No Baggage

Kad je neki bend prepoznatljiv prvenstveno po vokalu, onda i taj vokal postaje prepoznatljiv po bendu. To je slučaj sa Cranberries i Dolores O’Riordan. Uistinu, nije uvek lako razdvojiti gde prestaju Cranberries, a gde počinje Dolores. To je prvi utisak koji ovaj album ostavlja.

Dakle, nije baš da je Dolores O’Riordan svoju karijeru nastavila bez prtljaga, iako nas na to naslov albuma poručuje.

Poznati ili, ako hoćete, prepoznatljivi momenti nalaze se već u prvoj pesmi Switch Off The Moment - od fantastičnog i fantastično harmoničnog glasa, preko zvonkog refrena, oštre gitare, do zanimljive promene ritma. Iako se nadovezuje, sledeća Skeleton donosi dodatne nijanse rocka i, svakako, više energije. Tu negde po prepoznatljivosti stoji i It’s You, ali, nažalost, teško da čini išta više.     

The Journey, koja je najavila album, manje je konvencionalna i utoliko manje očekivana (i prilično No Baggage), sa gitarama potisnutim u pozadinu, iza podosta egzotične perkusije i prodornog vokala. Brzo ulazi u uši, iako je, kad se razgrne aranžman i malo pažljivije posluša, pomalo passe jer je „devedesetasta“.

Stupid je dosadnjikava i, skoro bezizražajna, a Throw Your Arms Around Me nije daleko od nje. U obradi stare teme („Be careful what you’re wishing for“) pod nazivom Be Careful, gitare vuku u vrtlog, valja se jak ritam, iznenađujući za baladičan početak. Sve to uz ubedljiv vokal podiže čitav album na prihvatljiv nivo.

Apple Of My Eye je prerađena istoimena pesma sa prvog solo albuma Dolores O’Riordan. Dorađena je možda bolji izraz, jer tek nešto puniji aranžman teško da zaista menja stvari ovde. A takva pesma teško da menja album; pre će biti da ga tek popunjava.

Da balade nisu „ubile“ No Baggage pokazuje Fly Through i, naročito, Lunatic, koja ima odličnu završnicu, sa ponavljanjem stiha „There's nowhere you can hide“, koje šapuće da je naslov pesme više nego dobro odabran.

A da ga balade možda i spašavaju od propasti, pored Lunatic pokazuje poslednja Tranquilizer, autobiografska i autopoetična, sa jasnom poentom („I'm not prepared“) i vrhuncem pesme („I need the strength to carry on“), sa kojima je usklađeno sve – i umeren a sugestivan zvuk gitare, i talasanje ritma, koji samo još jače ističu siguran i precizan glas.

Pesma koja je, čini se, nastala bez pretenzija na „hitičnost“, bez želje da se dopadne, iz dublje unutrašnje potrebe, a kojoj je upravo to donelo neosporni snagu, da nas na kraju albuma podseti na kvalitete Dolores O’Riordan i učini da preovlađujući utisak bude povoljan.      

S prtljagom ili bez njega, putovnje kroz No Baggage nije mnogo uzbudljivo. Pre je nalik nekom putu kojim u životu često prolazimo, pa očekujemo i gledamo uglavnom iste slike, tek povremeno se iznenađujući detaljem koji ranije nismo primetili.

Utabanost puta, pri tome, ne isključuje mogućnost da nam on bude i drag. To je već stvar ukusa i ličnih afiniteta. Dolores O’Riordan, dakle,  ume da piše dobru muziku – i kad nije najbolja.   

Audio:

• MySpace