Ono što sam doživeo prvi put u Beogradu, ostaće mi zauvek urezano u sećanje. Ne znam kako da to opišem. Beograd sam napustio bogatiji za mnoga saznanja, nova prijateljstva, zadivljen što sam pronašao grad u kome postoji tako velik broj ljudi koji zna gotovo sve o mojoj muzici. Volim taj odnos kad si oči u oči s publikom i kad im kažeš „hej, večeras sam s vama, daću vam deo sebe, svog života, podeliću emocije s vama!“
Nije nikakva mudrost ni preterivanje ako kažem da je
Steve Wynn jedna od najbolje čuvanih tajni novog američkog rocka. Dokaz ovoj tvrdnji je, osim nesumnjive muzičke vrednosti njegovog rada, i taj presudni terapijski efekat Wynnove harizme, kreativnog naboja i prisnosti, iskonske ljudskosti koja izbija iz njegovih trominutnih epopeja.
A beogradska publika to zna jako dobro. Njegovo spuštanje u grotlo balkanskog haosa te 1996. godine sasvim sigurno je ispisalo jedan od najdirljivijih trenutaka urbane istorije Beograda zlokobnih 90-ih. Repriza koja se, pod donekle normalnijim okolnostima, dogodila sedam godina kasnije samo je utvrdila neupitno jaku emotivnu vezu između Stevea i Beograda. On se oba puta prosto pokazao onakav kakav jeste: jednostavnim i spontanim čovekom koji je tu uvek kad vam treba i koji vas nikad neće izneveriti. Jednom rečju: Steve je prijatelj.
Još početkom 80-ih je kroz
The Dream Syndicate verno prenosio svoje vrlo lične poglede na svet, najavio dane vina i ruža i pokazao tom istom svetu da je jedan od najzanimljivijih muzičara koje je Amerika ponudila.
Svoju će misiju globalnog trubadura i svetskog putnika nastaviti sredinom te decenije družeći se s još jednim velikanom, Dan Stuartom iz
Green On Red, istrajavati sam kroz 90-te, sve do prvih godina novog milenijuma, kada će kao nagrada stići prateći bend The Miracle 3, besprekorna frekvencija s kojom je na najbolji mogući način ispoljio ono što najbolje zna - stvaranje remek dela.
Dokaz?
Tucson trilogija satkana od reda bisera - Static Transmission, Here comes the Miracles i konačno još vrućeg ...tick...tick...tick.
Promovišući novi album, Steve sa bendom dolazi
po treći put u Beograd. I ne krije veliko zadovoljstvo što dolazi u grad s kojim se neobično dobro skapirao.
“Pre nego što sam krenuo na ovu turneju,
New York Times je objavio veliki članak o oživljavanju muzičke i umetničke scene u Beogradu. Uživao sam čitajući ga, posebno što sam bio u Beogradu kad stvari baš i nisu bile tako bajne. Te svirke iz 1996. bile su mi neverovatne. Beograd je i tada punio medije, ali u jednom potpuno drugačijem i negativnom kontekstu priča o ratu, ekonomiji u raspadu, političkoj tiraniji. Zaista nisam znao šta me sve tamo može očekivati. Prijatelji su me gledali belo kada sam im govorio gde idem. Nisu mogli da veruju. Ali, ono što sam doživeo u takvom Beogradu, ostaće mi zauvek urezano u sećanje. Ne znam kako da to opišem. Beograd sam napustio bogatiji za mnoga saznanja, nova prijateljstva, zadivljen što sam pronašao grad u kome postoji tako velik broj ljudi koji zna gotovo sve o mojoj muzici”, kaže Steve Wynn na početku razgovora za naš magazin.
POPBOKS: Kako ti se dojmio grad sedam godina kasnije, kad si ponovo bio svratio …
WYNN: Ovog puta sam ga zatekao u drugačijem svetlu, zatekao sam grad u kome je muzička energija prosto eksplodirala! I umesto lutajućeg trubadura sa gitarom, ovog puta ste dobili čitav moj bend. Bio je to osećaj kao da sam se vratio kući! Definitivno, najbolji koncert na toj turneji.
Iskreno, jako se radujem sledećem susretu, jer imam osećaj da će to biti još jedno nezaboravno druženje. Sviraćemo mahom stvari sa novog albuma jer super funkcionišu, ali biće tu naravno, i slatkiša iz prošlosti.
|
Odlazak u solo vode
Tada, krajem osamdesetih, osetio sam da su Dream Syndicate rekli šta su imali reći, i da bi sve drugo bilo nepotrebno ponavljanje i loša inspiracija. Početak solo karijere činio mi se kao jedini mogući izlaz. Bilo koji stil muzike, instrumentacija i muzičari bili su sasvim nova i sveža inspiracija. Kerosene Manje najkonkretniji primer kako sam se tada osećao, jednostavno, taj je album bio neophodan da bi se vratio na put, konsolidovao emocije.
|
Koliko si zadovoljan novim albumom?
Veoma! Kad sam ovog puta ulazio u studio, osnovni cilj mi je bio da ponovim zvuk koji sam već ustoličio s Miracle 3 u klubovima širom sveta gde smo nastupali tokom nekoliko poslednjih godina.
Od 2001. godine do danas smo odsvirali preko 500 koncerata i, kao rezultat svog tog vremena provedenog zajedno, razvili jedan poseban instinkt i uzbuđenje. Svima onim koji su uzbuđeni napuštali naše koncerte hteo sam da poručim: “Hej, taj isti osećaj sa bine čeka vas i na kraju ove ploče!"
Generalno, …tick…tick…tick donosi klasičan zvuk dve gitare, bubnja i basa. Tu i tamo se našlo nekoliko stvari da razbiju pomenutu koncepciju, ali uglavnom je suština u onome što sam navikao da radim.
Tako čistu ploču uradio sam možda nekoliko puta u karijeri, sa Days of Wine and Roses i Melting In the Dark. I učinilo mi se da je sada dobar trenutak da ponovim takav filing.
Naslov albuma je pomalo neobičan. O čemu se radi?
Mnogi ljudi misle da naslov albuma aludira na otkucavanje mehanizma bombe i na teror, kao posledicu trenutne političke situacije u svetu. I to jeste donekle tačno.
Ali, u globalu, to je samo priča o ličnom osećaju neizvesnosti, kad zapravo ne znaš šta te čeka iza sledećeg ugla. Znaš, onaj osećaj iščekivanja, kad slutiš da će da se desi neka krupna stvar, ogromna promena, osećaj koji te kopka i ne da ti da se smiriš i središ dok se konačno ne dogodi. Osećaj tenzije i neizvesnosti!
Ovim albumom završavaš svoju Tucson trilogiju?
Jeste. Pre nekoliko godina osetio sam potrebu da uradim neke promene u načinu snimanja albuma. Osetio sam potrebu za nečim drugačijim, ali mi nije bilo baš najjasnije šta je to što zapravo želim.
Moj prijatelj Howe Gelb mi je predložio da proverim Wavelab Studija u Tuksonu, gde je on živeo i snimao svoj album. Svideo mi se njegov opis tog studija, koji je, makar za njujorške standarde, bio bezobrazno jeftin i nekako prijatno drugačiji. Spor, lenj, haotičan. Uspeli smo u toj atmosferi da nekako izguramo Here Come the Miracles, najbolji album koji sam ikada uradio. Tada mi se učinilo da se ima smisla vratiti natrag u isti studio i zaista sam bio presretan kad je Static Transmission ugledala svetlo dana.
Ovog puta sam bio uveren da mi je potrebno nešto sasvim drugačije, ali kad je došao trenutak da izaberem studio, logičan izbor je ipak, pao na mesto gde smo s neskrivenim zadovoljstvom snimili prethodna dva albuma. I eto nas još jednom u Wavelabu!
Za tebe zapravo kažu da sviraš da bi živeo i da živiš za svirku?
Pa, jeste! Zaista volim da putujem i upoznajem nove stvari, nove ljude i takođe, da sviram svake večeri. Volim taj odnos kad si oči u oči s publikom i kad im kažeš: „Hej, večeras sam s vama, daću vam deo sebe, svog života, podeliću emocije s vama!“ To je nešto vrlo lično i intimno.
Iskreno, najviše prija osećaj kad muzika prenosi prave, iskrene emocije, pa makar one bile neprijatne i uznemiravajuće. I zato - volim da sviram. Kao trubadur, nekad sa Dream Syndicate ili danas sa Jasonom, Lindom i Daveom. Da budem iskren, mislim da ovaj bend sada ima mnogo više duha nego što je imao Dream Syndicate.
Sviđa mi se način na koji sviramo pesme koje inače sviram čitavog života. Ovaj bend može da svira moje pesme iz bilo kog perioda, a da zvuče sasvim prirodno i na mestu.
|
O Lost weekendu sa Dan Stuartom
(smeh) Bio je to zaista, izgubljen vikend! Previše smo se provodili... I zaista sjajno provodili! Naravno, kad nismo bili overeni. Mislim da je Danny and Dusty album istinita i predivna refleksija našeg prijateljstva i tih divljih dana.
|
Tokom posljednjih dvadeset godina realizirao si preko 20 albuma, napisao preko 200 pesama i održao preko 1.500 koncerata. Odakle crpiš toliku inspiraciju!?
Uvek iz različitih stvari. Ponekad je to razgovor koji čujem u metrou, neki put to bude film ili knjiga, nekad to bude parče neke nove muzike koju je neko napravio na način na koji sam i sam hteo, pa me to onda tera da uradim nešto slično. Uvek različite stvari, ali u glavnom nešto što me ispuni trenutnom emocijom, kad osećam da je moram prevesti u tekst, akord ili melodiju.
Da li, nakon svih ovih godina još uvek pokušavaš da se setiš svih tih dana vina i ruža sa početka?
Da... (smeh) To su baš bili dani vina i ruža! (smeh) Bilo je to vrlo uzbudljivo vreme. Pravi počeci. Prvi put sam tad snimio ploču, otišao na turneju u Evropu, otkrio da ljudi vole moju muziku... Bilo je sjajno i uzbudljivo. I vrlo sam emotivan prema tom periodu.
Sad mi je možda još bolje, zato što mislim da sad neke stvari radim bolje, na više načina, što je prirodno. A istovremeno je i zabavno. I znam da ljudi širom sveta i dalje vole ovo što radim i da im to znači puno. Isto kao i meni.
Dnevnik na tvom sajtu je sjajan uvid u sve to što pričaš i o čemu pevaš…
Mislim da je to zabavan način kako pokazati ljudima impresije sa turneja, a samim tim, pomaže mi i da zapamtim šta sam sve radio. Jedinstven i jednostavan način da ovekovečiš gomilu sitnih, ali vrednih detalja sa svih tih svirki i putovanja, gradova koje sam obilazio, inspiracija koje su mi se događale na licu mesta, fascinacija autsajderima iz provincija koji odišu nekim posebnim duhom i šarmom.
I još je nešto interesantno - vrsta muzike koju volim da sviram (teške, sirove, emotivne i spontane gitare) ispadale su i vraćale se u modu toliko puta. To mi opet, daje neku perspektivu i podseća na to da praviš muziku koju voliš i stvari će funkcionisati onoliko dugo koliko ti to želiš, koliko zapravo veruješ sopstvenim instinktima.
Sajt mi baš mnogo znači. Volim da sam u kontaktu sa ljudima širom sveta. I evo, super je što imam i kontakt sa ljudima ovde u Beogradu, koji me znaju i vole moju muziku! I internet je način da zapravo, otkrijem neke stvari o sebi! Pišem dnevnik na svom sajtu o svemu tome i to je meni skroz kul.
|
Diskografija
Dream Syndicate:
1982 - The Days Of Wine And Roses
1982 - The Dream Syndicate
1984 - The Medicine Show
1984 - This is Not The New Dream Syndicate Album... LIVE
1985 - The Lost Weekend
1986 - Out Of The Grey
1988 - Ghost Stories
1989 - Live At Rajis
1989 - Its Too Late To Stop Now
Solo:
1990 - Kerosene Man
1992 - Dazzling Display
1992 - Tell Me When Its Over - The Best Off
1993 - Gutterball
1993 - Fluorescent
1993 - 3 1 The Lost Tapes: 1985-1988
1994 - Take Your Flunky And Dangle
1994 - The Day Before Wine And Roses
1995 - Weasel
1995 - Turnyor Hedinkov
1997 - Sweetnes And Light
1997 - Two Decades
1997 - Melting In The Dark
1998 - Advertisements For Myself
1998 - The Suitcase Sessions
1999 - Pick Of The Litter
1999 - My Midnight
2000 - Momento
2001 - The Emusic Singles Collection
The Miracle 3:
2001 - Here Come The Miracles
2002 - Steve Wynn and the Miracle 3 - Live At Big Mama
2003 - Static Transmission
2005 - …tic…tic…tic
|
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.