Popboks - SRPSKA KINEMATOGRAFIJA BEZ DRŽAVNE POMOĆI U 2013. GODINI? - Pare ne rastu na drvetu, pa valjda to znamo iz filmova… [s2]
Gledate arhiviranu verziju Popboksa
Popboks - web magazin za popularnu kulturu

Tema · 04.02.2013. 08:32 · 9

SRPSKA KINEMATOGRAFIJA BEZ DRŽAVNE POMOĆI U 2013. GODINI?

Pare ne rastu na drvetu, pa valjda to znamo iz filmova…

Nedavno je u jednom tekstu obznanjeno da, kako stvari trenutno stoje, domaći filmski radnici više neće moći da računaju na dotacije i novčanu pomoć države. Ako se manemo zgodne doskočice da na duže staze gledano ionako svima i svemu sleduje samo smrt, ostajemo pred pitanjem da li srpskom filmu valja dati šansu da preživi i ovu buru

Zoran Janković

Zoran Janković
 

Novostara vlast dala je odličnog povoda za rafalnu paljbu u medijima kada se izašlo sa cifrom od 0,6% nacionalnog budžeta namenjenog kulturi u godini koju odnedavno krckamo, a nova prilika se ukazala već krajem januara kada je u tekstu novinarke Radmile Radosavljević u Večernjim novostima objajvljeno da, kako stvari trenutno stoje, tokom ove još jedne krizne godine srpskoj kinematografiji ne sleduje ni dinar državne (is)pomoći.  Naravno, u danima opšte nepogode koju trenutno preživljamo, ni film ne može biti rajsko ostrvo u moru sveopšteg očaja, ali mnoge je iznenadila drastičnost ovog zahvata.

Ako ionako bučnim filmadžijama prepustimo da nadižu sasvim opravdanu medijsku buku zbog najavljenog uskraćivanja pomoći, vredi, mimo unutaresnafskih interesa, igara i nadgornjavanja, izvagati i praktične posledice ovakve najave. Sve i da se najavljeno obistini, tokom 2013. godine će biti premijernih srpskih filmova u preostalim bioskopima. Lako se može desiti da tokom ove godine, računajući većim delom dovršena ili potpuno kompletirana ostvarenja, pa i ona koja su i po pet-šest godina odocnila sa dolaskom u bioskope, budemo u prilici da pogledamo čak petnaestak novih srpskih filmova, što je i inače ovdašnji prosek na uzorku nekoliko poslednjih godina. Dakle, kompletisti/mazohisti/neizlečivo radoznali/ničim izazvani optimisti…ili naprosto filmofili još uvek ne moraju da strepe. Do kraja decembra će svako biti novih domaćih ostvarenja, kakvih-takvih, naravno, ali pitanje koje ova najava povlači sa sobom je šta i kako dalje.

Valja se zapitati da li država i dalje treba da novčano pomaže sedmu umetnost (a sve u ionako varljivoj nadi da se film da smatrati suštom neophodnošću za opstanak vazda neuhvatljivog nacionalnog bića) ili se treba povesti primerom susedne Mađarske koja je nacionalnu kinematografiju, kao kanda prevaziđen koncept i/ili izlišan luksuz, pustila niz vodu i u značajnoj meri ugasila.

Istini za volju, u nedopustivo puno slučajeva u novomilenijumskoj Srbiji, državna pomoć filmu je zapravo značila pomoć izvesnoj (često i nepromenjivoj) grupi favorizovanih  pojedinaca. To je lako utvrditi – dovoljno je proučiti odnos broja filmova za čije je autore i producente odrešena državna kesa i broja realizovanih ostvarenja unutar te grupe konkursnih mezimaca i srećnika. Bilo je tu i na dan-dva lažiranih snimanja filmova za koje se u samom startu znalo da ni ne postoji namera da zbilja i budu realizovani, bilo je tu i ne preterano maštovitih, ali ipak učinkovitih primera kartelskog umrežavanja i kumovsko-ortačkih fingiraranja konkursnih žiriranja, bilo je i primera dosta lagodnih životnih stilova u sirotinjskoj Srbiji na račun budžetske pomoći profesiji kojom vrli i snalažljivi kreativci ionako nisu nešto preterano zaintersovani da se zaista bave... Može se, barem na nivou puke terorije, spekulisati da bi Vlada omogućila još par godina nesmetane novčane pomoći poštenijem filmskom svetu samo ako bi uspela da povrati taj novac straćen na nikada realizovane projekte. Ovaj drakonski potez u najavi, sve da do njega u praksi ni ne dođe, izvanredna je prilika da se istraži šta se dogodilo sa novcem i zaroni u ovaj mulj dotiranih a nikada snimljenih filmova, mulj kao tek jedan od primera okrutnog društvenog darvinizma koje nam sve vladajuće vrhuške manje ili više otvoreno sugerišu kao poželjan pristup egzistenciji.

Osim toga, zanimljive su i većinske reakcije anonimnih komentatora ove najave i pratećih reakcija. Preovladava atmosfera rezignacije kvalitativno-estetskim dometima srpskog filma uz neretko navođenje živopisnih, a jednostavnih primera u vidu konkretnih (ne)dela koje je država u manjoj ili većoj meri izvolela novčano podržati (najčešće se pominje Baljkov Plavi voz, a tu su i Ma, nije on takav, Beli lavovi, skoriji radovi starijeg Paskaljevića, pa čak i, sudeći po ukupnom broju gledalaca, rado gledani filmovi u režiji Zdravka Šotre). Značajan deo kritike u pominjanim komentarima odnosi se na primere autošovinistički intoniranih ostvarenja za državne novce, i to je pitanje koje jeste intrigantno i koje po učestalosti i srčanosti takvih zamerki zaslužuje i detaljnijiu analizu koja prevazilazi okvire i ove teme i ovog teksta. Mimo priče o ukusima i negovano/neartikulisaniim estetsko-sociološkim preferencima, bilo bi krajnje zanimljivo utvrditi na kojoj je to tački konkretno srpski film protiv sebe okrenuo dobar deo često i nerezonski odane mu publike. Istina je, srpski film je u većini slučaja na planu krajnjih rezultata i konkretnih ostvarenja lako napadati i osuđivati; međutim, uprkos tom neporecivo neveselom proseku po pitanju rezultata, uz nekakvu, a retko kad dostatnu pomoć države, izvestan broj ovdašnjih autora je isporučio relevantna ostvarenja čiji je kvalitet, mimo kriterijuma sviđizma, teško osporiti (recimo, Klip, Život i smrt porno bande, Beogradski fantom, Hitna pomoć, Tilva Roš…).

Vladari i krupni igrači će se i u ovoj epizodi blefa blefa radi naći negde pri sredini puta, a onima kojima je iz ovih ili onih razloga srpski film ipak draga i potrebna pojava ostaje da se iščuđavaju nad tako drastično postavljenim potezom države ili da naprosto, uz svu buku negodovanja manje-više lično pogođenih, dakle i ostrašćenih, sami izvagaju ulog, dobit i gubitak, iznalazeći odgovor na  krajnje nezgodno i višeznačno pitanje: ima li srpskog filma bez državne pomoći? Ako na samom kraju ove priče prenebregnemo šire i apstraktnije implikacije - činjenicu da je čak i teorijski gledano nemoguće očekivati da baš sva od države dotirana filmska dela budu podvedena pod ionako već davno rastegljiv pojam kulture ili pitanje šta sa onima koji sada ili uskoro treba da stupe u profesionalno bavljenje onim za šta su se (doduše, svojevoljno) školovali - stoji fakat da je  srpski film bez infuzije od strane države u trenutnoj postavci stvari naprosto osuđen na eutanaziju po ubrzanom postupku.

 

Rekli su...


U izjavi objavljenoj u Večernjim novostima u broju za 27. januar ministar kulture Borislav Petković ovako je pojasnio ovu najavu: "Ministarstvo finansija nije predvidelo nikakva sredstva, i verovatno je da ljudi koji odlučuju imaju neke drugačije stavove o tome. Na sastanku na kome sam bio sa državnim sekretarom za kulturu Miroslavom Tasićem, Ministarstvo kulture je odbijeno za bilo kakva dodatna sredstva. U tom razgovoru pomenuo sam primer Portugalije, čija je vlada ove godine potpuno odbacila film, ne odvojivši nikakva sredstva, pa je i naša država možda odlučila da sledi taj primer. Ali Ministarstvo kulture ipak neće odustati od pregovora - sa Filmskim centrom Srbije i nacionalnim Savetom za kulturu - sešćemo da se dogovorimo sa ministrom finansija Mlađanom Dinkićem, napravićemo konsultacije i izaći sa predlozima".

Za Popboks o najavi da Vlada Srbije nije predvidela novac za pomoć za izradu filmova u tekućoj godini pričaju...

Gordan Kičić: Naprosto ne znam šta bih rekao na to jer još uvek pokušavam da shvatim šta se ustvari zbiva. Ako bude tako, zasigurno znam da se neće ništa snimati sledeće godine, što znači da onda neće biti filmova dve godine. Bez obzira na novac koji se dobije, film ne može tek tako da bude gotov za godinu dana. To bukvalno znači da u narednom periodu neće biti filmske produkcije. Sve vreme naprosto mislim da je to neka greška, kao da to nije realnost i da će se nekako na kraju ipak cela stvar razrešiti. Pored svih problema u kojima se zemlja nalazi i koji su objektivni, ipak smatram da je film jako važna grana za našu kulturu. Naši filmovi poslednjih godina doživljavaju jako značajne uspehe u inostranstvu, na festivalima, na različitim nivoima, žanrovski su potpuno drugačiji... Jedino što još mogu da kažem je da ustvari podsetim na Čerčilovu izjavu  kada mu je na početku Drugog svetska rata saopšteno da nije realno da Velika Britanija zbog troškova za oružje, skloništa i ostalo izdvoji bilo šta iz budžeta za kulturu. On je na to rekao: „ Ako kulture ne bude, a za šta ćemo se onda boriti?“.

Stevan Filipović: To još uvek nije potvrđena informacija, tako da dok ne postane zvanična ne bi bilo korektno da bilo šta dalje pričam na tu temu.

Miroslav Momčilović: Mogu samo jednu stvar da kažem. Kada je Engleska ušla u rat protiv Nemačke, zasedala je vlada kako bi odredila budžet u kome će se sredstva u najvećem delu preraspodeliti ministarstvu odbrane.  Ministar odbrane je tada u cilju dobijanja što većih sredstava predložio da se ukinu sva sredstva za kulturu, na šta mu je Čerčil rekao: “A za šta ćemo onda da se borimo?”.

Nikola Ležaić: Verovatno nemam ništa mnogo pametnije da kažem od svih ostalih koji su relevantni za ovo pitanje. To je manje-više skandalozno, a drugo je pitanje da li tih para ima ili nema… Kada država nema para, onda uglavnom gleda da pokrpi one rupe koje su neophodne, pa se sve ostalo zapostavlja. Uvek će se prvo gledati da se zakrpi neka rupa na putu, da se eventualno stvore neka radna mesta… Žao mi je što niko ne vidi da i u kulturi postoje neka radna mesta i ljudi koji od toga žive. Svaki film u nekom trenutku zaposli 200, 300 ljudi i to su takođe neke plate i neki honorari. Treba naglasiti i da sve ovo nije puklo sada, već da to traje jedan duži period. Novčana sredstva sa konkursa koji je bio raspisan u decembru 2011. dodeljena su tek u novembru 2012. godine, što znači da ustvari već i prošle godine praktično nije bilo nikakvih para.  Kultura inače dobija 0,62 odsto iz budžeta što je poseban skandal ako se zna da Crna Gora izdvaja 2,5 odsto za svoje ministarstvo kulture. Prošle godine sam čuo jednu zanimljivu stvar koju je jedan Irac rekao tokom debate oko snimanja filmova u Evropi u vremenu ekonomske krize. On je rekao da je Irska u momentu ulaska u ekonomsku krizu uskratila raznim ministarstvima sve i svašta, ali su došli do zaključka da nema nikakvog smisla kratiti budžet ministarstvu kulture jer je u pitanju mizerna suma.

Goran Paskaljević: Koliko je meni poznato, nije tačno da uopšte neće biti para pošto će RRA i Ratel morati da izdvoje neka mala sredstva kao i ranijih godina. Problem je što je taj novac izuzetno mali. Onako kako ja vidim problem je da je ministarstvo finansija jednostavno izdvojilo manje sredstava za kulturu, a ministarstvo kulture u raspodeli tih para nije predvidelo ništa za film. Ministarstvo kulture prebacuje odgovornost na ministarstvo finansija, ali je ustvari ono to koje na kraju određuje gde će šta otići, čak i kada su u pitanju ta mala sredstva. Ne određuje ministarstvo finansija kako će izgledati budžet ministarstva kulture, već samo količinu novca.

Maja Miloš: Najpre treba da budemo strpljivi i da vidimo šta će na kraju zaista biti u vezi sa tim. Samim tim što se takva vest uopšte pojavila u javnosti, pokazuje se da postoji sistemski problem u kulturi i kinematografiji. Jako je teško snimiti film bez pomoći države i taj problem je praktično prisutan svuda u svetu, izuzev SAD i Indije. Treba da razmišljamo i o nečemu što nije samo snimanje filmova, na primer o bioskopima gde oni treba da se prikazuju, o tome šta je kulturna politika… Ovaj problem je samo jedan od svih segmenata kinematografije.


Mirjana Karanović: To nije nikakva najava već realno stanje. Mislim da je to strašan skandal i strašno ogledalo našeg duha. To što ministar priča o duhovnosti u Srbiji, ovim direktno pobija. Nemam reči da izrazim svoje gađenje na takvom ravnodušnošću sa kojim se ovo ministarstvo odnosi prema najuspešnijem delu srpske kulture, a to su filmovi. Užasno je mučno i strašno pričati o tome, kao da ljudi iz umetnosti zapravo dobijaju neku milostinju ili da smo mi neki socijalni slučajevi. Zapravo bi to trebalo da bude delatnost koja je pre svega jedan od najboljih reprezenata Srbije u svetu, a zatim i nešto što ima svoju ekonomsku računicu. O tome jednostavno niko ne razmišlja. Na to se gleda kao da smo mi neki ljudi koji imaju hirove da hoće da snime filmove.

Boban Skerlić: Kada mera patriotizma postane odnos prema obrazovanju i kulturi umesto apsurdnog kurčenja i lešinarske mitomanije -- tada će Srbija imati neke šanse za preporod. Ovakav odnos prema kulturi koja u ukupnom budžetu učestvuje sa 0,6%, što je četiri puta manje nego u Srbiji u drugoj polovini devedesetih, mora rezultirati zombiranjem građana Srbije i njihovim pretvaranjem u agresivne, sebične i podmukle teletabise. Kinematografija je prva na udaru, valja očekivati pretvaranje pozorišta u tržne centre, galerija u restorane brze hrane, a biblioteka u kupleraje.

 



Komentari

  • Gravatar for СтрашанСкандал
    СтрашанСкандал (gost) | 04.02.2013. 14.51.49
    Навикли на комунизам па то ти је. Они би да завате према потребама а да нама понуде према могућностима, њиховим. Ајмо мало тржишна борба, да видимо ко уме.
  • Gravatar for mimi
    mimi (gost) | 04.02.2013. 16.18.44
    kultura na trziste? idi bre leci se
  • Gravatar for Aleksandar Maksimović
    Aleksandar Maksimović (gost) | 04.02.2013. 17.32.20
    Super vest!
  • Gravatar for МимиСвитТхинг
    МимиСвитТхинг (gost) | 04.02.2013. 17.47.02
    Постоји ли филм а да није култура чиста?
  • Gravatar for Darko Vranic
    Darko Vranic (gost) | 04.02.2013. 18.15.12
    Ako ćemo prema tržištu onda će se snimati samo filmovi Zdravka Šotre i Tijanićeva Porodična blaga i slične bljuvotine
  • Gravatar for n.
    n. (gost) | 04.02.2013. 18.51.36
    a hajde da malo protestujemo, da smenimo ministra
  • Gravatar for Dissapointed
    Dissapointed (gost) | 04.02.2013. 23.24.35
    Ministarstvo bi trebalo da izdvaja makar za neke vrste dečijeg filma, istoriskog filma, edukativnog filma. To ne bi morali biti umetnički nastrojeni projekti (ali sigurno bi većina imala jake umetničke crte, možda čak i više od tzv. modernog autorskog filma), već jednostavna, namenska dela. Mogu donekle da razumem da su se zasitili filmova jakog autorskog pečata (koje ni ne razumeju, i koji su, ruku na srce, polovično uspeli filmovi), ali da se nema odnosa ni prema nekoj vrsti edukacije...to sve pokazuje.
  • Gravatar for plasticni
    plasticni (gost) | 05.02.2013. 04.38.14
    Ocekujem potvrdu ove sjajne vesti (nije sarkazam)
  • Gravatar for 8483
    8483 (gost) | 05.02.2013. 09.04.43
    gordan kičić, stevan filipović, goran paskaljević, mirjana karanović... vi se baš potrudili da mi olakšate stajanje na stranu ministra, a žestoko sam se opirao. istina, filipoviću se ovde nema šta zameriti, ali je upao na osnovu prethodnih zasluga. ipak, u jakoj konkurenciji skerlala idzuo sa patetikom. reko i bezobraznu reč.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike
Od istog autora

BRUCE CHATWIN

Na Crnom bregu

Knjige

GDE JE NAĐA? – grupa autora

Lavirint kao takav

Filmovi

PRE PONOĆI – Richarl Linklater

I posle ponoći ja biću tu...

Filmovi

THE SECRET DISCO REVOLUTION – Jamie Kastner

Pusti nas u discooooooo...

Filmovi

JUVENILES

Juveniles

Albumi