Zanos

Mesto: KC Grad, Beograd
Vreme: 18. novembar 2012.

Prohladno nedeljno novembarsko veče zagrejavao je, direktno u ušne školjke, u formu vraćeni Ariel Pink (autor teksta je izgleda jedini kome se Before Today uopšte nije svideo) svojom shizoidnom odom o šnicli. Na očekivano opustelim beogradskim ulicama prizor smorenog studentskog povratka (ručka torbe po čoveku) iz zavičaja poslednjim nedeljnim prevozom mimoilazio se sa prenaglašenim miomirisom buljuka devojaka skockanih po standardima mesta za izlazak na kojima ti ne treba povod za dobar provod. Ono što šljašti, ne sija.

Sasvim je drugačija priča sa Refract festivalom, koji se nekako iz drugog plana, tokom deset godina odvijanja svojim programom izborio za valjan razlog svog nenametljivog postojanja kao fino pronađena ravnoteža između radikalnog (takođe upokojeni Dis-Patch) i zabavnog (Exit) pristupa materiji. Narod kaže da sve što je lepo kratko traje, a čast da stavi tačku na kraj ove priče pripala je multinacionalnom triju Chinawoman, čija je druga poseta Srbiji imala dva koncertna poluvremena.

Subota je, kako kažu, bila rasprodata, tek sinoć je bilo sasvim dovoljno mesta u KC Grad u kome se na repete pojavilo stotinak duša. Chinawoman nema svoju Wikipedia stranu, albume objavljuje u sopstvenoj režiji, tumara po svetu na potezu od Kanade do Berlina. Ovaj bend, koji predvodi Michelle, Kanađanka ruskog porekla nije teško zavoleti. Beograd svoju sinoć nije krio. Očekivano, nastup je privukao veliku pažnju lepšeg pola, te je isti, sigurno bio zastupljeniji od muškog u publici.

Michelle je jedno od onih neobičnih, produhovljenih lica koje pri svakoj svojoj facijalnoj ekspresiji pokazuje po još jedan delić do tad nevidljivog, na način da mu nije moguće uhvatiti i inače neizrecivu suštinu. Slično je i u muzičkom smislu - Ruskinja se pažljivo samouslužuje u supermarketu zvučne istorije koja za nju ne počinje i ne završava se na rafovima indie popa/"rokenrola", već ga transcendira šansonom, baladom, romansom i synth popom. Sve to u praksi zvuči mnogo kompaktnije nego na papiru, jer ovde imamo posla sa sigurnom autorskom rukom, koja zna kako da na elemente kojima barata otisne lični pečat. Dragocenost - moć stvaranja dela koje je istovremeno i "žvaka za uši" i "hrana za mozak".

Naglašeno ispovedne poetike, Chinawoman je na samom početku zabeležio/la hettrik pogodaka - Lovers Are Strangers, Show Me The Face, To Be With Others koje svaka za sebe i sveukupno uzev sadrže starinski/vanvremenski šmek dostojanstva u kome se duboko lično prepliće sa filmskim sentimentom, navodeći statično da se transformiše u elegantni pokret.  Zvuk je dobar s obzirom na katakombičnu prirodu prostora, čudan vibrato ubija sve snove o perfekciji, a kada se Michelle lati akustične gitare postaje jasno da bi to sve još mnogo bolje funkcionisalo u nekom kamernijem ambijentu.

Publika demonstrira podeljenu pažnju - s jedne strane toplo dočekuje bend, sa druge dosta je posetilaca kojima sama svirka nije u fokusu. Vremenom ipak pobeđuje zanos muzike, koja pri kraju devedesetominutnog nastupa prerasta u vrlo romantični Calexico zvuk sa izrazitom ruskom aromom. Peva se i tapše sa trijom, otkravljena atmosfera postaje sve familijarnija do tačke prisnosti u kojoj se tope sve barijere između izvođača i publike, pa tako raspevani pojedinci dobijaju mogućnost da se (bez većeg uspeha) oprobaju i na sceni, izjavljuje se ljubav i na bini i ispred nje, topli osmeh je sve češća pojava na Michellinom licu. "Ako se ikad osetim usamljenom, eto mene opet u Beogradu". Živa bila.

Povezano:

• Chinawoman u KC Grad, 15.04.2011. - Brod ludaka