Pop kultura nikada nije bila komplikovanija nego danas. Nikada pristupačnija. U fascinantnom i frustrirajućem procesu kristalisanja relevantnog, kritika bez kritike kritike je u ogromnoj opasnosti da postane ne samo previše subjektivna, nego i – irelevantna
„Everybody’s in a band...
Everybody wrote a book...
Everybody’s got a script...
Everybody’s born to act..“
Everybody’s in a Band
Two Dollar Guitar
Umoran i, reklo bi se, ogorčen na silne talente i „talente“ od kojih vrve različite scene, scenice i sobe, lider Two Dollar Guitar Tim Foljahn se u ovoj izvrsnoj pesmi, koja polušaljivo opisuje (pre)naseljenost popularne kulture, poluironično svrstao među krivce, jer i sam provodi svoje vreme „kenjajući zlatne cigle“, doprinoseći tako opštoj kreativnosti urbane populacije (a postoji li, bar kad su mladi u pitanju, i neka druga?).
Ovo sve je, naravno, izrazito primenljivo i na kritiku (pa, samim tim, i na mene samog). Svako je uvek i bio kritičar, donoseći svoje sudove, govoreći o svojim utiscima, prepuštajući se sopstvenim asocijacijama, bilo da je u pitanju muzika, pozorište, film, televizija... Ili pak kritika sama. Stvaralaštvo o stvaralaštvu, mislili mi o njemu kao o „plesanju o arhitekturi“ ili na neki drugi od nekoliko miliona mogućih načina (što je, opet, prilično individualno, ili, problematičnije rečeno, subjektivno), oduvek, a pogotovo danas, često naseljava prilično sivu zonu kompetencije.
Napretkom tehnologije, otvaraju se neslućeni brisani prostori za javno, a, po želji/potrebi u isti mah i tajno delovanje, dok se, istovremeno, porastom pristupačnosti sprava i softvera, kulturni – a naročito popkulturni – prostor individualizuje, odnosno subjektivizuje. Scena se poravnava i rasparčava brzinom srkanja besplatnih razmenjenih megabajta, blogovi sevaju, forumi se refreshuju...
Moja omiljena disciplina: odvajanje bitnog od nebitnog (zapravo, sada bih se malo korigovao i umesto nebitnog, što je, objektivno, previše subjektivna kategorija, stavio ne tako bitnog), postala je teža i potrebnija nego ikad.
Cela stvar mi je, zapravo, i pomalo zastrašujuća. Ako sam, naime, u pravu, u pravu sam sve više, a ako grešim, grešim sve strašnije. Svaki put kada neki opskurni frulaš postane glavna faca u indie rock (!?) globalnom selu, a U2 postanu, ako je to uopšte moguće, još omraženiji.
Svaki put kada se potegne pitanje elitizma. Pitanje populizma. Pitanje mainstreama. Pitanje alternative.
Svaki put kada potpuno vanserijski domaći bend od strane domaćih izdavača i gotovo svih domaćih medija dobije tretman koji odgovara statusu „samo još jedna (blago zanimljiva) grupa“.
Svaki put kada saradnik otkaže saradnju redakciji zbog komentara na sajtu, kao što smo nedavno imali slučaj u najstarijem, vodećem, najdebljem itd. srpskom dnevnom listu svih vremena.
Svaki put kada se potegne kako svako ima pravo na svoje mišljenje, kao da je to početak i kraj demokratije.
Svaki put kada se blagotelećim bekendom plasira moj svevremeni favorit: O ukusima se ne raspravlja. Naročito, naravno, na latinskom.
Novo ruho Popboksa, koje se još uvek razvija pred vašim očima, podrazumeva, pored ostalog, neke sadržinske inovacije: jedna od njih koja potencira mogućnost kruženja stavova i proticanja ukusa po Popboksu i, nadamo se sve široj, okolini su - komentari čitalaca.
Uprkos izvesnim rizicima, a delom i zahvaljujući njima, nije bilo teško doneti odluku o uvođenju ovog aspekta sajta, iako naš Forum odavno postoji.
Kada se govori o kritici, često se poteže pitanje kompetencije po sistemu nek on sam nešto napravi pa da vidimo (već! viđeno i ovde, bar jednom, u ovih prvih nekoliko dana funkcionisanja komentatorske opcije). Nabrajanje prelazaka preko granice (Lester Bangs, Julian Cope, Ante Perković, naši Nenad Pejović, Uroš Smiljanić...) zapravo nije ključno za takvu raspravu. Istina je jednostavna: svako može biti kritičar. Baš kao i bilo šta drugo, bar u domenu pop kulture, u kojem onih Warholovih petnaest minuta slave već odavno deluju kao suviše konzervativna procena.
S obzirom na sve izrečeno, koristim priliku da vas pozovem da se što češće odazivate na naše tekstove, čak i ako se ne osetite prozvanim. Izrazite neslaganje, izrazite oduševljenje, zgražavajte se i hvalite nas; polemišite o vrednosnim sudovima ili, prosto, raspravljajte o ukusima... Ukoliko osetite potrebu za orkestriranjem neke kampanjice... Šta reći osim – bili bismo počastvovani.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari