Iz tamnog vilajeta

Na početku behu „priče strave i fantastike“ (zbirka Od šapata do vriska, 1996). Onda su te dve odrednice, nimalo slučajno, zamenile redosled (zbirka Šilom u čelo, 2000), a sada ispod naslova najnovije zbirke Tihi gradovi (Laguna, Beograd, 2007) stoji jednostavno „priče“. Goran Skrobonja je prešao dug put od horor pisca ponosnog na tu titulu do autora koga žanr zanima prvenstveno kao oruđe za dobru priču.

Sedam priča u rasponu od minijatura, pa sve do dve novele povezane su urbanim ambijentom kao poprištem dešavanja. Ova vrsta koncepta pomalo je uslovne prirode, pre kao zgodna dosetka i dovoljan razlog za stavljanje u naslov priče Tihi gradovi, koja je tako s razlogom izdvojena kao jedno od najboljih Skrobonjinih ostvarenja u okvirima kraće forme. Zanimljivu premisu Skrobonja ovde koristi kao zamajac za priču gde primat dobijaju likovi oživljeni na nevelikom prostoru. Bez završnog obrta tipičnog za kratku SF storiju, sve se svodi na pažljivo izrezan delić pripovesti o tihoj patnji junaka zarobljenih nemogućnošću suočenja sa svetom koji ih okružuje. Baš kao u najboljim pričama J. G. Ballarda.

Sve vreme sveta i Lako je biti Bog su još dve kratke priče, dužine otprilike kao Tihi gradovi, ali po svemu ostalom daleko iza njih. Lako je biti Bog je bolja među njima i izdvaja se po izuzetno zanimljivoj premisi od koje ipak nije previše urađeno, pa se može posmatrati kao propuštena šansa ili, manje strože gledano, kao originalna SF dosetka.

Glavninu prostora u zbirci zauzimaju dve obimne novele od kojih je prva, O vukovima i ljudima, na ivici da pređe u kratki roman. Šteta što ova svojevrsna kičma zbirke ipak nije žrtvovana u korist stvaranja kompletnijeg dela. Ipak, O vukovima... i u ovoj formi funkcioniše kao uzbudljiva, palpična, adrenalinom nabijena priča s „vrelog beogradskog asfalta“ u budućnosti u kojoj se mnoge stvari nisu suštinski izmenile (kriminalci diluju tzv. digitalnu drogu). Nažalost, previše prostora je potrošeno na suvišna skrivanja, a potom i pojašnjenja prave prirode Zveri, mada je sve to već iz naslova jasno. Kraj zato ostavlja utisak užurbanosti da se povežu konci priče koja tek što je čestito počela. Nadajmo se, ako već ne romanu, onda bar nastavku.

Crveno nebo nad poljima ilovače se, uz sve postojeće SF motive, da opisati kao stari dobri vestern koji se, doduše, ne dešava na divljem zapadu već na (ništa manjem divljem) jugu jedne drugačije Srbije, u gradu Majdanu smeštenom u univerzumu Saveza Slobodnih Srpskih Srezova, gde su ostaci nekadašnje Srbije odavno mutirali kroz godine amerikanizacije u nešto sasvim novo, više nalik na bizarnu alternativnu realnost nego na daleku budućnost. Ovako ustrojen svet pruža Skrobonji priliku da pusti mašti na volju i, u maniru futurističkog Sergia Leonea, naoružan tekst procesorom umesto kamerom, do najmanjeg detalja osmisli autentični srpski vestern koji prosto priziva adaptaciju u nekom od vizuelnih medija.

Pak i ja je savremena priča, na prvi pogled bliska književnom mejnstrimu, uz vrlo suptilna iskakanja iz realnosti koja bi bilo greh detaljnije opisivati i time kvariti užitak budućem čitaocu. Reč je o direktnoj, (namerno) sirovoj priči iz prvog lica koja vas bez pardona i zadrške smešta u patike beogradskog srednjoškolca, tačno u trenutku njegove prilično gadne životne prekretnice. Neki mlađi pisci koji neuspešno pokušavaju da dočaraju sve draži psihopatologije sopstvenih vršnjaka mogli bi od Skrobonje puno da nauče, pogotovo kad je reč o uverljivosti kojom on slika junaka iz generacije koja mu je po godinama udaljena.

U 5 i 15 za Nekropolis zatvara zbirku. Nakon krstarenja Beogradom (uz dve usputne stanice u Majdanu i Londonu) Skrobonja završava putovanje u gradu čije ime dovoljno govori. Beograd 19. veka, u alternativnoj prošlosti u kojoj se prepliću poznata i moguća istorija, intrigantno je polazište za još jedan univerzum kojim će se Skrobonja možda poigravati u nekim budućim pričama, ali ovde je to dato tek na nivou blagog golicanja mašte. Bolno predvidiva, iako vešto napisana i atmosferična, horor završnica koja sledi nezadovoljavajući je zaključak i ove priče i zbirke u celini. Ipak, to je nedovoljno da pokvari opšti pozitivni utisak.

Tihi gradovi nesumnjivo su Skrobonjin korak ka književnoj matici do koga je došlo prirodno i neusiljeno. Za stare fanove: sve ono stravično i fantastično i dalje je tu, samo što Skrobonja više nema potrebu da na tome insistira. Ova zbirka nije nadmašila prethodnu Šilom u čelo (odnosno tri njene vrhunske novele: Sveti rat, Gorko srce i Supernova), ali naredna će možda uspeti. Oni najbolji trenuci iz Tihih gradova daju nam za pravo da se tome nadamo. Za nove fanove: potražite obe prethodne zbirke, a naročito roman Nakot (1993). Oni bez predrasuda spram gubljenja vida pri čitanju s monitora neka izvole ovde; vi ostali slobodno navalite da spamujete Lagunu kako bi priredila štampano reizdanje.

Download:

• Odlomak iz knjige (120 KB)