To je sevdah baby, to zna da kida...

Scenario: Stefan Arsenijević, Bojan Vuletić
Uloge: Marko Janketić, Julie Gayet, Anita Mančić, Jean-Marc Barr, Nada Šargin, Baki Davrak, Hristina Popović, Leon Lučev
Žanr: melodrama u nevreme
Trajanje: oko 90 minuta
Proizvodnja: Srbija/Nemačka/Francuska/Mađarska/Hrvatska, 2011

Onih par hiljada neumornih duša koje, iz ovog ili onog razloga, još uvek istrajno prate nove plodove srpske kinematografije očito se ne daju pokolebati tek tako. Nakon istinski grozomornog prolećno-letnjeg niza (Zduhač, znači avantura, Ma, nije on takav, Sestre, Zajedno, Beli lavovi, Oktobar, The Box)  finiš jesen je doneo malo olakšanje za te napaćene duše. Posle problematične, ali prihvatljive Parade, sada je pred nama i debitantski rad Bojana Vuletića. I, gle čuda,  njegov Praktičan vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem je sasvim pristojan film. Sa dovoljno kvaliteta. I nekoliko lako upadljivih mana, doduše.

Vuletić je dosad bio najpoznatiji kao saradnik Stefana Arsenijevića (bio je koscenarista Arsenijevićevog dugometražnog prvenca Ljubav i drugi zločini) i očito zajednička poetika ova dva mlada kreativca u značajnoj meri je jedna odrednica i Vuletićevog rediteljskog debija. Srećom po Vuletića, Praktičan vodič kroz Beograd... očitava mnogo manje pozerske pretencioznosti, a mnogo više iskrenosti i emocionalne ukorenjenoasti u stvarnosti od koje polazi nego što je to slučaj sa ostvarenjem Ljubav i drugim zločini.

Ovo poređenje je neumitno i pravo je čudo što iz tog neželjenog duela Vuletić izlazi kao pobednik, budući da je Arsenijević (u striktno zanatskom smislu) dosta veštiji reditelj. Tu se dolazi do kote sa koje je lakše spoznati nenadanu Vuletićevu nadmoć, a ona se ogleda u dva značajna aspekta – Vuletić je iskreniji pripovedač, a osim toga svesno-nesvesno on ovim filmom proširuje granice komunikativnog arthouse filma i približava ga domenu filmskih ostvarenja koja se otvorenije obraćaju bioskopskoj publici.

Sam film bi se najlakše dao opisati kao savremena melodrama iznesena u formi svojevrsnog omnibusa (princip pretapanja po jednog lika iz segmenta u segment znamo iz filmova Bure baruta i Zapravo ljubav (Love Actually), recimo. Melodrama je, nažalost,  u srpskim okvirima neukorenjen žanr i vazda sumnjiv konstrukt bez uporišta u vidu nasleđa boljih filmskih dana. Uprkos tome, Vuletić se, u krajnjem zbiru gledano, dosta dobro snalazi sa melodramskom postavkom oličenom u svedenim duo-dramama u kojima zatičemo nove/stare/instant/loše uzglobljene parove u trenutku kada sledi veliki potres unutar njihovog intimnog mikrokosmosa. 

Problem, međutim, nastaje prilikom odmeravanja dometa pojedinačnih segmenata, kada neujednačenost delova u okviru celine u pitanje dovode i čitavu polaznu konstrukciju. Prvi segment jeste simpatičan, ali biva opterećen ishitrenošću kojom se žuri ka lakoj poenti, što je stalna boljka ranijih i kraćih radova ovdašnjih mlađih sineasta. Druga „priča“, iako sa zametkom zanimljivog potkonteksta (S/M odnos između ovdašnje žene izmučene neuslovima života i američkog diplomate koji to možda i nije), pada na planu zanatske realizacije, te dosetka ostaje na nivou dosetke. Na prvi pogled treći deo Praktičnog vodiča... ostavlja utisak uspešnije ili barem donekle ambicioznije realizacije, ali krupna prepreka ovom delu biva poenta koja se potroši već u par minuta.

Četvrti (istovremeno i najduži) segment je, nema sumnje, i najbolji. Vuletić u njemu pokazuje kompetencije koje je bilo teško i naslutiti na uzorku prve tri četvrtine ovog ostvarenja. Četvrta priča je odlično koncipirana, izvrsno i sprovedena u delo, a tu je i izvanredna gluma sve bolje i bolje Hristine Popović i prava je šteta što Vuletić nije imao uslova/daha/umeća da čitav Praktičan vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem iznese na istom ili približno istom nivou. Ako ništa drugo, ovaj segment  kao pravi mali podvig daje pun smisao i pokriće čitavom filmu i može da posluži kao svojevrstan Vuletićev zalog za budućnost i kao svojevrsno pismo o namerama. Barem nam ostaje nada da će on u doglednoj budućnosti uspeti da nam podari nešto ovako efektno, zaumno, dinamično i proživljeno kao što je ova mikro-drama na temu preljube u najcrnje nevreme.

Vuletićev Praktičan vodič kroz Beograd... donosi i još uvek zanimljivu, pomalo i političku implikaciju u vidu motiva o nužnosti punije interakcije ovdašnjeg življa sa dođošima, gostima i zalutalim namernicima iz, kako nam se počesto čini, srećnijih ćoškova planete (Francuske, Amerike, Turske, Hrvatske u ovom konkretnom slučaju) i Vuletić se tu dosta bolje snalazi od, recimo, pamfletične bizarnosti Darka Bajića, sada već poptpuno zaboravljene ekstravagance Na lepom plavom dunavu. Samim tim, Bojan Vuletić, uz malo sreće i dovoljno umeća, uaspešno razrešava zagonetku zvanu euro-pudding produkcija, pri kojoj najčešće biva da produkcione okolnosti istovremeno postaju i kvaziestetska kategorija.

Imajući sve to u vidu, Praktičan vodič... se svrstava u sam vrh ovogodišnje srpske filmske ponude (istini za volju, reč je o dosta neveselom kontekstu), a na Vuletća pada teret da pokaže da je kadar da prevaziđe slabosti koje su opteretile ovaj njegov rad, kao i da opravda dosta visoka očekivanja koja je pobudio izvanrednim završnim segmentom.