Godina lisica

PITCHFORK: Prošla godina je bila izuzetno značajna za vas. Kako ste je podneli?

Josh Tillman: Pokušavaš da stalno budeš dosledan u tome kako posmatraš samog sebe, a nije da bilo ko od nas ima problem sa samosvešću. Mi smo vrlo obični momci, ali ispostavilo se da ostali ljudi nikad neće moći da te posmatraju onako kako ti sam sebe posmatraš, šta god ti o sebi mislio.

Robin Pecknold: Sve što nam se dešavalo je blagoslov. Imali smo koncert u Atini, i bilo je mnogo čudno. Svi su nekako bili na našoj strani, a mi smo u tome bili s njima. Nije bilo ni jednog jedinog negativnog osećanja tokom celih sat i po. Svi su bili vrlo uzbuđeni.

J.T: Čudno je kada imaš koncert, i dok još nisi odsvirao nijednu notu, ljudi kažu: „Vi ste sjajni!“

R.P: Takvi trenuci pomažu da pređeš preko negativnog shvatanja života uopšte. Sviranje na takvim koncertima, sa tako iskrenim emocijama, na neki način menja moje shvatanje života. Takvi koncerti nemaju veze s promovisanjem albuma, u fazonu: „Kupite našu ploču. Čekirajte nas. Gledajte ovu zabavu.“

J.T: To te natera da preispitaš svoje shvatanje uspeha. Čim je neko uspešan, odmah svi pomisle da je u pitanju neki trik. Čim je uspešno, onda je fejk. A mi smo sad u toj poziciji, iako smo i dalje iskreni i radimo naporno kao i svaki drugi bend.

Imate li neke momente koje biste izdvojili kao najbolje i najgore?

R.P: Mnogo je bilo hajlajtova. To što smo bili u prilici da sviramo s Wilcom je svakako bio jedan od njih.

J.T : Definitivno.

R.P: S druge strane, toliko toga je bilo tako nestvarno da o tome i nemam neko mišljenje. To je nešto što ja, pod jedan, nikad nisam očekivao od nas, i, pod dva, što nam nikad i nije bio cilj. Nije bilo zadovoljštine u stilu...

J.T: ...Na ovome smo radili 15 godina, i sada je konačno tu!

R.P: (smeh) Nismo se laktali do vrha ili tako nešto, pa nije bilo zadovoljstva u smislu para i uspeha. Svi hajlajtovi za mene bili poput tog koncerta u Atini, gde je postojalo osećanje potpune pozitivnosti, kao da su ljudi od muzike zaista imali neku korist.

J.T: Ja prosto volim da sviram u ovom bendu. Volim da se družim sa svojim prijateljima i da sviramo. Ovo zvuči grozno, i grozno će izgledati kad se prebaci u tekst intervjua, ali naša jedina greška je što imamo previše cerebralan pristup tim pitanjima. Treba prosto zadržati elementarnu zahvalnost. U suprotnom ćeš izgoreti u ovom poslu.

R.P: Osim toga, posetili smo kuću Ala Jardinea u Big Suru.

J.T: O, bože. E, to je bilo zadovoljstvo.

R.P: Imao je beli klavir Briana Wilsona. I prtljag Beach Boysa sa turneje iz 70-ih sa logom Brother Records, i Indijancem na omotu Surf’s Up. Bio je neverovatan. Tako ljubazan tip.

J.T: Pustio nam je pesmu koju je snimio s Neilom Youngom, Davidom Crosbyjem i Stephenom Stillsom, a koju niko ranije nije čuo. Moraš biti totalni magarac da ne shvatiš koliko je jebeno neverovatno to što si uopšte u prilici da čuješ nešto toliko ekskluzivno i raspamećujuće.

To podrazumeva i preispitivanje ne toliko na ličnom koliko na muzičkom nivou...

R.P: To je bila jedna od težih stvari. Sada smo prilično samouvereni na živim nastupima, i oni su za mene postali važniji od snimanja. Album smo završili negde u novembru 2007, a LP u januaru, a sada kad ih pogledam deluju mi kao promašaji. Jasno mogu da čujem svaku sitnicu koju bih promenio. Snimanje albuma je bilo u priličnoj meri „na komad“: snimi ovu gitaru ovde, snimi ono onde, i to bude prvi put da tu stvar odsviraš, a na kraju sve bude spojeno na ploči. Tako da, ako bi nam snimanje albuma bio jedini posao, voleo bih da krenemo s novom pločom već sutra i da nam sve odmah bude potaman. Mislim da su naše pesme evoluirale sa svakim novim koncertom, ili su se makar učvrstile u onoj formi kako je trebalo da izgledaju od početka.

J.T: Činjenica da je album naišao na dobar prijem ne menja činjenicu da je to naša prva ploča. Prošlo je godinu dana, i neke stvari će se menjati. Menjale bi se i da je album naišao na loš prijem.

Gledao sam vas na dva koncerta dosad, jedan je bio klupski, a drugi je bio Pitchfork Music Festival, i na oba se desilo isto: kada svirate tiše pesme, svi ćute i aktivno slušaju. Da li je to tipična situacija?

J.T: Čudno, ali jeste. Mada ima i ljudi koji ne kapiraju.

R.P: Ne smeta mi kad ljudi pričaju, ali mislim da je prilično kul kada su ljudi potpuno mirni, ili kad tapšu rukama dok sviramo pesmu Oliver James, a da to niko od njih nije tražio. Nikad nismo u fazonu: „C’mon everybody!“, osim ako to iza mojih leđa ne radi Josh. A to se dešava na većini koncerata; mislim da je to sjajno.

Sada kad svirate i u većim prostorima, mislite li da se gubi na intimnosti tih pesama?

R.P: To zavisi od toga da li ćete svirati prigušeniji ili dinamičniji koncert. Nikad ne želim da budem u bendu koji će pred 5.000 ljudi vikati „Let’s party!“ ili šta god. Teško je povezati se sa većom publikom, ali ja ipak mislim da je moguće.

J.T: Ja volim koncerte na kojima ljudima u publici mogu da vidim beonjače. Veliki koncerti jesu zabavni, ali ja volim publiku koju imamo sada. To je ta kritična masa, a sve preko toga od koncerta pravi sranje.

U početku je štampa o vama pisala kao o bendu koji svira južnjački rock. Bilo je dosta pogrešnih tumačenja toga odakle ste i šta svirate...

R.P: To mi je svakako dosta smetalo. Dok smo pravili album, meni se činilo da mi furamo neki Marvin Gaye-Beach Boys fazon, sa malo grupnog pevanja. Sećam se prvog puta kada sam našao na internetu nešto o nama i pomislio: „Kul, evo neko piše o nama“, a prva ocena je glasila: „skidačina My Mornig Jacket“. Totalno sam se smorio. Dva dana sam ležao u krevetu, razmišljajući: „Sve je izgubljeno.“

J.T: Posle toga smo dva sata pričali telefonom.

R.P: Sećam se. Mislim da sam napisao i jednu tužnu akustičnu pesmu u to ime. Ipak, razumem zašto su nas uporedili s južnjačkim rockom.

J.T: Zbog toga što je akustična i ima tradicionalne melodije.

R.P: Ljudi će i Neila Younga nazvati južnjakom, a on je iz Kanade i živeo je u LA-u. Ja njegovu muziku ne vidim kao južnjačku. Južnjački rock je povezan i sa jednom ideologijom, različitom od americane. Kada pogledam Joannu Newsom, ne mogu da se setim nikog ko liči na nju. Ona je potpuno izdvojena pojava. Mi još nismo u takvoj situaciji, ali ja to želim. Ali za to su potrebni vreme, iskustvo i učenje o tome ko si zapravo.

Zašto ste stavili Breugela na omot?

R.P: Ne znam mnogo o likovnoj umetnosti. Iz tog perioda poznati su mi Breugel i Hieronymus Bosch. Nešto u vezi s tom slikom me podseća na Where’s Waldo. Deluje bleskasto i pastoralno, a u stvari se tamo dešavaju neke prilično loše stvari. Prvi put kad sam video tu sliku, pomislio sam: „Lepo“. Tako je i sa ostalim njegovim slikama, kao što su Ikarov pad i Kula vavilonska. Sviđa mi se dualizam u njegovim slikama i to što nisu onakve kakvim ti se učine na prvi pogled. Osim toga, uvek je lepo imati album na čijem omotu ljudi seru novčiće.

Kakvi su vam planovi za 2009?

R.P: Voleo bih da snimimo album. Što pre, to bolje. Činjenica da smo ovaj album snimili u novembru a objavili ga u junu bila je vrlo frustrirajuća, jer smo u međuvremenu postali potpuno drugačiji bend. Mislim da živimo u neverovatnom dobu za muziku, jer je toliko novih bendova koji su zaista dobri. Ranije sam mislio da je stara muzika bila bolja, ali sada vidim da nije tako.

Povezani članci:

• Nevinost sa zaštitom – sa koncerta u Minhenu (24.11.2008.)
• Fleet Foxes – recenzija albuma (28.06.2008.)