U svom drugom celovečernjem ostvarenju Vladimir Pasakaljević (Đavolja varoš) dovodi gledaoce u situaciju svojevrsne emocionalne ucene, očekujući da zarad značaja teme filma zažmure na sijaset problematičnih rešenja i upadljivo odsustvo kvaliteta u slučaju ovog filma
Scenario: Milena Marković, Vladimir Paskaljević, Bojana Maljević
Žanr: podučna drama
Uloge: Ivana Vuković, Ana Mandić, Ljubomir Bandović, Milena Predić, Ana Maljević, Bojana Maljević, Boris Isaković, Milica Mihailović, Velimir Bata Živojinović, Elizabeta Đorevska
Trajanje: 90 minuta
Proizvodnja: Srbija, 2011.
Da li se u drugom veku filma samom kvalitetu filma i umešnosti filmskog izraza može i sme pretpostaviti tema (sa svim dodatnim implikacijama koje ona sa sobom ponese) koje su se autori prihvatili? Čini li se dobro filmu kojem nespretnu ili potpuno rđavu egzekuciju oprostimo na račun društveno angažovane teme o kojoj svakako treba govoriti i koja, sama po sebi, nikako ne predstavlja tabu ili zabranjenu zonu za autore koji su umešniji i svojim zanatima vičniji?
Osim preganjanja po pitanju nadmoći između „šta“ i „kako“, procenu dometa kvaliteta Sestara Vladimira Paskaljevića dodatno opterećuje i upitna priroda samog projekta. Da li je pred nama igrani film viđen za bioskopski kontekst, još uvek neuhlebljeni TV film kome se posrećilo, pa je stigao i u kino-dvorane (istini za volju, zasad bi jednina ovde bila daleko tačnija i primerenija), prvoj epizodi TV serije (kao što je bilo i najavljivano, mada pod naslovom Moderno ropstvo) ili obrazovnom filmu sa vidno ambicioznijom egzekucijom u svakom pogledu?
Bilo kako bilo, ove i ovakve Sestre su se, nakon svečarske premijere uz prisustvo državnog vrha, našle pred bioskopskom publikom koja je za to zadovoljstvo morala da plati iznos bioskopske ulaznice, te se čini da je jedino pošteno o ovom filmu suditi po aršinima postavljenim za sve ovdašnje produkcije koje dobace do kino-distribucije. Nevolja je što ovo ostvarenje, čak imajući u vidu osetno spuštenu rampu očekivanja za proizvode srpskih autora u poslednjoj deceniji, ne nudi ni jedan vidan razlog za pohvalu i/ili aboliciju. Ovo je naprosto loš film.
Sestre su priča o pošasti trgovine ljudima, o lancu prodaje i preprodaje belog roblja, lancu u kojem je i savremena Srbija hitro pronašla kariku za sebe. Dve tek punoletne sestre, na pragu ushićenja stupanjem otadžbine im na belu šengensku listu, kreću put Italije gde će raditi u klubovima kao animatorke. Naravno, već na prvoj stanki tokom tog puta bivaju prinuđene na rad u tajnom kupleraju, gde počinje njihova golgota, pri čemu starija od sestara uspeva da utekne svojim tamničarima i uz pomoć policije, sudstva i osoblja jedne od Sigurnih kuća krene da spase mlađu sestru i ostale sapatnice.
Na nivou pukog sinopsisa pred nama je ciljano tipizirana priča o uobičajenoj genezi događaja kada je trgovina ljudima u pitanju. To samo po sebi ne bi predstavljalo krunsku falinku ovog ostvarenja da ono nije preopterećeno ishitrenom egzekucijom, lošim rešenjima (uobičajeno kataklizmično loša gluma sestara Maljević, na primer) i dramaturgijom koja se zasniva na pukoj ilustraciji zadate/izabrane teme. Sve to u zbiru dovodi do toga da Sestre ostavljaju utisak otvorneo i trapavo didaktičnog filma.
Šablonizovani likovi onemogućavaju bilo kakvu vrstu emocionalnog angažmana, time, naravno, udaljavajući ovo delo i od jednog od svojih, reklo bi se, primarnih ciljeva, a to je podizanje svesti o značaju ove krupne tegobe i velike opasnosti. Ostaje nimalo zanimljiva i gotovo antifilmska priča izatkana na osnovi od opštih mesta, prvoloptaških poteza i suštinske banalnosti.
Na sve to, primetno je sladostrašće sa kojim reditelj pristupa realizaciji prizora mučenja i iživljavanja nad zatočenicama, te ta mahnitost uz podosta repetitivnosti izaziva mučninu kod gledalaca, pri tom ga, naravno, otuđujući od priče i likova do kojih bi trebalo da im je stalo. Na mahove Paskaljevićeve Sestre odlikuje raspojasanost i nemoralnost sekspoatacijskih naslova sirotinjskih produikcija evropskih i američkih sedamdesetih godina prošlog veka, a šok postane samom sebi svrha bez iole promišljanja o propuštenim potencijalima takvog zahvata.
To, i ne samo to, naravno, predstavljaće krupnu prepreku na planu upotrebljivosti samog filma u edukativne svrhe ili u nastojanju producenata da ga plasiraju kao deo ponudu ovdašnjih televizija (koje još uvek drže do ekskluzivnosti domaćeg igranog programa) u iole pristojnijem terminu. A time se problematizuje i smislenost čitavog projekta ispraćenog ovakvim pristupom.
Ova tema moraće da sačeka vrlije i iskrenije.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari