Ja sam jedan od onih koji satima mogu da sede i pričaju o pločama. Zašto je ovo bolje od onoga; zašto muziku treba praviti ovako, zašto onako... Mogu to da radim satima, i da onda ustanovim kako ono što sam mislio da je istina – nije istina
Među novinarima i fanovima koji su ga upoznali Steve Wynn (48) važi za prijatnog, opuštenog rok intelektualca s kojim se može pričati praktično o svemu. Od samog početka razgovora očigledno je da ta reputacija odgovara istini: iako primetno umoran od višečasovnog dreždanja na aerodromu Nikola Tesla (čije ime naglašava s posebnim zadovoljstvom), gde je čekao saradnika Roberta Lloyda (nije morao, ali je „solidarnost važna pogodnost na turneji“), deluje neumorno ljubazno i neiscrpno radoznalo.
Tokom 80-ih Wynn je predvodio losanđeleski sastav Dream Syndicate i upisao se u redove prvih ljudi amerikane, gde ostaje do danas.
Sastav The Miracle 3, s kojim je prethodnih godina objavio nekoliko veoma električnih izdanja i dva puta posetio Beograd, trenutno je na raspustu. Završivši rad na albumu Crossing Dragon Bridge, koji je snimio u gostima kod Chrisa Eckmana (Walkabouts) u Ljubljani, Njujorčanin Steve je krenuo na akustičnu turneju za koju kaže da je veoma neformalna. Neformalnost je prilično upadljiva: najavljeni akustični trio, koji je u stvari trebalo da bude kvartet jer se očekivao i Chris Eckman, pojavio se u vidu dua koji čine Steve i Robert, multiinstrumentalista koji neobično podseća na Boba Geldofa.
No, izgleda da to nikome od oko 150 posetilaca u rasprodatom Living Roomu beogradskog SKC-a nije naročito smetalo. Steve, njegova gitara i pesme uvek su dovoljni da obraduju ovdašnje fanove, od kojih mnogi pamte njegovo prvo samostalno gostovanje u Beogradu, za kvalitetne strane rok posete gotovo nemoguće 1996.
STEVE WYNN: Upoznat sam, naravno; nisam ja baš naivan, proverio sam u novinama šta se zbiva, razmišljam; ali, znaš, kao i kad sam došao pre 12 godina – razmotrio sam situaciju i pomislio: hajde da sam vidim šta se događa. Nisam se ustručavao da dođem, ni onda ni sada. Ljudi su me pitali da li sam zabrinut. Odgovarao sam da nisam; uostalom, sada ovde imam poseban odnos s fanovima i osećam se prijatno. Ne verujem da će me neko pomešati s Georgeom Bushom.
Sledećeg meseca mi izlazi nova ploča Crossing Dragon Bridge, koju sam snimio u Sloveniji – tu niz put – sa Chrisom Eckmanom. Na njoj smo uglavnom Chris i ja, a tu su i orkestar iz Praga i neki moji prijatelji, npr. Linda Pitmon peva, Kirk Swan svira gitaru, ali uglavnom smo tu Chris Eckman i ja. Tu ploču će pratiti turneja; veliki bend s gudačkom sekcijom i takvim stvarima... Trenutno sam time zaokupljen, a verovatno ću snimiti ploču sa Miracle 3 krajem ove godine ili početkom sledeće. Naredni album će biti s njima.
Znaš kako, dosta radim... Danas je veoma uzbudljivo – možeš da radiš sve više i više projekata; tu značajnu ulogu igra internet. Možeš da radiš s različitim bendovima, da uradiš puno stvari, i ljudi će ih pronaći.
Vrlo. Evo, ovde je spisak pesama za večeras, ali ne znam da li ćemo uopšte obraćati pažnju na njega; to su samo neke ideje. Za mene su akustični koncerti potpuno posebna stvar.
Sve je završeno. Snimao sam u septembru i oktobru. Bilo je sjajno, uživao sam. Veoma je uzbudljivo snimati album u novom gradu, gde možeš da upijaš atmosferu mesta i sve oko sebe; osećaš se oslobođeno od dnevne rutine. Povrh toga, veoma je uzbudljivo raditi s nekim kao što je Chris, ko ima tako dobre ideje; to je bilo jako uzbudljivo.
Nikada ranije nisam snimio ovakvu ploču. Obično odem u studio s bendom, sviramo zajedno i tako nastane album; uživao sam u tome 25 godina. Ovo je prvi put da sam snimio ploču koja je izgrađena, aranžirana i isplanirana. Skoro sve na njoj sam odsvirao sam, nekih 70-80 odsto.
E, to nisam ja svirao. (smeh)
Imao sam i ranije gudačke instrumente na pločama, pomalo na My Midnight i Dazzlig Display, ali nikada osmočlani gudački sastav. To je stvarno nešto posebno. Ništa od onoga što sam ranije uradio ne zvuči tako. Bilo je sjajno. Uvek sam voleo takav zvuk, ali nikad nisam imao prilike da ga upotrebim.
Pa, mnogo mi se dopadaju... Mislim da su to neke od najboljih pesama koje sam napisao. Znam da muzičari to uvek kažu kad snime novu ploču – kako su jako ponosni na novu muziku, nove stihove, ideje...
U pitanju je ličnija, više autobiografska ploča nego što je to uobičajeno za mene. Više se bavi stvarima koje su mi bliske. Nije mi to bio cilj; možda je tako ispalo zato što sam uglavnom radio sam.
Znao sam da ću snimati u Sloveniji sa Chrisom Eckmanom, pa sam slušao puno slovenačke folk muzike; slušao sam Chrisove ploče i čitao o Sloveniji. Kada sam počeo da snimam, već sam imao viziju kako bi ploča trebalo da zvuči, kakva bi trebalo da bude atmosfera.
Kad slušam album, izgleda mi kao moja posveta Sloveniji. Ne zvuči mi kao njujorška ploča snimljena u Sloveniji; to je prilično ljubljanska ploča.
Još jedna važna stvar je što oko mene nisu bili ljudi koje poznajem, što mi je takođe bila novina. Čak ni Chrisa nisam puno poznavao; bio sam tamo sam. Upoznao sam neke ljude, ali ne puno njih; dosta vremena sam proveo sam, šetajući gradom. Kad sviraš s najbližim prijateljima, možda si previše napet – pitaš se, možda, da li si previše iskren u stihovima... Ovog puta sam imao slobodu jer nisam bio okružen ljudima koji me znaju, pa sam mogao više da rizikujem.
Da. Ja sam jedan od onih koji satima mogu da sede i pričaju o pločama. Zašto je ovo bolje od onoga; zašto muziku treba praviti ovako, zašto onako... Mogu to da radim satima, i da onda ustanovim kako ono što sam mislio da je istina – nije istina. Dobro je kršiti pravila.
Evo, na primer, u vezi s ovim što sam malopre pričao – ranije sam govorio kako ne treba da pravimo ploču deo po deo, nego tako što će ljudi da reaguju jedni na druge, i u načelu verujem u to, ali ovaj način je bio jako dobar za tu muziku.
Kada je Dream Syndicate počeo s radom, u pitanju je bila kombinacija garažnog roka, pank roka, još nekih elemenata... Nismo igrali po pravilima. Kad smo svirali garažni rok, to nije bio čist garažni rok; kad smo svirali pank rok, to nije bio čist pank rok. Malo su mi dosadni bendovi koji sviraju neku vrstu muzike na potpuno isti način i ništa joj ne dodaju. Mnogi bendovi to rade, i to mi nije uzbudljivo.
Mislim, koristiti tradiciju, ili starije forme muzike, kao polaznu tačku, to je sjajno, ali onda učini s tim nešto osobeno.
Uh, u ovome sam baš loš. Kad god me to pitaju, nikoga ne mogu da navedem... Kad navedem nekog „novijeg“, to bude bend koji je tu već godinama. Volim Wilco, ali oni su stari bend. Kad posle pogledam svoj iPod, setiću se 20 bendova, ali sad ne mogu da se setim nijednog. Strašno.
To se stalno menja... Svaki put bih ti verovatno rekao nešto drugo, ali upravo sada, danas... Time out of Mind. Ili jedan butleg koji imam, svirka u Roterdamu 2003.
Da, sjajan je, zaista mi se mnogo dopao.
Da. Zaista verujem u to. Verujem u ograničavanje svog izbora, mislim da je to dobar način da se dođe do izvesnih osećanja. Električna gitara i dve kašike – to može da bude odličan način za stvaranje muzike.
Sad, pitanje je šta je rokenrol – da li je to ovo što ćemo svirati večeras; da li je to Slayer... Postoji toliko mogućnosti.
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
bernad panasonic (gost)
| 29.03.2008. 10.22.52
Pa Slayer su pank, to bar svi znamo:). Dobar je Steva.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.