Nedavno je u jednom tekstu obznanjeno da, kako stvari trenutno stoje, domaći filmski radnici više neće moći da računaju na dotacije i novčanu pomoć države. Ako se manemo zgodne doskočice da na duže staze gledano ionako svima i svemu sleduje samo smrt, ostajemo pred pitanjem da li srpskom filmu valja dati šansu da preživi i ovu buru
Novostara vlast dala je odličnog povoda za rafalnu paljbu u medijima kada se izašlo sa cifrom od 0,6% nacionalnog budžeta namenjenog kulturi u godini koju odnedavno krckamo, a nova prilika se ukazala već krajem januara kada je u tekstu novinarke Radmile Radosavljević u Večernjim novostima objajvljeno da, kako stvari trenutno stoje, tokom ove još jedne krizne godine srpskoj kinematografiji ne sleduje ni dinar državne (is)pomoći. Naravno, u danima opšte nepogode koju trenutno preživljamo, ni film ne može biti rajsko ostrvo u moru sveopšteg očaja, ali mnoge je iznenadila drastičnost ovog zahvata.
Ako ionako bučnim filmadžijama prepustimo da nadižu sasvim opravdanu medijsku buku zbog najavljenog uskraćivanja pomoći, vredi, mimo unutaresnafskih interesa, igara i nadgornjavanja, izvagati i praktične posledice ovakve najave. Sve i da se najavljeno obistini, tokom 2013. godine će biti premijernih srpskih filmova u preostalim bioskopima. Lako se može desiti da tokom ove godine, računajući većim delom dovršena ili potpuno kompletirana ostvarenja, pa i ona koja su i po pet-šest godina odocnila sa dolaskom u bioskope, budemo u prilici da pogledamo čak petnaestak novih srpskih filmova, što je i inače ovdašnji prosek na uzorku nekoliko poslednjih godina. Dakle, kompletisti/mazohisti/neizlečivo radoznali/ničim izazvani optimisti…ili naprosto filmofili još uvek ne moraju da strepe. Do kraja decembra će svako biti novih domaćih ostvarenja, kakvih-takvih, naravno, ali pitanje koje ova najava povlači sa sobom je šta i kako dalje.
Valja se zapitati da li država i dalje treba da novčano pomaže sedmu umetnost (a sve u ionako varljivoj nadi da se film da smatrati suštom neophodnošću za opstanak vazda neuhvatljivog nacionalnog bića) ili se treba povesti primerom susedne Mađarske koja je nacionalnu kinematografiju, kao kanda prevaziđen koncept i/ili izlišan luksuz, pustila niz vodu i u značajnoj meri ugasila.
Istini za volju, u nedopustivo puno slučajeva u novomilenijumskoj Srbiji, državna pomoć filmu je zapravo značila pomoć izvesnoj (često i nepromenjivoj) grupi favorizovanih pojedinaca. To je lako utvrditi – dovoljno je proučiti odnos broja filmova za čije je autore i producente odrešena državna kesa i broja realizovanih ostvarenja unutar te grupe konkursnih mezimaca i srećnika. Bilo je tu i na dan-dva lažiranih snimanja filmova za koje se u samom startu znalo da ni ne postoji namera da zbilja i budu realizovani, bilo je tu i ne preterano maštovitih, ali ipak učinkovitih primera kartelskog umrežavanja i kumovsko-ortačkih fingiraranja konkursnih žiriranja, bilo je i primera dosta lagodnih životnih stilova u sirotinjskoj Srbiji na račun budžetske pomoći profesiji kojom vrli i snalažljivi kreativci ionako nisu nešto preterano zaintersovani da se zaista bave... Može se, barem na nivou puke terorije, spekulisati da bi Vlada omogućila još par godina nesmetane novčane pomoći poštenijem filmskom svetu samo ako bi uspela da povrati taj novac straćen na nikada realizovane projekte. Ovaj drakonski potez u najavi, sve da do njega u praksi ni ne dođe, izvanredna je prilika da se istraži šta se dogodilo sa novcem i zaroni u ovaj mulj dotiranih a nikada snimljenih filmova, mulj kao tek jedan od primera okrutnog društvenog darvinizma koje nam sve vladajuće vrhuške manje ili više otvoreno sugerišu kao poželjan pristup egzistenciji.
Osim toga, zanimljive su i većinske reakcije anonimnih komentatora ove najave i pratećih reakcija. Preovladava atmosfera rezignacije kvalitativno-estetskim dometima srpskog filma uz neretko navođenje živopisnih, a jednostavnih primera u vidu konkretnih (ne)dela koje je država u manjoj ili većoj meri izvolela novčano podržati (najčešće se pominje Baljkov Plavi voz, a tu su i Ma, nije on takav, Beli lavovi, skoriji radovi starijeg Paskaljevića, pa čak i, sudeći po ukupnom broju gledalaca, rado gledani filmovi u režiji Zdravka Šotre). Značajan deo kritike u pominjanim komentarima odnosi se na primere autošovinistički intoniranih ostvarenja za državne novce, i to je pitanje koje jeste intrigantno i koje po učestalosti i srčanosti takvih zamerki zaslužuje i detaljnijiu analizu koja prevazilazi okvire i ove teme i ovog teksta. Mimo priče o ukusima i negovano/neartikulisaniim estetsko-sociološkim preferencima, bilo bi krajnje zanimljivo utvrditi na kojoj je to tački konkretno srpski film protiv sebe okrenuo dobar deo često i nerezonski odane mu publike. Istina je, srpski film je u većini slučaja na planu krajnjih rezultata i konkretnih ostvarenja lako napadati i osuđivati; međutim, uprkos tom neporecivo neveselom proseku po pitanju rezultata, uz nekakvu, a retko kad dostatnu pomoć države, izvestan broj ovdašnjih autora je isporučio relevantna ostvarenja čiji je kvalitet, mimo kriterijuma sviđizma, teško osporiti (recimo, Klip, Život i smrt porno bande, Beogradski fantom, Hitna pomoć, Tilva Roš…).
Vladari i krupni igrači će se i u ovoj epizodi blefa blefa radi naći negde pri sredini puta, a onima kojima je iz ovih ili onih razloga srpski film ipak draga i potrebna pojava ostaje da se iščuđavaju nad tako drastično postavljenim potezom države ili da naprosto, uz svu buku negodovanja manje-više lično pogođenih, dakle i ostrašćenih, sami izvagaju ulog, dobit i gubitak, iznalazeći odgovor na krajnje nezgodno i višeznačno pitanje: ima li srpskog filma bez državne pomoći? Ako na samom kraju ove priče prenebregnemo šire i apstraktnije implikacije - činjenicu da je čak i teorijski gledano nemoguće očekivati da baš sva od države dotirana filmska dela budu podvedena pod ionako već davno rastegljiv pojam kulture ili pitanje šta sa onima koji sada ili uskoro treba da stupe u profesionalno bavljenje onim za šta su se (doduše, svojevoljno) školovali - stoji fakat da je srpski film bez infuzije od strane države u trenutnoj postavci stvari naprosto osuđen na eutanaziju po ubrzanom postupku.
Rekli su...
Za Popboks o najavi da Vlada Srbije nije predvidela novac za pomoć za izradu filmova u tekućoj godini pričaju... Gordan Kičić: Naprosto ne znam šta bih rekao na to jer još uvek pokušavam da shvatim šta se ustvari zbiva. Ako bude tako, zasigurno znam da se neće ništa snimati sledeće godine, što znači da onda neće biti filmova dve godine. Bez obzira na novac koji se dobije, film ne može tek tako da bude gotov za godinu dana. To bukvalno znači da u narednom periodu neće biti filmske produkcije. Sve vreme naprosto mislim da je to neka greška, kao da to nije realnost i da će se nekako na kraju ipak cela stvar razrešiti. Pored svih problema u kojima se zemlja nalazi i koji su objektivni, ipak smatram da je film jako važna grana za našu kulturu. Naši filmovi poslednjih godina doživljavaju jako značajne uspehe u inostranstvu, na festivalima, na različitim nivoima, žanrovski su potpuno drugačiji... Jedino što još mogu da kažem je da ustvari podsetim na Čerčilovu izjavu kada mu je na početku Drugog svetska rata saopšteno da nije realno da Velika Britanija zbog troškova za oružje, skloništa i ostalo izdvoji bilo šta iz budžeta za kulturu. On je na to rekao: „ Ako kulture ne bude, a za šta ćemo se onda boriti?“. Stevan Filipović: To još uvek nije potvrđena informacija, tako da dok ne postane zvanična ne bi bilo korektno da bilo šta dalje pričam na tu temu. Nikola Ležaić: Verovatno nemam ništa mnogo pametnije da kažem od svih ostalih koji su relevantni za ovo pitanje. To je manje-više skandalozno, a drugo je pitanje da li tih para ima ili nema… Kada država nema para, onda uglavnom gleda da pokrpi one rupe koje su neophodne, pa se sve ostalo zapostavlja. Uvek će se prvo gledati da se zakrpi neka rupa na putu, da se eventualno stvore neka radna mesta… Žao mi je što niko ne vidi da i u kulturi postoje neka radna mesta i ljudi koji od toga žive. Svaki film u nekom trenutku zaposli 200, 300 ljudi i to su takođe neke plate i neki honorari. Treba naglasiti i da sve ovo nije puklo sada, već da to traje jedan duži period. Novčana sredstva sa konkursa koji je bio raspisan u decembru 2011. dodeljena su tek u novembru 2012. godine, što znači da ustvari već i prošle godine praktično nije bilo nikakvih para. Kultura inače dobija 0,62 odsto iz budžeta što je poseban skandal ako se zna da Crna Gora izdvaja 2,5 odsto za svoje ministarstvo kulture. Prošle godine sam čuo jednu zanimljivu stvar koju je jedan Irac rekao tokom debate oko snimanja filmova u Evropi u vremenu ekonomske krize. On je rekao da je Irska u momentu ulaska u ekonomsku krizu uskratila raznim ministarstvima sve i svašta, ali su došli do zaključka da nema nikakvog smisla kratiti budžet ministarstvu kulture jer je u pitanju mizerna suma. Maja Miloš: Najpre treba da budemo strpljivi i da vidimo šta će na kraju zaista biti u vezi sa tim. Samim tim što se takva vest uopšte pojavila u javnosti, pokazuje se da postoji sistemski problem u kulturi i kinematografiji. Jako je teško snimiti film bez pomoći države i taj problem je praktično prisutan svuda u svetu, izuzev SAD i Indije. Treba da razmišljamo i o nečemu što nije samo snimanje filmova, na primer o bioskopima gde oni treba da se prikazuju, o tome šta je kulturna politika… Ovaj problem je samo jedan od svih segmenata kinematografije.
Boban Skerlić: Kada mera patriotizma postane odnos prema obrazovanju i kulturi umesto apsurdnog kurčenja i lešinarske mitomanije -- tada će Srbija imati neke šanse za preporod. Ovakav odnos prema kulturi koja u ukupnom budžetu učestvuje sa 0,6%, što je četiri puta manje nego u Srbiji u drugoj polovini devedesetih, mora rezultirati zombiranjem građana Srbije i njihovim pretvaranjem u agresivne, sebične i podmukle teletabise. Kinematografija je prva na udaru, valja očekivati pretvaranje pozorišta u tržne centre, galerija u restorane brze hrane, a biblioteka u kupleraje. |
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari