Johnny (gost)
| 16.05.2010. 20.48.01
Sjajan koncert , baš sam uživao.Voleo bih da su odsvirali Set Me Free Rosa Lee ali možda sledeći put!Mislim Da Volare nije iz njihovog repertoara!
-
El Cancionero (gost)
| 17.05.2010. 07.52.31
impresivna svirka velikog benda. komentari da su previse blizu feelingu jedne svadbe ne stoje, karijera ovog benda u sebi spaja i svadbu i rokanje i eksperiment i opustenost koja se ne sputava cistim i cvrstim kanonima. dom sindikata je akustican ali je ideja da se ovakav koncert odrzi u sali sa sve udobnim sedistima promasila poentu. ljudi su posle svirke na miru i strpljivo potpisivali diskove majice i mnogobrojne ploce (koje su verujem i njih iznenadile). malo velikih grupa bi sebi dozvolilo takav luksuz "spustanja u narod" na svu srecu los lobos ne dizu nos kao mnogi!
-
Igor Jeremijev (gost)
| 17.05.2010. 09.10.51
Iako bih se složio sa najvećim delom ove recenzije samog koncerta, ipak me blago iritira ton koji provejava kroz veći deo ovog teksta, a po kome ispada da je beogradskoj publici bilo potrebno podilaženje i nekakav doping da bi se uključila u ovaj fenomenalan događaj. Istina je upravo na drugoj strani. Možda je prvih 3-4 pesme publika bila malo suzdržana (za razliku od moje žene koja je odmah ustala i počela da igra), da bi praktično cela sala bila na nogama do kraja koncerta. Dobar deo publike je znao reči pesama, čak i na španskom, da bi Cesar u jednom trenutku izgovorio da je beogradska publika najbolja na dosadašnjem delu turneje, što mi i ne izgleda kao da je rečeno iz kurtoazije (ko je bio na nekom koncertu u EU ili okolini Srbije zna o čemu pričam). Možda kolege novinari nemaju običaj da se okreću tokom koncerta da vide kako publika reaguje. Mi što smo kupili karte smo imali dobar pogled i na publiku ;)
-
Bora (gost)
| 17.05.2010. 10.34.54
Vukovi su mi godinama među najdražim bendovima i koncert sam proveo u divnoj magiji njihovog zvuka - šteta što koncert nije održan u Domu omladine (sala Amerikana) jer bi se publika opustila već na prvu pesmu. I još ovo - posle koncerta su ćaskali i potpisivali CD-ove i ploče, kakav doživljaj, neobavezna priča sa hodajućim legendama. Dođite nam opet!!!
-
Vedran (gost)
| 18.05.2010. 14.49.22
Koncert je bio odličan, ali kao njihov veliki fan bio sam i na koncertu u Zagrebu koji je bio miljama bolji (ako je to ikako moguće). Nisu svirali covere, več je u jednom trenutku na pozornicu izašao zagrebački mariachi sastav Los Caballeros (mislim da se tako nekako zovu) i zajedno sa njima napravio pravi rusvaj. Čista magija!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.