Krv i apsint

Goran Skrobonja već gotovo četvrt veka zauzima bitno mesto na srpskoj žanrovskoj sceni i jedan je od njenih najvažnijih utemeljivača. Kao povod za ovoj razgovor poslužio je skori izlazak njegovog trećeg romana - Čovek koji je ubio Teslu - iza koga stoji Laguna. Najnoviji roman Gorana Skrobonje brižljivo je istkana alternativna istorija koja nam pruža sliku mogućih Srbija – kako one u prošlosti (1920-1921), tako i one u budućnosti (2020).

Mnogobrojne čuvene istorijske ličnosti se upliću – ponekad samo kao začin, ponekad kao ključni igrači – u ovu uzbudljivu priču o zaverama, izdaji, putovanju kroz vreme; sve to uz ispijanje neograničenih količina apsinta i obilno prolivanje vrele krvi.

Iako ste već dugo prisutni na domaćoj književnoj sceni, uglavnom ste se bavili pisanjem pripovedaka, tako da je Čovek koji je ubio Teslu tek vaš treći roman. Da li ste svesno izbegavali duže forme?

Ne. Jednostavno, tako se dogodilo. Pisanje romana postupak je koji zahteva veliku predanost, opsežne pripreme i redovan rad. U protekle dve decenije, makar u mom životu, borba za preživljavanje i briga za porodicu imale su prednost nad pisanjem. Ali sada su se mnoge okolnosti izmenile: ponajpre, zanimanje čitalaca za dela domaćih pisaca daleko je veće nego tokom 90-ih i u prvoj polovini ove decenije, što je promenilo stav izdavača prema srpskim knjigama. Najednom imamo tržište. Opet, na tom tržištu – što uostalom važi i za tržišta knjige u svim drugim zemljama – romani se traže mnogo više nego zbirke priča. Takođe, za pisanje valjanog romana neophodno je i sticanje ličnog životnog iskustva. Sve u svemu, izgleda da sada postoje svi preduslovi da se definitivno okrenem dužoj proznoj formi.

Poslednji roman vam je omogućio da prekrojite srpsku (i svetsku) istoriju. Koliko dugo su trajale pripreme i pisanje, otežani činjenicom da niste bili samo pripovedač već i istoričar-demijurg?

Zamisao za roman Čovek koji je ubio Teslu nastala je pre 15-ak godina. U nekoliko mojih priča pojavljuje se lik po imenu Nikodije Marić i znao sam da dugujem čitaocima, kojima je on tokom godina postao prilično zanimljiv, knjigu u kojoj ću objasniti ko je Nikodije zapravo i kako je moguće da se pojavljuje u vremenski i prostorno potpuno različitim univerzumima koje opisuju moje priče i novele. Od samog početka tu je bila upletena kvantna fizika i teorija o multiverzumu i paralelnim svetovima. Pre nekoliko godina malo sam se pobliže zainteresovao za tzv. „princip kontrafaktualnog“ i knjige o alternativnim istorijskim tokovima, tako da je početna zamisao postepeno sazrela i rasplela se u ovom romanu. Pripreme, istraživanja i samo pisanje trajali su oko dve godine, ali bio je to proces u kojem sam potpuno uživao – naročito u delovima kada sam opisivao Srbiju i Beograd s početka treće decenije 20. veka, u nekim aspektima bitno drugačije, a u drugim opet upravo onakve kakvi su bili u tom periodu. Neprocenjivi i dragoceni izvor građe za te delove knjige bilo mi je izvanredno delo Milana Jovanovića-Stojimirovića, Siluete starog Beograda. Stojimirović je bio autentičan i duhoviti svedok epohe i preporučio bih ovu knjigu svakome koga zanima naša ne tako davna prošlost. Neverovatno je koliko toga zapravo malo znamo o sopstvenoj zemlji i istorijatu njene prestonice. Recimo, deo romana koji se zbiva u zgradi stare Kraljevske akademije (bila je u Brankovoj ulici, a srušena je početkom 60-ih) u potpunosti se oslanja na Stojimirovićeve zapise.

Nikola Tesla je već više puta poslužio kao nadahnuće domaćim i stranim piscima - Prestiž (Kristofer Prist), Tesla, portret među maskama (Vladimir Pištalo)... Po čemu se vaš Tesla razlikuje od njegovih dosadašnjih književnih inkarnacija?

Nikodiju Mariću je bio neophodan način da stupi u multiverzum. Najlogičnije je bilo da za to iskoristi izum ili eksperiment našeg najvećeg genija. Opet, s obzirom na to da je reč o Srbiji i svetu iz istorijskog toka koji se donekle razlikuje od onog koji poznajemo (Amerika je podeljena zbog pobede Južnjaka kod Getizburga, Srbija je od 1809. pa nadalje imala sasvim drugačiji geopolitički razvoj, Prvi svetski rat se nije odigrao...), i Tesla je u tom univerzumu morao imati izmenjen životni put. Oduvek me je fascinirala napomena Teslinih biografa da je on u Americi, prilikom uvođenja naizmenične struje u upotrebu, pocepao ugovor o tantijemima, te tako osudio sebe na stalno poigravanje na rubu nemaštine, umesto da postane najbogatiji čovek na svetu. U univerzumu mog romana, on nije to uradio. Osim toga, iz Amerike se preselio početkom 20. veka u Srbiju, što je doprinelo da Beograd praktično postane centar Evrope. Dakle, moj Tesla je znatno drugačiji od stvarnog, istorijskog Tesle, i u romanu je zapravo epizodni lik. Zato obično kažem kako ovo nije knjiga o Tesli, već sa njim.

Aktivan od 1987. godine (kada je u zagrebačkom Sirijusu objavio priču Poklon s neba), ovaj neumorni žanrovski pregalac deluje na više frontova. Kao prevodliac, Goran Skrobonja zaslužan je za ubedljivo najbolje prevode Stivena Kinga na srpski (To, Mraćna kula I & II, Uporište), kao i za uspešna „posrbljavanja“ Klajva Barkera (Knjiga krvi IV-VI), Džejmsa Herberta (Preživeo, Pacovi), Dena Simonsa (Drud, Pesma boginje Kali, Hiperion i njegovi nastavci...) i drugih svetskih majstora naučne-fantastike i strave. Skrobonja-pisac objavio je romane Nakot (1992/1994) i Vojnici Korota (1992, kasnije prerađen u tri strip albuma), kao i zbirke pripovedaka Od šapata do vriska (1996), Šilom u čelo (2000) i Tihi gradovi (2007). U svojstvu izdavača početkom 90-ih pokrenuo je ediciju Košmar i u svom prevodu objavio dela najznačajnijih živih horor pisaca. U okviru svoje izdavačke kuće Paladin, Goran Skorbonja i njegova supruga Dragana 2008. godine obnovili su Košmar, i pokrenuli novu ediciju Fraktali (za SF i slipstrim književnost) koja je do sada donela dve tematske zbirke priča domaćih pisaca Beli šum (2008) i Istinite laži (2009) (u pripremi je i treća, Apokalisa, juče, danas, sutra), zatim roman Ijana Mekdonalda Bespuće, te Bruksove Priručnik za odbranu i zaštitu od zombija i Svetski rat Z.

Reč-dve o inspiraciji. Koliko su (i da li su) tematski/konceptualno slični Mekdonaldov Brasyl i Soaresov Čovek koji nije ubio Franca Ferdinanda uticali na vašu umetničku viziju?

Mekdonaldov Brazil/Brasyl je jedna od najoriginalnih i najbolje napisanih knjiga o multiverzumu i počiva na istim postulatima kvantne fizike kao i Čovek koji je ubio Teslu. Naravno, ta je knjiga i mnogo više od toga, jer se na nenadmašan Mekdonaldov način bavi tom egzotičnom južnoameričkom zemljom koju približava (prevashodno angloameričkom) čitaocu preplitanjem tri vremenska toka, u svojevrsnoj mešavini Srca tame, Misije, Fickaralda, sambe, fudbala i kiberpanka. Činjenica da sam tu fantastičnu knjigu pročitao otprilike pred samo zahuktavanje priprema i pisanja Čoveka koji je ubio Teslu, svakako je imala veliki uticaj na način na koji sam razmišljao. Što se tiče Čoveka koji nije ubio Franca Ferdinanda, moram priznati da tu knjigu nisam pročitao i da sam za nju prvi put čuo pre nekoliko meseci. To bi svakako moglo ići u prilog onoj tezi da je sve već negde i nekada napisano, pa se samo bavimo beskrajnim varijacijama na odavno obrađene teme.

Roman vrvi od poznatih istorijskih ličnosti – što naših, što svetskih. Koliko je poznavanje istorije i popularne kulture neophodan preduslov kako bi se na pravi način uživalo u vašem najnovijem delu?

Mislim da roman nije bogzna koliko zahtevan u tom pogledu. Poigrao sam se sa nekim veoma poznatim likovima iz epohe kojom se bavi najveći deo romana, i oni su zaista odavno već deo popularne kulture, prepoznatljivi svakom srednjoškolcu. Ima tu, doduše, i aktera koji nisu toliko popularni kao, recimo, Bufalo Bil ili Mata Hari, ali su i dalje sasvim prepoznatljivi svakom čitaocu. I oni se ponekad ponašaju znatno drugačije nego što su to činili zaista – počevši od Jovana Skerlića koji iz petnih žila pokušava da piše fantastičnu prozu ali ne uspeva, preko doktora Batuta koji je izmislio i patentirao sterilnu iglu za intravenoznu infuziju i uveo testiranje vozača motornih vozila na alkohol, pa do pukovnika Apisa i njegove uloge u pripremi istorijskih događaja sa nesagledivim posledicama. Često su pojedinosti sa takvim likovima namenjene pažljivom čitaocu koji će umeti da ih prepozna. Recimo, tu je aluzija na Pink pantera, zatim usputna opaska koju će prepoznati pasionirani čitaoci Kingove Mračne kule, a jedan nemali segment zapravo je moj omaž filmu koji sam jako voleo kad sam bio znatno mlađi – Time After Time (u našim bioskopima se prikazivao kao Potera za Trbosekom) Nikolasa Mejera iz 1979. Da bi taj omaž bio što precizniji, pronašao sam na Internetu scenario za taj film i proverio koliko sam ga dobro upamtio. Zbog takvih momenata, pisanje Čoveka koji je ubio Teslu bilo bi daleko teže da sam ga se latio u vreme pre nego što nam je Internet postao tako dostupan.

Jedan od važnih likova u Čoveku koji je ubio Teslu je srpski pisac Lazar Komarčić. Čini mi se da prema ovom piscu gajite posebne simpatije. Produžili ste mu život, načinili od njega cenjenog akademika... Objasnite neupućenima Komarčićev značaj.

Prošle godine obeležena je stogodišnjica smrti Lazara Komarčića, koji je bio ne samo zanimljiv kao pisac, već i jedan od živopisnih likova svog doba. Komarčić se s punim pravom smatra rodonačelnikom srpske naučne fantastike zbog romana Jedna ugašena zvezda iz 1902. koji je u vreme objavljivanja bio sasvim ravnopravan takmac evropskim i svetskim delima slične tematike. Međutim, Komarčić se bavio i drugim žanrovima i mogao bi sloviti i za jednog od prvih pisaca kriminalističnog romana u nas. Nažalost, Skerlić je svojevremeno nametnuo i praktično zacementirao standarde i postulate za ubrajanje književnih dela u tzv. „vredna“, za razliku od trivijalnih (u koja se obično ubrajaju žanrovska ostvarenja) i tim vrednosnim sudom srpska književnost ostala je opterećena praktično sve do danas. Mislim da kompletan Komarčićev opus tek treba da se iznova oceni, a ja sam to, na neki način, učinio u ovom romanu. Ne treba zaboraviti da će ove godine biti pune tri decenije kako u Beogradu postoji i radi društvo ljubitelja fantastike koje nosi upravo Komarčićevo ime, i kroz njega su prošli praktično svi pisci naučne fantastike i drugih žanrova čija imena danas nešto znače na srpskoj književnoj sceni. Univerzum iz Čoveka koji je ubio Teslu i u tome se razlikuje od ovog našeg – tamošnji Srbi umeju da cene svoje talente i umetnička dostignuća.

Karijeru ste započeli u vodama horora (Nakot) i epske fantastike (Vojnici Korota). Čovek koji je ubio Teslu, rekao bih namerno, prevazilazi ponekad ograničavajuće fandomaške okvire. Da li je novi roman pokušaj da doprete do šireg kruga čitalaca?

Nisam imao svesnu nameru u tom smislu dok sam pisao ovaj roman. Jednostavno, dohvatio sam se teme i ambijenta koji su mi bili strahovito zanimljivi i u čitavom procesu sam neizmerno uživao. Mislim da će čitaoci prepoznati to uživanje u samom tekstu. A sasvim je moguće da se ove knjige late i oni koje žanrovska književnost naročito ne zanima, zbog igre sa protagonistima i redefinicije naše prošlosti u koju sam se upustio sa velikim poletom. Mislim da je danas deplasirano govoriti o žanru i fandomu zato što živimo u doba kulturnog remiksa, gde se granice između „visoke“ (a često i visokoparne) književnosti i one čiji je cilj da čitaoca prevashodno zabavi, sve više i više brišu. Stoga, čini mi se da će Čovek koji je ubio Teslu imati više čitalaca nego što bi se to dalo očekivati od jednog romana sa toliko izraženim motivima spekulativne fantastike, a verujem da će tome i sam naslov dati nemali doprinos.

Kada ste krajem 80-ih pisali Nakot, radnju ste smestili 10-ak godina u budućnost. Iz današnje perspektive i Nakot se može, poput glavnice Čoveka koji je ubio Teslu, čitati kao alternativna istorija prošlog vremena. Na koji način danas gledate na svoj prvenac?

Nakot je pisan kada nam se svima zajedno događala istorija, i to toliko brzo da je svako ko se usudio da zamisli blisku budućnost u tadašnjoj SFRJ ubrzo shvatio da je stvarnost daleko fantastičnija od svega što se moglo izmaštati. Sećam se, dok sam pisao neke delove tog romana, u zemlji je postojao samo Savez komunista i višestranački poredak bio je tek u povoju; usudio sam se da predvidim kako će u Jugoslaviji (da, još je postojala), nastati čak dvanaest stranaka! Bilo je dovoljno da prođe godinu ili dve pa da vidim koliko je ta procena bila smešno konzervativna. S druge strane, u Nakotu je nagovešten građanski rat, i u tom predviđanju, nažalost, nisam pogrešio. Inače, po strukturi taj roman najviše podseća na knjige kakve piše Džejms Herbert, sa nekoliko glavnih likova i mnoštvom epizoda koje se povezuju u celinu. Čak i danas, posle dve decenije, zadovoljan sam Nakotom – on će zauvek ostati svedočanstvo o tome koliko sam tada bio mlad, pun energije i – naivan.

Književna žanrovska scena u Srbiji se u poslednje vreme budi, polako prodire i u glavni tok. Prošle godine je istorijski horor Dejana Stojiljkovića Konstantinovo raskršće postao bestseler. Kako vam se čini stanje na žanrovskoj sceni i koje biste autore i dela izdvojili?

Ako već zvanične institucije koje se bave knjigom – akademija, Narodna biblioteka, udruženja književnika, ministarstvo kulture – nisu uvidele potrebu da dostojno obeleže stogodišnjicu smrti Laze Komarčića, domaći izdavači su bili na visini zadatka. U 2009. godini pojavilo se, rekao bih, najviše srpski naučnofantastičnih, horor i fentezi knjiga otkad pamtim. Izdavačke kuće kao što su Everest Media (Fantastična biblioteka), Tardis (pregršt romana, zbirki priča i knjiga poezije) ili Paladin (tematske antologije kratke proze), ali i veliki izdavači kao što su Laguna (Konstantinovo raskršće) i Alnari (Kneževićev Poslednji Srbin) objavile su veliki broj žanrovskih naslova, a čini se da taj trend ne posustaje ni ove godine. Pojavio se i novi roman Otoa Oltvanjija Kičma noći (Samizdat B92), a spreman debitantski roman ima i talentovani mladi pisac Darko Tuševljakovič, dok je Jovanu Ristiću za objavljivanje pripremljena zbirka priča. Pored ovih imena, ne treba zaboraviti Marka Piševa (zbirka novela Fotofobija), Pavla Zelića čiju je prvu zbirku (Poslednja velika avantura) prošle godine objavila Matica srpska, Petra Petrovića koji piše prvi roman, Ivana Nešića sa rok-horor romanom Heads Up Blues i nadarenog Adrijana Sarajliju čije su pripovetke u Paladinovim tematskim antologijama pokazale da je spreman za najviše književne domete. Tu su onda šarmantne dame koje su objavile prošle godine svoje prve fantastične romane, Neda Mandić-Spasojević (Čuvari severa) i Biljana Malešević (Prolaz), kao i sređena i ponovljena izdanja pisaca kao što su Zoran Jakšić i Aleksandar Marković, te nove knjige Ilije Bakića, laureata nagrade Društva književnika Vojvodine za 2009. godinu... Domaća žanrovska književnost je nepobitno sazrela i ohrabruje to što sada mnogo lakše nego ranije nalazi put do čitalaca. Jednog dana, nadajmo se, pronaći će put i do zvanične književne kritike.

Da li biste čitaocima Popboksa otkrili svoje dalje planove?

Sa velikim zadovoljstvom - prevodim za Lagunu izvanredan roman Džastina Kronina Prolaz, koji je Stiven King najavio kao najbolju žanrovsku knjigu najavljenu za 2010, tako da će naši ćitaoci imati priliku da prevod čitaju u julu, kada se ovo delo pojavi u Americi i ostalim zemljama engleskog govornog područja. Paladin ove godine sprema sjajne nove knjige, među kojima svakako treba posebno pomenuti Brazil, Nekrovil i Reku bogova Ijana Mekdonalda, alternativnoistorijski Povratak u SSAD Kima Njumena i Judžina Berna (o napasti komunizma koja preti iz Amerike slobodnim i demokratskim zemljama) i antologiju izvrsnih domaćih priča o smaku sveta, Apokalipsa juče, danas, sutra. Što se pisanja tiče, zajedno sa Ivanom Nešićem započeo sam pripreme i istraživanje za novi roman, kolaboraciju, koji će ponovo pokušati da baci malo drugačije svetlo na našu istoriju, sa poznatim akterima kao što su kralj Milan Obrenović, Milovan Glišić, Brem Stoker, Šerlok Holms, Džek Trbosek i jedan veoma star vampir...

Goran Skrobonja na Popboksu:

• Ukus poznatih (2008)
• Iz tamnog vilajeta, recenzija zbirke priča Tihi gradovi (2007)