Oto Oltvanji je drugi roman pisao pet godina. Da li se čekanje isplatilo?
Kada se na jednom romanu toliko dugo radi, očekivanja čitalaca s pravom počinju da rastu. Lav Tolstoj je, na primer, Anu Karenjinu takođe pisao pet godina – to je period koji ostavlja prostor za nastanak jednog obimnog i zahtevnog dela.
Kičmu noći, smešu krimića i horora, nije potrebno pročitati da bi se uočila ambicioznost autora, za to je dovoljno da ovu pozamašnu knjigu uzmete u ruke. U pitanju je roman od preko 500 stranica, što je i po svetskim merilima obim koji se smatra gornjom granicom za žanrovska ostvarenja. Oltvanji je, izgleda, uzeo u obzir primedbe koje su mu upućivane povodom prvenca.
Crne cipele (2005) su imale srce na pravom mestu, ali su odavale utisak zbrzanosti, bile su više koncept nego zaokruženi roman, a dužina od 170 stranica nije dozvoljavala da se priča razvije na pravi način. Oltvanji ovoga puta čini pravu stvar i utrostručuje obim. To je omogućilo pripovedanje bez ishitrenosti, te brižljivo tkanje razgranate mreže likova i događaja.
Po oprobanom elrojevskom receptu, Kičma noći nudi tri naizgled nepovezane priče i tri glavna junaka – novinara Olivera, policajku Vanju i taksistu Milana. Oltvanji piše ubedljivo, stil mu je izbrušen pod uticajem škole tvrdog krimića. Glavni likovi su, istina, pomalo streotipni ali, na sreću, dopadljivo oblikovani. Najuočljivija stilska zamerka je uporno nastojanje pisca da dijaloge po svaku cenu učini duhovitim, što mu ne polazi uvek za rukom.
Tri pripovedna toka se pri sredini Kičme noći spajaju u jedan i, nedugo zatim, dolazi do preokreta koji po svojoj prirodi najviše podseća na onaj koji su Rodrigez i Tarantino izveli u filmu Od sumraka do svitanja. Fantastični elementi preuzimaju primat nad krimi misterijom. Ovo je ujedno i potencijalno najproblematičniji trenutak u romanu, mesto koje će deo čitalaca prigrliti sa oduševljenjem, dok će drugi biti razočarani. Realističnost nestaje, sve se stavlja na kartu krvave horor razonode.
Zbog stripovske preteranosti koja krasi njenu drugu polovinu, Kičma noći gubi na uverljivosti. Međutim, ako uspete da potisnete nevericu, bićete nagrađeni brzom vožnjom u kojoj sve pršti od „ma, da li je ovo moguće?“ momenata, sve do završnice koja izneverava početna očekivanja, ali je zato vraški zabavna.
Kičma noći predstavlja značajan napredak u odnosu na Crne cipele, to je nesporno. Oltvanji ostaje u okvirima svojih opsesivnih tema (tvrd krimić i krvavi natprirodni horor), ali sa mnogo više veštine nego u prvencu. Iako se o pojedinim aspektima romana može raspravljati (kao, na primer, o odluci da se radnja izmestu u alternativni Beograd 2010. godine koji je čist konstrukt preuzet iz zapadnih uzora i nema mnogo veze sa stvarnim stanjem stvari), u pitanju je dobrodošlo osveženje na domaćoj žanrovskoj sceni. Oltvanji je domaćinski pristupio pisanju, nije se štedeo, ima tu materijala za (bar) dva romana: sve pršti od pesničenja, pucnjave, seksa, ubistava, zavera, intriga...
Ako je pulp vaš porok, Oltvanji je tu da vam obezbedi dozu.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari