Dve godine posle, dva meseca pre Beograda, ruše se plafoni Njujorka. Čekajući, kako javlja PopDepresija, 9. novembar…
Za
hardcore fanove
Steve Wynna večerašnji koncert je bio ultimativni doživljaj: počeo je u 7:30, trajao skoro tri sata (samo zato što je Wynnu pukao glas), mala sala perfektnog kluba za takvu vrstu koncerta bila je poluprazna, a Wynn i bend su, tek pristigli iz Arizone, bili željni njujorške publike.
Na kraju, Miracle 3 je art-house bend i, poput Television, Sonic Youth ili Blonde Redhead (jedan od italijanskih blizanaca iz grupe bio je večeras u publici), najprirodnije se oseća na njujorškoj sceni. Dobro, Wynn voli Stonese i Springsteena, ali jasno je da se najveća vatra koja gori u njemu zove – Velvet Underground.
Novi album
Tic tic tic vama u Evropi biće dostupan u oktobru, a nama preko okeana tek u januaru. Wynn i bend su nam ovom prilikom predstavili skoro ceo novi materijal, na opšte zadovoljstvo 70-ak ljudi u publici. Koliko sam mogao da čujem – nova ploča praši kao Dodge Challenger kroz pustinju u Arizoni, a večerašnji aranžmani starih pesama su toliko sveži da mi se čini kako su se
The Dream Syndicate (1982-1989) rastali tek juče i kako su
Out Of The Grey (‘86) i
Ghost Stories (‘88) snimljene sutra.
Veoma kvalitetan zvuk benda definitivno duguje zahvalnost apsolutno fantastičnom Jasonu Victoru, gitarskom vunderkindu koji svojim bluesy Verlaine/Moore stilom kreira psihodeliju i predivnu melodičnu kakofoniju koja odlično parira Wynnovom trezni Dan Stuart vokalu.
Bend nas je pošteno proveo kroz poslednje tri ploče i zadovoljavajuće kroz The Dream Syndicate i Wynnov materijal pre Miracle 3. Meni su posebno drage bile 500 Girl Morning i Nothing But a Shell sa albuma My Midnight (‘99), ali moram da ponovim da je materijal sa Here Comes The Miracles (‘01) i Static Transmission (‘03) posebno sveže zvučao (želeo sam da čujem nešto sa Sweetness And Light i Fluorescent, ali sam ostao suv!).
Strange New World, Crawling Misanthropic Blues i Amphetamine su svojim distorziranim besom stvorile napukline na zidovima Knitting Factoryja a ono malo preostalog zida pucalo je pod Wynnovim vriskom koju toliko volim i koju, primetio sam, sve češće koristi na live nastupima.
Na izlet do Kalifornije išli smo Southern California Lineom slušajući California Style i Hollywood. Steve se postarao i za žensku publiku (koje je, pošteno, bilo u ravnopravnom odnosu sa muškom) svirajući im njegove, usuđujem se tako da kažem, pop hitove i bluesy balade (lepe, ali uvek dovoljno mračne) sa divnim Victorovim slideom i Wynnovim šarmantnim dečačkim vokalom. The Dream Syndicate himne su čak i tipa sa slomljenom nogom u publici navele da svira air-guitar štakom i cima glavom u ritmu 80-ih.
U svakom slučaju, ovaj veoma profiličan autor konstantno zadovoljava: bez previše opterećenja da kreira novo i avangardno (a mogao bi da hoće), on se drži formule koju voli već – pa, evo, više od dve dekade – i, moram da priznam, betonirano solidno ne može da pogreši. Odlična svirka!
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.