Kuda plovi ovaj brod?

Scenario: Nebojša Romčević (prema pozorišnom komadu Brod ljubavi Nebojše Romčevića)
Uloge: Predrag Miki Manojlović, Ana Franić, Michael Piccirilli, Tim Seyfi, Branislav Lečić, Dragan Nikolić, Bojana Maljević, Goran Jevtić, Ivan Bosiljčić, Ana Maljević, Ursula Gottwald, Sarah-Lavina Schmidbauer, Cornelia De Pablos, Jelena Gavrilović, Aleksandar Lazić
Žanr: drama/mjuzikl
Trajanje:
Proizvodnja: Srbija, 2008.
Web: Almanah kulture 

Ideja o luksuznom brodu koji krstari Dunavom, od Beča do Beograda, i na kom očajnici iz istočne Evrope zabavljaju barabe iz zapadne Evrope prevashodno je alegorijska slika bolesne simbioze između Istoka i Zapada. Prvi ima dušu koju je spreman da proda, a drugi ima robu i novac kojim je spreman da kupi dušu koju nema.

Svođenjem bilansa, ovakva slika možda i nije daleko od istinite, ali je problem što je Darko Bajić u svom filmu Na lepom plavom Dunavu uglavnom tek podrazumeva i tretira kao puki predložak za niz ilustrativnih scena koje iznova potcrtavaju ovu uopštenu sliku.

Junaci su svedeni na predstavnike različitih zemalja, pa se i dijalozi i odnosi između likova svode na međunacionalne ćuške i pošalice. Kako je scenario nastao prema pozorišnom komadu Nebojše Romčevića, jednako ironičnog naslova Brod ljubavi, ovakva olimpijada likova očigledno predstavlja njihovo svesno svođenje na nacionalne tipove. Problem je što takav brehtovski ples kostura Bajić pokušava da proturi kao niz slika tobož realističke grupe ljudi koji dele jedno potpalublje.

S druge strane, brod se ne tretira kao realan prostor već kao pozorje: nikakav talas, bura, ptica ili kakav ploveći objekat ne sretne Krimhildu, koja se zadovoljava svojom alegorijskom suštinom „ploveće Vavilonske kule“; prostor u brodu je grubo prepolovljen na palubu i potpalublje na kojima se odvijaju pozorišne scene, dok se za masu scena apsolutno ne zna gde se tačno dešavaju na brodu, niti kakav je i koliki odista prostor Krimhilde.

Bajiću je dovoljno da je brod metafora Evrope i da se konstatuje podela na potpalublje i palubu. Uzimajući brod kao prostor zbivanja, Bajić podrazumeva da je jednom za svagda rešio prostor zbivanja. I konje ubijaju zar ne takođe se ceo odvija u plesnoj dvorani, ali je taj prostor, kada nas u njega uvede, jezivo realan, ispunjen isparenjima znoja igrača.

Likovi su definisani kroz površne dosetke o nacijama: katolik iz Poljske se ceo film moli, Ruskinja plače dok peva ruske narodne pesme, Rumuna prozivaju za Čaušeskua, Srpkinja je konstantno u poziciji ponosne žrtve. Pa, onda, Istočni Evropljani imaju dušu i seks je za njih, čak i kad se plaća, ipak usko skopčan s ljubavlju. Zapadni kontinentalci su, pak, homoseksualci, sadisti, ljigavi pragmatici i licemeri, impotentne, iskompleksirane siledžije.

Dok je pozorišni komad Brod ljubavi po kome je film nastao mogao da prođe sa ovakvim uopštavanjima, što mu se uračunavalo u stilizaciju, brehtovsku začudnost koja ciljano barata pamfletima, Bajić u filmu pretenduje na krajnje realistički jezik koji se zapliće s prekrupnim komadima i još više sa onim dopola samlevenim za potrebe filma.

Na lepom plavom Dunavu se bavi razlikama koje su u svojoj osnovi toliko apstrahovane da rizik od njihovog sučeljavanja ni ne postoji.