Nevinost sa zaštitom

Mesto: Ampere, Minhen
Vreme: Ponedeljak, 17. novembar 2008.

“Casey's olive skin, Robin's broad shoulders, Sky's boyish charm, Christian's excellent posture…”
Josh Tillman

Dugokosa devojka prodaje majice, kompakt diskove, DVD/EP Isle Land  J.(osha) Tillmana i vinile Fleet Foxesa, a kad je niko ništa ne pita čita knjigu. Verovatno sprema ispit. Prosek godina u publici je 23/4. Amerikanci, uglavni svi već prilično pripiti, dovikuju se i najglasniji su. Pivo i nije tako jeftino. Tri evra i 60 centi. Najjeftinije. Od pola litre.

Momak, duge kose, širokih ramena, vanbračno dete hipi veze Vuka Draškovića i Džonija Štulića, naslonjen na ogradu, ogradu koja ruku na srce, samo za naslanjanje i služi, nezainteresovano gleda oko sebe. Niko ne prepoznaje Josha Tillmana. Josh Tillman izgleda upravo tako – kao da ni samog sebe ne prepoznaje.

Nešto pre devet po srednjeevropskom vremenu, hijena u jeftinoj “grandž” košulji od flanela, lenjo se priblizava bini, seda, uzima gitaru. Duboko uzdiše. Je’n. Dva. Dva. Tri.

“Here's a hammer in the wind
It falls and drives me in
There's a weight, a burden in your womb

There's a way out (Seven States Across/Long May You Run, J. Tillman)

Iznenadnu tišinu u publici remeti punjenje čaša za šankom. Pokrenuti rečima i glasom, njišemo se. To primećujem tek 10-ak sekundi posle kraja prve pesme. Tokom aplauza, pevač se predstavlja. Priča o svom bratu koji je u Americi, koga jako voli i s kojim se par trenutaka pre toga čuo.

Brat upravo pokušava “da zavede notornu lezbijku”. Svi se smeju zbog načina na koji voćka nastala ukrštanjem Nicka Drakea i Marka Kozeleka svoju jezivu gotičarsku estetiku folk bitnika i beskućnika, posipa komičnim cimtom u pauzama između pesama.

Zatečenost po drugi put. Beznađe, recesija, sve mi to teško pada, ko će mu ga znati!?! Češem se po leđima, ali polako, da ne pomerim 20-ak zabodenih noževa.

Potom cimer Damiena Jurada kreće sa posvetom voljenom bratu, a svako ko ima brata i svako ko ima i sestru, mora da pomisli na svoga brata ili na svoju sestru dok sluša istoimenu baladu sa poslednjeg albuma Vacilando Territory. A skoro sve su mu pesme tužne balade… u veselijim poneko i preživi.

Posle Tillmana više ništa nije kao pre. “Pevač izbliza” zahvaljuje se publici na srdačnoj atmosferi, personalu restorana na odličnoj hrani, toncu na odličnom tonu. Koncentracija popušta, prisutni se prepuštaju porocima i koncentričnim krugovima koji se skupljaju i šire u polupraznim čašama.

Sa desne bine, u uglu, pored liliputanke, tinejdžerke žonglerke i tinejdžerke akrobatkinje, sedi dugokosi kakadu Robin Pecknold (pevač FF) i sprema se da uskoči u kadar. U pesmama Firstborn i James Blues sa Tillmanovog albuma škrtih melodija i nešto bogatijih aranžmana skoro cela prva postava Fleet Foxesa uživa na bini prateći novog bubnjara – Tillmana. Usluga za uslugu! “Fenkju Tillman!”

Tekstove naravno svi znaju napamet. Desnoruki gitarista sa dve leve ruke opslužuje bubnjeve. Zadovoljstvo traje nešto duže od pola sata. Moglo je i bolje, ali ovo je kraj turneje. Svi su umorni. Dakle nije moglo bolje.

Oko pola deset se na binu ponovo penju Fleet Foxes. Kao što je to i pravilo u današnjem folk’n’rollu svi piju negaziranu vodu. Presrećan sam što će svi da stoje. Nedavno su na istom mestu sedeli Bon Iver, održali veličanstveni koncert za sedenje, leženje i sanjanje. Još uvek pod utiscima, kao i dobra trećina publike koja je bila na oba koncerta, očekujem mnogo. Možda čak i previše. Ako ste u prilici, ali ako ste i u neprilici - (pr)overite Justina Vernona i Bon Iver uživo. Overite i Fleet Foxes – ako ste u neprilici, ali i ako ste u prilici…  

Lider Pecknold, poludečak, krije se iza duge brade, duge kose ukrašene čuperkastim dugim zvrkom od spavanja, hoda nesigurno oko mikrofona. Pantalone je navukao visoko. I to traje sve dok posle nekoliko minuta pevanja ne oseti da njegov glas muti pogled prisutnima. Glas koji izvlači čoveka iz cipela. Ali i pantalona.

Daleko intenzivniji, jedinstveniji osećaj, nego na kompakt disku. Zbog iznenađujuće energičnog starta, elokventne i autentične središnjice koja kulminira komešanjem publike u Your Protector, zaraznim klavijaturama Casey Wescotta, koji se zbog gužve u rasprodatom klubu koji prima oko 400 posetilaca uopše ne vidi iza svoje skalamerije. Zbog 27-godišnjeg Tillmana koji lekovito i zaštitnički uživa iza bubnjeva i mikrofona, kao da njemu ne pripada lice tame koje sa omota albuma Cancer and Delirium sriče jezivu When i Light Your Darkened Door.

Zbog Oliver Jamesa koju Pecknold izvodi glasno i bez mikrofona; zbog milion malih stvari, isplatilo bi se opet otići na na ovaj koncert i zbog toga provesti ostatak nedelje nenaspavano. A o ostalim danima u nedelji – da ne pričamo.

Fleet Foxes su poput mnoštva sitnih prizora sa slike Pieter Bruegelsa (1559 ), neizgovorljivi, neuhvatljivi lisci koji se, kad se to mora, služe motivima pesama Sigur Rosa, High Llamasa, CSN&Y-a, ali i pesmama koje će tek da čuju i napišu. Mladalački sveže - umesto s mukom sklopljenog i slepljenog kolaža raznih ideja, nude ekspresno proživljenu i naslikanu panoramu stvarnosti.

”Dear shadow alive and well
How can the body die
You tell me everything
Anything true

I don't know what I have done
I'm turning myself to a demon
I don't know what I have done”

Liliputanki, tinejdžerkama žonglerki i akrobatkinji, ovo je verovatno bio najdraži koncert u njihovim mladim životima.

Povezano:

• Fleet Foxes, recenzija albuma (2008)