Glas tihe većine

Mesto: Hala sportova, Beograd
Vreme: 4. decembar, 2012.

Prvobitno najavljen za Arenu, pa zatim prebačen u Halu sportova zbog Evropskog prvenstva za rukometašice, Beograd i Srbija koncert The Cranberries sigurno čekaju duže od poslednje medalje (2001) u nekada najtrofejnijem ženskom sportu. Doduše, bilo je i očekivanih spekulacija da je prodaja karata išla slabo, te da ovaj koncert kasni bar deceniju, ali na licu mesta prvi događaj vredan pomena je bilo primećivanje tapkaroša koji su, za finu promenu, tražili kartu viška umesto "valjanja" ispod cene (a 2500 dinara realno nije malo za srpske prilike).

Bilo kako bilo, opet se ispostavilo da je prilično teško, ako je uopšte i moguće, predvideti ćud domaće publike na sve bogatijem koncertnom tržištu Beograda. Nekada vruć teren KK Partizan okupiralo je najmanje četiri, verovatno i svih pet hiljada duša (tribine pune, parter gotovo ispunjen do kraja), tik pred gospodski odabran početak od 20 časova. Ne samo taj detalj - već i prostrana ali vrlo svedena bina bez video bimova, lasera i ostalih digitalnih drangulija uklapala se u imidž grupe koja svoju karijeru nije gradila na skandalima, džukačkim izjavama, ispadima i tome sličnim jeftinim trikovima, već na mukotrpnom radu i pamtljivim pesmama. Teško je sada u novinarskom cajtnotu setiti se još nekog benda koji je za relativno kratak vremenski period od dvadesetak godina uspeo da iznedri bar tri evergrina u sklopu nečega što se nekad zvalo alternativa, iako je sa ove distance jasno da se sve vreme radilo o onom zdravijem krilu srednje struje, kada je tako nešto još uvek imalo prođu na, recimo, nekadašnjoj muzičkoj televiziji.

Sa akademskim zakašnjenjem od 14 minuta, The Cranberries su tokom jednoiposatne svirke u Beograd doveli show business u svom najboljem izdanju. Bazična četvorka pojačana pratećim vokalom/klavijaturistkinjom i multiinstrumentalistom tokom čitavog nastupa delovala je kao dobro podmazana mašina u kojoj se tačno zna koji šraf čemu služi. Čim se završi jedna pesma odmah priskače roadie sa novom gitarom i trzalicom, i do tada su već svi spremni za iduću stvar. A govorimo o sekundama. I dok su braća Hogan na žičanim instrumentima tokom većeg dela koncerta bili gotovo nepomični (gitaroš se malo oslobodio pri kraju, zahvaljujući publici), šljokičasto/zlaćano odevena (presvlačila se) Dolores O' Riordan je svojim vokalnim, instrumentalnim i scenskim nastupom dokazala da nije tek tako postala jedna od deset najbogatijih Irkinja.

Nekada introvertni devojčurak savladao je zanat dominiranja scenom, superiorno demonstrirajući da ima istančan a opet tako prirodan i neusiljen osećaj za kontakt sa publikom, u velikoj meri sačinjene od žena koje su u doba planetarnog proboja benda tek uplovljavale u tinejdžerske vode. Očevici željni zabave su horskim pevanjem, talasastim mahanjem ruku i decentnim igranjem u mestu dali sve od sebe da se grupa oseća, što bi se narodski reklo, kao među svojima. O'Riordanova nije gubila vreme na prazne priče između pesama, uglavnom se zabavljala tako što je slala poljupce sa bine, a nisu zabeleženi ni oni uobičajeni udarci ispod pojasa u vidu šlihtanja okupljenima - osećaj mere i ravnoteže bio je prisutan i u tom segmentu, jer je plavokosa pevačica kratko obznanila da je srećna što je konačno stigla ovde, kao i da joj se sviđa grad, posebno prizori sa obale Dunava.

Glas entuzijastične tihe većine najjače se, očekivano, čuo tokom Linger (vrhunac prvog dela koncerta), Zombie (finale zvaničnog dela nastupa) i nažalost zbrzane i otaljane Dreams (tri nesumnjiva evergrina) kojom je završen prvi i poslednji bis, sa sve bliskim susretom simpatične Dolores sa prvim redovima. Na topao prijem naišla je i Salvation, lep primer da prokazana kovanica pop rock nužno ne mora biti u vezi sa kompromisima u pravcu mekšeg zvuka, koga je u prepoznatljivo sanjivo-romantičnom formatu takođe bilo u obilnim količinima, kako u čistoj, tako i u onoj keltski blago začinjenoj varijanti. Dodatni poeni zabeleženi su tokom izvođenja pesama iz tzv. drugog plana, posebno Just My Imagination i Animal Instinct, dok Conduct, recimo, mnogo uverljivije zvuči uživo nego na snimku.

Hala sportova važi za koncertni prostor sa ne baš sjajnom akustikom, što je i sinoć bilo primetno u nekim trenucima, ali, kada se podvuče crta, teško je zamisliti da je posle svega viđenog neko iz nje iskoračio na dosadnu decembarsku kišu nezadovoljan.