Koraci k'o laki oblaci

Mesto: Gun Club, Beograd
Vreme: Petak, 9. septembar 2011. 

Beogradski Gun Club presečen je ne baš vidljivom linijom na dva nejednaka dela. Deo kraj šanka je za nepušače, dok je onaj veći, bliže bini, rezervisan za ljubitelje te štetne & smrtonosne navike. Poprište koncerta beogradskog sastava Temple of the Smoke gubilo je protokom vremena na ovoj zakonskoj isparcelisanosti, nastale usled sve obuhvatnije diktature antipušačkog fašizma, kršeći zakon k'o Judas Priest nekad. Svakim novim tonom, svakim idućim udarom elektrifikovanog tinjanja. Na kraju su svi prisutni završili u velikom oblaku. Oblaku dima i vatre. A duvan je bio samo deo te priče.

Mnogi tvrde da postoji linija između neba i zemlje. Temple of the Smoke svojim muziciranjem demantuju te prazne priče. Ovi muzički sunđeri upijaju svoju instrumentalnu spoznaju iz svakojakih onostranih dubina, menjajući sviračke oblike poput kameleona: čas je reč o hipotetičkom jam sessionu Black Sabbatha u studiju Black Ark pod producentskom supervizijom Leeja Scratcha Perryja, čas o grmljavini iz repertoara Karma to Burn ili, recimo, Capricorns, čas astralna putešestvija u predele koje su nekad zaposedali Tool ili neki od mali trilion opskurnijih prog-kraut-math-post rock manijaka. Kad se na ovu osnovu doda mrva (euro) thrash metal gitarske onanije na tragu dečačke fascinacije sastavom Iron Maiden, koja od svake usijane glave pravi bundevu sa logoa švapske grupe Helloween, te prstohvat elektronike koja vuče korene iz opusa žabarskog sastava Goblin i glitch pionira Autechre - dobija se tek kroki progresivnih nastojanja mahom dugokose prestoničke četvorke.

Nije Temple of the Smoke tikva bez korena – u njihovom porodičnom stablu loza ide unazad do kultnih Blind Idiot God (a verovatno i još dva bitna 80s sastava - Gone i Gore), dok su im najbliži alive and kicking rođaci njujorški Dub Trio, mada stavljam ruku na vatru od srca i tvrdim da su naši gore list interesantniji od prečesto sterilnih Amera. Mnogi bi se pogubili u ovoj sviračkoj papazjaniji, ali ne i protagonisti ovog gitarskog obračuna – beogradski bend je sa neljudskom lakoćom demonstrirao plodove ništa više ljudskog mukotrpnog vežbanja. To je posebno uočljivo bilo u prvom delu koncerta (na koji se ulazilo uz LSDjem inspirisanu kartu na kojoj je odštampana preporuka da se ista ne liže i ne jede), koji je većinski bio u znaku komada sa debija ...Against Human Race, koji je sredinom godine objavila, u krugovima znalaca cenjena, ruska etiketa RAIG. Ovaj album nema pandan u domaćim okvirima i sigurno predstavlja jedan od diskografskih vrhunaca tekuće godine, vraćajući Srbiju na svetsku mapu prog muzike, bar onoliko koliko je Igra staklenih perli nekada sa uspehom predstavljala SFRJ.

Dakle, pridev “svetski” ovde leže kao budali šamar, bez onog propratnog dezavuišućeg ukusa gorčine koji guši oratora po izgovorenom. A gde su takve reči, tu su i baš takvi standardi – mish-mash na kome se temelji zvuk ove kaznene ekspedicije je kako njen najveći adut tako i njena Ahilova peta – grupa se nesumnjivo još uvek traži u referentnim zvukovima koji je veoma čujno vesele. Ovaj nedostatak jače izraženog sopstvenog identiteta, Beograđani nadomešćuju posvećenošću i intenzitetom svirke, dajući za pravo onim filozofima (Laibach) koji se drže one da originalnost kao takva ne postoji. Stepen sviračkog užitka meri se desetinama decibela, osmeh ne silazi sa lica tela na bini koja ginu i ponovo se rađaju u ama baš svakoj razmeni unakrsne zvučne vatre. Od siline uverenja podrhtavaju em srca em tlo, a u solidno popunjenom Gun Clubu ako je i bilo zalutalih, teško da je bilo nezadovoljnih. Dva seta od po 45-50 minuta (koji su osim tema sa prvenca sačinjavale i numere sa nove ploče The Lost Art of Twilight, koja se očekuje do kraja godine) su pretekla od optimalne koncertne porcije za pesmu ili dve, ali i taj detalj govori o entuzijazmu ove grupe koja se lako pali a teško gasi, posebno kada sama sebe ponese u sviračkoj radosti.

Temple of the Smoke ni izbliza ne svira pop muziku, ali je prilično sigurno da momci iz sastava ne da znaju šta rade, nego znaju da znaju šta (da) rade. Za neke je rokenrol samo šarena laža, čista prevara, ali junaci ove storije, iako u zanemarenoj manjini, zasigurno nisu od te fele. Na njihovim koncertima ste na njihovom terenu, a ovaj nastup je, kladioničarski rečeno, bio sigurica, singl, iz keca u kec. Za dugo dugo unazad omalovažavane, ismevane i potcenjivane, izranjavane i izmučene metalske duše ovo je bio životni melem na ranu – što, kada se utisci slegnu, u bliskoj budućnosti može izrasti u nešto istinski spektakularno – prevratnički momenat u kome dojučerašnji autsajderi izrastaju u mesije.