Ljubav je previše značajna...

Umotvorina Tiha voda breg roni savršeno "pasuje" kao sažet opis višedecenijske muzičke karijere Zorana Predina. Nekada frontmen najpoznatijeg mariborskog sastava svih vremena, grupe Lačni Franz, Predin i dalje važi za jednog od retkih izvođača iz najalpskije republike nekadašnje Jugoslavije čija je muzika i dalje podjednako privlačna za publiku "od Triglava do Đevđelije".

Pošto je sa grupom CoverLover razveselio sve pivopije bravuroznim nastupom na prošlogodišnjem Beer festu, Predin se sa pratećim trijom vraća u Srbiju ovog februara. Tom prilikom nastupiće u Novom Sadu (13. 2), Beogradu (14. 2) i Nišu (15. 2). Staložen, smiren i raspoložen, slovenački pevač se pokazao kao prirodan sagovornik u razgovoru koji je za Popboks vođen u beogradskom hotelu Mažestik.

Pretpostavljam da će koncert za Dan zaljubljenih biti drugačiji u odnosu na ono što si ponudio publici na Beer festu?

Da. Ti mladi rockeri, CoverLover, su moja veza sa rock n' rollom koju gajim. Stvarno dobro radimo, snimali smo dosta novih stvari, neke nove pjesme i snimaćemo ih i ove godine jer nam je plan da iduće godine objavimo zajednički album što će biti nešto novo u tom smislu. Jedan stari rocker i vrlo mladi rockeri zajedno u programu, to se ne dešava baš često.

Prošle godine sam 8. marta svirao u Kolarcu sa Matijom Dedićem u jednoj vrlo intimnoj atmosferi, samo uz vokal i klavir. Ove godine dolazim na srpsku turneju, u saradnji sa sponzorom Kompasom Beograd,  sa puno više muzike – formirao sam novi trio vrhunskih muzičara, stvarno majstora u postavi harmonika, gitara i tuba. I, uz te instrumente za koju je dvorana Kolarca najprimjernija, uključuju se i elektronski loopovi i ritmovi, tako da sam gypsy swingu dodao još world musica, te svjetske glazbe i etna. Pošto u grupi imam multiinstrumentaliste, i tu ima svega od buzukija do električne gitare, jedva čekam da se koncert dogodi. Na probama sve to vrlo dobro zvuči.

Zbog čega je za Beograd izabran Dan zaljubljenih?

Ja sam ranih devedesetih u Sloveniji počeo raditi koncerte baš na Dan zaljubljenih. U Cankarjevom domu, mislim da sam za 16 godina napravio jedno 27 koncerata. Tako da sam sada samo proširio tu filozofiju. Mislim da je ljubav u kriznim vremenima jedina stvar koja nam drži glavu iznad vode. A to nije samo ona kičasta ljubav iz nekih loših filmova... Biti zaljubljen znači biti živ i aktivan, evo ja sam recimo zaljubljen u košarku...

Znam, još ću te o tome pitati...

... Neki vole automobile, treći povrće, četvrti poštanske marke... Ima puno raznoraznih ljubavi, i Dan zaljubljenih razumem u tom smislu. Napravio sam parafrazu jednog slogana: “Srodne duše svih zemalja, zaljubite se!”.

Interesuje me tvoje mišljenje o tom drugom, tržišnom aspektu ljubavi u kome je ona svedena na, recimo, crveni jastuk u obliku srca na kome piše “Love”.

To je taj kič, nešto što je neminovno. U svakoj stvari se tako nešto priljepi. Ali, mene to ne smeta. Onaj koji ima u glavi pravo saznanje, njega to ne smeta. To se jednostavno prevaziđe. Ljubav je previše značajna da bi se neke marketinške stvari tu uopšte i mogle uplitati.

Kad smo već kod ljubavi, romansa između Beograda i tebe traje tri decenije...

Traje tri decenije, jeste...

Šta možeš da mi kažeš o tvom ličnom doživljaju Beograda?

Ono što me najviše fascinira, zbog čega se tako često vraćam – moram da priznam da je to srpski smisao za humor. To je način života, već sam nekoliko puta rekao da bi slovenački lekari morali Slovencima na recept napisati “tri dana Beograda" obavezno svake godine. Da se malo opuste i provesele. Vidim da se za proslave Novih godina to već realiziralo.

Tu je naravno i muzika i hrana... Uglavnom taj društveni deo života. Najvažniji su prijatelji, kolege iz starih vremena, pa novi prijatelji koje sam upoznao, ljudi sa kojima se uvek nađem kad sam ovde i zajedno sa njima ukradem nekoliko trenutaka za sebe.

Koliko je promene u tvom muzičkom izrazu pratila promena publike?

Pazi, imam oko sto koncerata godišnje, a 34 godine sam na sceni. Vremena se menjaju, ukusi se menjaju, nove generacije imaju svoje heroje. Mogu se pohvaliti da je moja publika sastavljena od srodnih duša svih uzrasta, ali da su mlađi ipak u većini. Lačni Franz je prošlost, pesama koje sam pisao za taj bend danas nema puno u mom programu. Primećujem da je i u publici sve manje ljudi koji znaju za tu novotalasnu prošlost, koja je bila divna, prekrasna i to sve, ali je ipak prošlost.

Ti si jedan od retkih slovenačkih muzičara koji nije imao problem sa jezičkom barijerom...

Uživam u jezicima. Naučio sam hrvatski, učim srpski, engleski, francuski, ruski... To je nešto što moraš da imaš ako hoćeš preko tih barijera. Mada, barijere nisu samo u jezicima, one su u glavama. Neki se plaše, ja uglavnom uživam i drago mi je što možda čak i više sviram van Slovenije nego u njoj.

Pitanje vezano za Lačni Franz ti verovatno svi postavljaju,. Kako danas gledaš na to što ste radili? Pitanje o jezičkoj barijeri sam ti postavio pošto ste vi u SFRJ važili za fenomen kao redak bend koji je pevao na slovenačkom a bio popularan i van Slovenije...

Mi smo zapravo bili jedini slovenački bend koji je i van Slovenije uspeo probuditi zanimanje i pažnju. Zašto? Zato što sam pre svake pjesme na tadašnjem srpskohrvatskom prepjevavao njen sadržaj. Na kraju smo došli do toga da sam publiku uspio naučiti nekoliko slovenačkih riječi, neki su počeli učiti slovenački baš zbog mojih tekstova, što je veliki kompliment.

Čitav jugoslavenski novi val je bio treća najjača glazbena scena u svijetu, mada toga tada nismo bili svesni. Volim se prisetiti tih vremena, susrećem se sa drugovima koji su još aktivni, a i sa onim koji nisu. Nisam nostalgičar, mislim da je nostalgija kontraproduktivna. Mene interesira budućnost.

Osim muzikom, baviš se i drugim stvarima, kao što je pisanje knjiga?

Da, napisao sam ranije nekoliko zbirki uglazbljene poezije. Napravio sam sad i jednu proznu zbirku, sastavljenu od anegdota, priča, dnevnika, putopisa... Zove se Druga žena u haremu, slovenačka verzija je izašla u septembru, hrvatska će izaći ovih dana, a nadam se da će i srpska biti brzo gotova. Tu sam skupio puno toga što neću da padne u zaborav, te anegdote su toliko zanimljive i duhovite, da moraju ostati negde zapisane. A tu je iz prve ruke i priča o Lačnom Franzu, prilika da saznate šta je sve bilo i šta se dešavalo.

Za sve ove godine koliko si na sceni sarađivao si sa brojnim vrsnim muzičarima. Ko je na tebe ostavio najjači utisak?

Ha! To je apsolutno Ekatarina Velika, Goran Bregović u svim svojim verzijama... U Sloveniji je to Marko Brecelj, Tomaž Pengov... Kao i kolege sa kojima se susrećem... Darko Rundek...

... Vas dvojica muzički starite na sličan način...

... To je ok. To je... dostojanstveno. (opšti smeh) Vlada Divljan... Kad počneš nabrajati, uvek nekog zaboraviš, a neću nikog naljutiti.

Košarka ti je velika pasija. Bio si, ako se ne varam, i autor nekih fudbalskih himni...

...Ko-autor, kad smo išli 2000. na Euro u Belgiji i Holandiji. I posle 13 godina, odlučio sam se da ponovo radim pjesmu, i to za košarkaško Evropsko prvenstvo, koje se ove godine održava u Sloveniji, Volim košarku/I Feel Basketball (Rad imamo košarko/In the Beat of the Basketball), englesku i slovenačku verziju, i ovih dana sprema se snimanje videa. Jedva čekam da se to napravi, košarka je moja velika ljubav. Mislim da je Jugo košarka, kao i novi talas, bila svetsko čudo. Ako gledamo ove godine, sve države bivše Jugoslavije su se kvalificirale za Evropsko prvenstvo. Kakve bi to reprezentacije bile – ne jedna, već tri-četiri... Baš mi je drago da sam živeo u vreme vrsnih igrača.

A danas? Da li pratiš regionalnu ligu?

Pratim i Euroligu i ABA Ligu. Ja ne pijem, ne pušim, ne kockam se, pa sam si zato priuštio godišnju kartu, sedim u prvom redu kao Jack Nicholson, na Stožicama, na Olimpiji. To je nešto što me osim muzike i, naravno, porodice, čini sretnim.

Imaš li nekog omiljenog igrača trenutno? Iz sadašnje ekipe Olimpije na mene najjači utisak ostavlja mladi Prepelič, ako nastavi ovako biće za dve-tri godine igrač svetske klase...

Jeste, slažem se. Prepelič je odličan, Jaka Blažič je isto vrlo dobar. Ima puno mladih igrača. Recimo, u Olimpiji igra jedan klinac od 17 godina, Sulejmanović Emir, koji je Finac. Baš je nedavno debitirao, on je velika nada. Izgleda da će se tradicija nastaviti.