You Gotta Problem with Me

„Nemam pojma zašto bih se odricao klišea u radu. Vrlo rado ih prebacujem iz jednog u drugi kontekst, a zatim koristim kao osnovu za oblikovanje vlastitih ideja“
(J.C.)

Search and Destroy – vojna taktika Amerikanaca u Vijetnamu, „hit“Stoogesa, tetovaža iznad znojavog sunca na leđima Henryja Rollinsa, čistač spywarea i ime diskografske kuće.

Destroy Religion je kružno ispisani logo na gornjoj zakrpi kožnog prsluka koji nosi Julian Cope. Oficirska kapa ispod koje se verovatno povlači kosa s temena, uske pantalone uvučene u kožne čizmama do kolena, aman-šamanska uniforma u kojoj od ranog jutra pa do kasno u noć vreme provodi nepopravljivi (ili večno u kvaru) roker, arheolog zvuka 60-ih, negativne geografije 70-ih, jedan od najvažnijih aktera liverpulskog zvuka 80-ih (Zoo Records), naizmenično na korak do globalnog mejnstrim uspeha i totalne andergraund anonimnosti tokom turbulentnih 90-ih.

Na donjoj zakrpi piše MC5: Motor City – nekadašnji simbol ekonomskog poraza Amerikanaca u automobilskom megapolisu Detroitu, i Five – jedan od najvećih kvinteta na svetu ikada. Veliki prijatelji: Wayne Kramer i pokojni Fred Smith bili su žrtve pogrešno odabrane politike... gung-ho publike. (A da li publika uopšte može da se bira?)

Oni su hteli samo da sviraju dobar i prljav rokenrol, masa je tražila više – revoluciju! To je ujedno bio i njihov kraj, njihovo prokletstvo. Gazili su ih oni koji su ih prethodno nosili na rukama i gurali napred.

Julian Cope nije imao slične probleme u životu, niti je ikad crtao (bez)opasne karikature, kumovao na krštenju tenka Aphex Twina, palio/šio zastave, ni cepao slike važnih i poznatih ličnosti. Osim možda uspomena na bivšu suprugu ili nekadašnjeg saborca Billa Drummonda.

Digresija: Bivša draga (ne Copeova!) – gologlava Sinead O’Connor – na današnji dan je 1992, cepajući sliku čuvenog Poljaka, osim što je totalno resetovala svoju karijeru, pocepala i iluziju da je zapadnjačka kultura kolevka slobode mišljenja. Zato, ako imaš mišljenje, umotaj ga – bar deset u pola. Životna mudrost: mišljenje s lukom se, uprkos mirisu, bolje nameće i toleriše nego neupakovano mišljenje. Jedini problem s previše umotanim mišljenjem je – ko će sve to da razume? Bre!

Prestar za bilo kakve izgrede osim literarno-verbalnih, Cope je na prvom albumu posle 18 meseci apstinencije okupio uglavnom poznatu ekipu žigosanih muzičara. Svi najamnici su mahom već na platnom spisku kod naturalizovanog spejsmena i britanskog vožda benda Spiritualized Jasona Piercea Trećeg.

Osim pedigrea lutalica i kaskadera na instrumentima/šankovima, oni sedenjem na klupi za rezervne delove na ovom novitetu kreiraju čak i za Copeove standarde prilično redukovan zvuk. Na trenutke se čini da su imena na omotu tek tako napisana i da je, poučen negativnim iskustvima sa ekskurzija/turneja, razredni starešina J.C. sve sam odsvirao.

You Gotta Problem With Me je izdat na dva skoro pa 30-minutna diska. Nije baš isti filing kao prevrtanje gramofonske ploče i premeštanje iz jedne u drugu, ugodniju pozu, ali jeste neophodna pauza koja bi morala da se uvede za sve albume duže od 40 minuta.

Digresija druga: tako je, recimo, mudri povratnik Robert Wyatt (ex Soft Machine) svoje pretposlednje dugometražno remek-delo Cuckooland presekao na jednom kompakt-disku u dve celine i između ostavio 30 sekundi tišine pod nazivom – a kako drugo nego Silence. 

Cope se o svojim uzorima i idejama po kojima su nastale neke starije pesme vispreno, oštro i nesebično ispovedao u autobiografiji Head-On/Repossessed. Za tumačenje novog albuma ćemo verovatno morati da čekamo nastavak ove književne sage. Mada se neki obrisi mogu naslutiti s ove distance.

Dvominutna Beyond Rome je, recimo, fristajl litanija u stilu minhenskog benda Amon-Düül 2, mlađim fanovima poznatog iz drugog literarnog klasika pod imenom Krautrocksampler.

Tu i tamo, na oba CD-a se oseti, recimo, i daleki eho gonga s veličanstvenog albuma Nipponjin japanskog Far East Family Banda, kome je posvećen dobar deo upravo izašle knjige J. Copea Japrocksampler.

U nekoj ravnopravnijoj konstelaciji, s malo više sreće i bez ličnih tragedija, moglo bi se reći da su Amon Düül 2, Soft Machine i Far East Family Band zaslužili zajedno bar 3/4 svetske slave, novca i popularnosti Pink Floyda.

U pesmi Peggy Suicide is a Junkie Cope bez imalo stida demonstrira očaj i nemoć, ponekad i kolutanje očima – naspram izgrađenih i budućih zidova plača, razdora i pomirenja, bodljikavih žica koje ljudi grade i postavljaju da bi se zaštitili jedni od drugih. Od sebe samih?

Nekad davno, Brian Willson je tvrdio za svoju Caroline No da je pesma o prvoj ljubavi. Nije lagao, prva osoba u koju smo bili ili smo još (za)uvek zaljubljeni smo mi sami – onako čisti, bespomoćni, nedužni i nevini. Copeova Caroline No više uopšte nije tako nežna, ona se odbija kao talas o strme litice okupane morskom penom analognih sirena. On vrišti sebi u uvo: You Gotta Problem Withe Me.

Cope, ne samo pasivnim/pisanim nego i aktivnim/otpevanim&odsviranim rečima stoji rame uz rame s velikim rok autorima poput Nicka Kenta, Irwina Chusida ili Nicka Toschesa, ljudima koji su svojim knjigama doprineli široj afirmaciji i spasu od zaborava neponovljivih likova kao što su, recimo, Rocky Ericsson, Syd Barret, Big Joe Turner ili i dalje vrlo aktivni i nedovoljno istraženi Jandek.

Kult Juliana Copea raste obrnuto srazmerno padu prodaje njegovih albuma. Ponekad se čak čini da je od broja njegovih fanova daleko veći broj bendova kojima on svojim pesmama (in)direktno odaje počast.

Nekoga može da iritira taj mesijansko-fanovski stav, ali takva nesebičnost danas je vrlo retka. I to ne samo kod muzičara.