Samo nam je fuga potrebna

Mesto: Dom omladine, Beograd
Vreme: Sreda, 14. februar 2009.
Organizacija: Legacy Promotion

Hol ispred bioskopske sale Doma omladine je sinoć oko devet bio potpuno prazan. Mimo uobičajene beogradske prakse, koncert Laibacha je počeo tačno u najavljeno vreme, bez minuta kašnjenja. A unutra je šarolika ekipa, od uniformisanih darkera do uredno odevenih japija, sedela na numerisanim sedištima i s pažnjom pratila perfomans na bini.

Laibach je oduvek bio bend koji je snagu crpeo koliko iz same muzike, toliko i iz osetljivih tema kojima se bavio i pažljivo osmišljenih scenskih nastupa. Turneja na kojoj promovišu album sa obradom Bachovog dela Umetnost fuge se u tom kontekstu može posmatrati kao kratki predah, posle ozbiljnih tema kojima je cilj, kako članovi kažu, “definicija slobode u odnosu ideologije i kulture prezentirana kroz umetnost”.

Intriga koja se krije iza obrade Umetnosti fuge je striktno muzičke prirode – Laibach vide Bacha kao pionira elektronske muzike koji je fuge pisao u algoritmima sličnim kompjuterskom jeziku, a kako ovo delo nije pisano ni za jedan konkretan instrument otvoreno je za raznolike interpretacije.

U skladu s tim, beogradska publika je prisustvovala atipičnom Laibachovom performansu, koji bi pre nalikovao muzičarima poput Philipa Glassa ili Jan Michelle Jarea. Petorica smrtno ozbiljnih muškaraca na bini sviraju u sedećem položaju, zagledani u laptopove i klavijature, izuzev bubnjara koji na samom početku koncerta i nije imao previše posla. Za to vreme, sa dva video-bima se ređaju apstraktni kadrovi koji su maksimalno prilagođeni muzičkom izrazu.

Tokom prvih pola sata gotovo da nema stilskog odmaka od originala – partiture koje bismo lako zamislili odsvirane na orguljama ovde su samo tehnološki osavremenjene, ali su bliže klasičnoj muzici nego nekakvim začecima elektronskog zvuka.

Tek od sredine koncerta, kada se i bubnjar aktivno uključuje, muzika dobija savremenu crtu i bezmalo rockerski naboj, a publika kurtoazne akademske aplauze zamenjuje povremenim radosnim usklicima. Ali tih poletnih delova nije bilo previše: do kraja koncerta su se sa tihim partiturama smenjivali u pravilnim vremenskim razmacima.

Nastup je trajao 70-ak minuta, bez bisa i uz odjavnu špicu sa video bima, gde je kao jedan od članova benda na turneji naveden i sam Johann Sebastian. Upravo to najbolje ukazuje na prirodu celog događaja, koji je u mnogo većoj meri bio omaž velikanu klasične muzike nego autonomno delo koje provocira i pomera granice. 

Reakcije na performans su bile različite. “Pola sam slušao, pola prespavao”, čulo se iz jednog kružooka. Dve devojke su konstatovale kako "Laibach, eto, više ne znaju šta da rade”. Da ne budemo nepravedni – bilo je i onih sa osmesima na licu, a štand sa diskovima, majicama i kaiševima je privlačio veliku pažnju.

Po svoj prilici, publika će se mnogo više radovati kad se kontroverzni bend bude vratio na stari kolosek.

Povezano:

• Turbo Volk, Izveštaj sa koncerta u SKC-u (2007)
• Volk, recenzija albuma (2007)
• Deja Vu + Michael Moore, Video Laibach u SKC-u (2005)