Povest o božjem hrtu

A upravo je to bio slučaj sa Pištalom kada je Ninova nagrada zaobišla njegov izuzetni roman Milenijum u Beogradu (Narodna knjiga-Alfa, sada ponovljeno izdanje zrenjaninske Agore). Već u njemu je Pištalo pokazao svoje majstorstvo, sposobnost da uprkos bremenitosti izabrane teme ispriča preglednu priču, uz to postigavši i onaj pipavi, fini, često neuhvatljivi i neobjašnjivi balans između pripovedanja o izabranim junacima, njihovom okruženju, i ljudskom usudu na opštijoj ravni.

Ono što je promaklo ovdašnjim proceniteljima nije francuskoj kritici, prema kojoj je Milenijum... bio pravi primer urbane proze koja u sebi miri sadržaj, umešnost i ubojitost izrečenog. Roman je imao 30 hvalospevnih prikaza i dobacio je do užeg izbora za neosporno prestižnu i sveobuhvatnu nagrada Femina.

U međuvremenu, Pištalo se odmetnuo put Amerike, tamo prihvatio univerzitetske profesure i prionuo na opsežne pripreme za naredno delo. Na emigrantske teme, kako se i očekivalo. Ali umesto tugaljivih pogleda iz pečalbe u pravcu matice u neprolaznoj krizi, autor se odvažio na izradu  još jednog od mogućnih životopisa najvećeg među ovdašnjim emigrantima – vazda ikoničnog i rabljenog Tesle. Tesla, portret među maskama (Agora) jeste zamašno delo velikih pretenzija i primetnih autorskih zahvata, kako uostalom i priliči junaku čija se lična istorija ovde iznosi.

Samo spremnost na rizik, podrobne pripreme i mnogo samokontrole su spasli Pištala da ne slikzne u estradno-eksploatacijsko iživljavanje nad zaostavštinom i imenom neprevaziđenog genija. A u rukama manje umešnog, prilježnog i opreznog pripovedača takav ishod bi bio neminovan. Autor u Tesli... kreće od jednostavne (mada u srpskoj književnosti nebrojeno puta prenebregnute) spoznaje da se o nekonvencionalnim osobama ne može govorati na konvencionalan način. Zato se autor, kako je i sam priznao, na idejnom planu opredelio za stvaranje apokrifa (alternativne verzije velikih priča). Čini se da je to bio i jedini mogući put da se obuhvati jedna tako bogata i neprevidiva životna putanja kakva je Teslina nesumnjivo bila.

Već u početnim poglavljima Pištalo uvodi bitnu inovaciju – za razliku od prethodnika, on Teslu prikazuje kao proaktivnog melanholika, grandomana ali i viteškog borca na putu do večnosti. Pisac često poseže za poetskim jezikom ne bi li pronikao u tajnu svih tajni – onu o nastanku i evoluciji genija. Tokom 400 stranica čitaoca zasipa bujica snoviđenja, posrtanja pod teretom duhova prošlosti (nikada razrešen sukob sa ocem, čovekom drugačijeg kova i svetonazora, život u senci rano preminulog brata), bežanja u irealno, čežnji, zanosa, razočaranja, vizija preteških za jedan krhki ljudski vek. A put je dug i nesaglediv. Kao u refrenski ponavljanoj bajalici majke Đuke (Tesle) – „Dom je tvoj dom i mesec je tvoj sused“.

Slično Milenijumu u Beogradu Pištalo i ovde pribegava fragmentarnom izrazu koji može da dodatno optereti manje zagriženog čitaoca, ali je najpodesniji za pokrivanje brojnih događaja unutar Teslinog života krcatog prekretnicama, susretima i  novim počecima, bez opasnosti da poetski intonirana intimna studija sklizne na kolosek društvene hronike kao potpuno suprostavljenog joj žanra.  Na formalnom planu ovog dela krije se i osnova za jedinu krupniju zamerku, a ona se tiče nedovoljno izbrušene i usaglašene pozicije pripovedača unutar priče u njenim različitim segmentima.

Ovo je ambiciozno delo, sigurne izvedbe, koje vraća dostojanstvo čitanju domaće literature, ali i nagradi koja je skrenula pažnju na njega. Pištalo je potvrdio veštinu, stekao samopouzdanje i rutinu, a srpska književnost dobila važno delo koje uspeva da pomiri autorovu kuraž, značajnu temu i ponuđeni sadržaj, kao i da nametne drugačije gledište na Teslu kao opšte mesto naše i svetske istorije. Kanda Srbija odražava najbolje u najboljima tek sa jako udaljenih meridijana.