Da li je ovo grčeviti pokušaj Laibacha da ostanu u igri? Na ploči sa eksplicitnim političkim konceptom, toliko nedvosmislenim da politiku više ne tumače kroz pop, već kroz političke simbole par exellence – državne himne. Deformišući ih kroz svoju ideološku i konceptualnu prizmu, Laibach prebacuju politiku u dvorište popa, igrajući se sa pesmama najvećih svetskih sila i najužarenijih prodručja poput nestašnog deteta (sve dok ih ne pokvare)
Oslonjeni na politički koncept obrada himni, sa inspiracijom u lokalnim muzičkim tradicijama i prepunim rezervoarima nadahnuća za formiranje smrtonosnih liričkih projektila,
Laibach na
Volku zvuče kao da su u najboljoj formi. Sa vrhunskim artističkim softverom s jedne strane i neodoljivim pop hardverom na tragu najboljih KMFDM, Nine Inch Nails, Skolda i
violatorskog Depeche Mode, proizveli su album koji ima budućnost i u slušalicama i u klubovima, i danju i noću, sa ponudama i za vernike i za tek pokrštene, sa telom desnice i mozgom levice, teorijom dogmatika i praksom liberala.
Volk je mogao biti potpuni fijasko pošto je uzeo veliki koncept i dao ga u ruke jednom, objektivno gledano, umornom bendu koji je bio začetnik jedne scene koja se rodila, rasla i umrla, a oni su još tu. Međutim, taj umor se, uz pomoć mladih i nadahnutih saradnika, nije osetio. Laibach su savladali ovaj veliki zalogaj i pretvorili ga u uspeh koji ih još uvek održava u igri. Iako nisam siguran koliko me zanima sledeći Laibachov album, ovaj sigurno neću prestajati da slušam još neko vreme.
Na zavičaj referišu u reinterpretaciji poljske pesme koja je bila himna SFRJ. Iako Laibachov muzički polaz nosi u sebi kako plesni tako i industrial potencijal, iza svih tih zvuka se ne može sakriti snažna nostalgija u zvuku koja dovodi ovu numeru do granice cyber sevdalinke. Ako su jugoslovenski fanovi KMFDM ikada poželeli svoj narodnjak, evo ga.
Nostalgija se oseti u pesmi Rossiya u kojoj ni cinični Laibachov industrial ne može da odoli ruskom prostranstvu, bolnom i neizrecivom, kao ni lirskoj deonici u kojoj dečji hor peva najpoznatiju deonicu sovjetske himne od koje se ledila krv u žilama u vreme Hladnog rata.
Nemačka himna je data kao šlager, kao muzika koja je proterana iz Nemačke sa Trećim Rajhom, i za razliku od Rusije, Laibachovci se ovde nisu zaneli, tako da je na ovoj numeri izbegnut nazi dizajn koji se verovatno očekivao, i pesma Germania bi ponekog mogla ostaviti razočaranim.
Star Spangled Banner je pregažena u frontalnom napadu na SAD. U numeri America politička sofisticiranost ustupa mesto zakucavanju samoubilačkih pamfleta u sve vrednosti koje propoveda ova himna, ostavivši samo ugarke najsvečanije američke pesme.
God Save the Queen zvuči kao ljubavna pesma, patnja za izgubljenim kolonijama, numera za sve one koji smatraju da je plesni podijum mesto (i) za tugovanje. Yisra’el je militantni industrial stomper sa mejnstrim monumentalnošću kakva je krasila dobre Nine Inch Nails komade iz vremena remek-dela The Downward Spiral.
Možda najslabije tačke su latinske numere Italia i Espana koje pomalo prvoloptaški pokušavaju da integrišu lokalni melos u polit-industrial pamflet. I tu pokazuju nedovoljnu osmišljenost numera, pa čak i izvesnu stereotipnost u doživljaju muzike tih sredina. Dok je u drugim numerama etno element decentno korišćen i muzika je bila tumačenje države kojoj se obraća, u ova dva komada su upotrebljena neka neubedljiva podražavanja. Espana je slabija u ovom latino diptihu, i podsetila je kako su se i Rammstein okliznuli na sličnu temu u pesmi Te quiero puta! na albumu Rosenrot. Ipak, i kada posrnu, Laibach to rade sa više stila od Rammsteina. Primer odličnog izbegavanja ove klopke je Turk’iye u kojoj osim ponekog detalja nema bliskoistočnog etna.
Kad je reč o dalekoistočnim temama, kineska numera Zh’nghua etno detaljima ublažava militantnost Laibachovih poruka, dok je Nippon dosta drugačiji od klasičnih doživljaja Japana u pop muzici. U Nipponu nema tehno-fetišizma, poigravanja sa tradicijom, oniričke atmosfere, postavljen je kao mračni japanski šlager koji iz klasične forme prelazi u industrial propoved i nazad.
Svega ovoga ne bi bilo da se Laibach nije oslonio na možda i najzanimljiviji slovenački bend u ovom trenutku,
Silence, koji bi se mogli smatrati najdoslednijim naslednicima Borghesie. Silence su praktično muzički postavili i koncipirali ovaj album tako da su Laibach sa producentom Paulom Waltonom (Goldfrapp, Bjork, Massive Atack) došli na sveže i energično muzičko tlo.
Time Laibach praktično nastavljaju tradiciju da iza grupe u kreativnom smislu stoji čitava slovenačka scena i da je Laibach na neki način etiketa i konceptualni okvir koji omogućuje prisustvo slovenačke scene u internacionalnoj areni.
Laibach su na vreme, i to vrlo inteligentno, razgraničili izvođački i kreativni deo rada i omogućili sebi da se beskrajno reinkarniraju, onoliko puta koliko se i čitava slovenačka scena obnovi.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.