Sa ove strane soula

Tačno na polovini životnog veka SFRJ i, po nekim tumačenjima, vremenu njenog zenita – 1967. i 1968. godine – beogradska grupa Elipse se u poslednjoj fazi svog rada okrenula soul muzici. Kao pioniri soula i funka na našim prostorima, kao muzičari koji su „za instrumentima“ dočekali, prigrlili i proširili revoluciju Jamesa Browna, kao građani države po mnogo čemu avangardne i u tadašnjim globalnim okvirima, njihova iskustva su „veća od života“ i, u određenom smislu, govore dosta i o pop kulturi danas.

Pred vama je transkript dela razgovora vođenog tokom gostovanja profesora Zorana Simjanovića, legendarnog filmskog kompozitora i duše Elipsi, 24. maja u Yugo Breaks specijalu emisije Balanço (radio B92).

Kako ste uopšte došli na ideju da 1967. počnete da svirate soul i funk, muziku koja je bila novost za ceo svet?

Zoran Simjanović: Dok sam slušao ovo (Papa’s Got A Brand New Bag u izvođenju Elipsi – prim. aut.) palo mi je na pamet da ispričam priču kako mi uopšte možemo da čujemo ovu muziku… Ove trake su sve bile bačene na jednu veliku gomilu na hodniku RTS-a i Dragan Cenerić  je krenuo da vadi odatle šta valja, pronašao ovo i dao meni. Da to nije uradio, ovoga ne bi ni bilo. To je početak priče jer suština svega je da, u stvari, znaš kako to zvuči, kako to izgleda, jer može da piše u novinama „Bili su genijalni, majke mi!“, ali kako je to stvarno zvučalo… Dok ne čuješ, ništa ne vredi!

Mi smo… ja ne znam kako smo počeli! Jednostavno, početkom te ’67, Simica (Simeon Vuković – prim. aut.) – gitarista koji je bio duša tog prvog sastava Elipsi – bio je već drugu godinu na studijama arhitekture i strašno se mučio, jednostavno nije mogao da postigne te koncerte, snimanja za televiziju, morao je da crta noću projekte i u jednom trenutku je rekao „Ljudi, ja više ne mogu!“ I mi kažemo dobro, u redu, ne možeš, ali šta sad da radimo?! Boljeg gitaristu od njega nismo mogli da nađemo i onda smo počeli da slušamo, počeo je, pojavio se, onako, mirisao je negde taj soul i rhythm and blues i „’ajde da sviramo rhythm and blues!“ Kako, bre, ko će da svira soul i rhythm and blues?! Prvo nam trebaju duvači, pa nam treba crnac da peva… „E, čuo sam ja“, kaže neko, „da onaj crnac (Edi Dekeng – prim. aut.) što peva sa Crnim panterima… čuo sam da su se oni rasturili i da je on slobodan“. U stvari, videli smo ga na televiziji, na Ludom, mladom svetu (Koncert za ludi mladi svet, prva domaća r’n’r TV emisija – prim. aut.) gde je pevao neku protestnu pesmu sa Dušanom Golumbovskim. I mi stupimo nekako s njim u kontakt i on pristane. I onda smo počeli da tražimo te ploče, da vežbamo… O da – tražili smo duvače, pa smo našli Zorana Jurkića, saksofonistu koji trenutno živi u Danskoj i iz hobija servisira Porschee, pa trubača Nikolu Zembića koji je završio medicinu i trubu i specijalizirao anesteziologiju u Nemačkoj, a kad je Zoran Jurkić otišao u Dansku, Dragan Kuprijanov je preuzeo saksofon i tako smo dobili tu duvačku liniju. Ritam sekcija je ostala ista – Vladimir Furduj bubnjevi, Bojan Hreljac bas gitara, Momčilo Radovanović gitara, Zoran Simjanović organa (prim. aut.) – i Edi se onda uklopio. Problem sa Edijem je bio taj što je on došao iz francuske kolonije i engleski mu nije bio blizak, što se vidi iz snimaka, a to nam je kasnije bio možda i jedan od razloga da prekinemo sa svirkom jer jednostavno ne bismo mogli da se probijemo… Moglo je u Francuskoj, možda i u Nemačkoj, ali nešto ozbiljnije nije moglo.

Pošto su Elipse verovatno bile željne dokazivanja kao i većina mladih, kako ste se navikli na sviranje soula pošto on ne daje mnogo prostora za solaže i isticanje, više je akcenat na disciplinovanoj svirci u grooveu?

Ne mora da znači! Mi smo sve te aranžmane pomalo menjali i prilagođavali sebi. Interesantna je priča kako sam ja shvatio da to što mi sviramo nije nešto bezveze nego da deluje na neke ljude… Na drugoj ploči smo svirali Nagu Maju i u toj pesmi sam ja izmislio neki solo, koji je bio, onako, malo balkanski. Tako mi palo na pamet! Mi smo to odsvirali, snimili na ploču i gotovo. I posle, kad smo se raspali, kad sam upisao Akademiju, dolazim na probu hora, seda jedan student, kreće da svira Nagu Maju i svira moj solo! I onda shvatim da to što sam ja „onako“ uradio, da je to u stvari delovalo na hiljade ljudi i da su oni to slušali, svirali i pamtili. E, tako smo mi i kod ovih stvari menjali… Recimo u Hey Joe, koju smo preradili za rhythm and blues – taj snimak nažalost nemamo a odlično smo svirali – tu smo solo svirali na flauti jer je Zoran Jurkić pored saksofona svirao i flautu. Ostalo je bilo u rhythm and blues aranžmanu sa sve duvačima.

Vi ste savremenici muzičke revolucije u kojoj je najbitniju ulogu odigrao James Brown. Mislim na promenu ritmike u muzici koja se odigrala tokom 60-ih – od backbeat ritmike starog soula, preko tzv. Mersey beata liverpulskih grupa koji ima akcente na svakoj od četvrtina u 4/4 taktu, do downbeat groovea James Browna. Vi ste svirali i stvari Stonesa i stariji a i taj „novi“ soul, ali kako ste vi doživeli tu promenu, da li vam je bilo teško da se naviknete?   

Svirali smo i Beatlese, svirali smo sve što nam se sviđalo! E, sad odjednom dolazi taj soul i rhythm and blues – dobar, interesantan – i mi to počinjemo da sviramo. Najveći problem je tu bio za bubnjare zato što Sloveni vole improvizacije i ne možeš ti sad stalno „čuk-tuk-čuk-tuk“ i posle trećeg takvog „tum-dum-duburubumdum“! I sad je bilo najstrašnije smiriti Furdu – „Ne, moraš ovako…“ – „Aha, dobro, ‘ajde…“ – a njemu čir da proradi! Ali, to su crnci, on ti tera svoje i ne interesuje ga ništa drugo a ovi ostali samo dodaju i tako teraju do besvesti!

To je malo i za njih bio problem iako to proizilazi iz njih. Nije to palo s Marsa – to je isto ono što se lupa u Africi samo je to sad prebačeno na ove instrumente pa imaš različite ritmove ali jednostavne, na jednoj noti, i onda se to spoji u celu tu priču i to ide. I mi smo se uklapali u tu priču, malo smo se mučili, ali smo se navikavali. Imali smo crnca iz koga je stvarno taj soul proizilazio. Bez obzira što taj engleski nije bio engleski ali svaki vrisak, svaki njegov  potez, šou, to je delovalo potpuno originalno za razliku od toga da to peva… neki Dorćolac na primer. Jednostavno, to ne može…

Nemojte da mi dirate Dorćolce, ja sam Dorćolac!

I ja sam Dorćolac, ali ne može! Ja sam pored Edija, recimo, naučio da vrištim. Postoji jedan snimak jazz koncerta u podrumu Ateljea 212 – i televizija ima taj snimak – gde sviraju svi jazzeri koji su u tom trenutku postojali… i Predrag Šimpa Ivanović, svi su sad već pokojni… I nas su pozvali i mi smo bili „komercijalni jazz“. Bubiša Simić je vodio celu emisiju i predstavio nas kao „komercijalni jazz“.

I sad, ja sam to zaboravio, i slušam taj snimak i čujem da neko užasno vrišti pored Edija. I onda shvatim da to, u stvari, ja vrištim! Sedim za klavirom i vrištim – ne vidim se na snimku ali vrištim kao crnac! Ja sam uz njega potpuno naučio da vrištim kao crnac.

U toj poslednjoj, soul fazi benda, Elipse su imale relativno dosta svirki po čitavoj SFRJ pa i šire. Koje svirke su vam ostale u sećanju?

Pa ne, u principu mi nismo voleli turneje i nismo mnogo putovali – ni one stare Elipse a ni nove. Mi smo više voleli da sviramo studijski, da snimamo, imali smo svake nedelje neki koncert u Domu sindikata... Imali smo i turneje, ali manje.

Jedan od interesantnijih koncerata je bio u Splitu. Pozvali su nas na jedno sedam dana da sviramo neke igranke. Mi odemo tamo i prvo veče onako… Samo su bili Delfini koje smo znali iz Beograda, jer su snimali za Ludi, mladi svet, i koji su bili naši prijatelji i tako, mala grupa ljudi… Međutim, to ti je – odmah se pročuje… Posle je bila „tuča“ – svi su soul voleli, slušali, to su dolazili ljudi… Mislim, ono, puno, krcato je bilo, bog zna kakvo oduševljenje!

Onda je fantastičan koncert bio, recimo, u Sarajevu, u FIS-u. FIS je bio „crkva“ Indexa i ko god dođe sa strane, tu dođe mali broj ljudi, tek reda radi. Svi su dolazili na Indexe. I sad, mi sviramo – FIS pun do poslednjeg mesta! Indexi ulaze i gledaju i ne mogu da veruju da je neko osim njih napunio FIS! I Edi se u jednom trenutku, pevajući neku pesmu, zaleti i baci se sa bine i ljudi ga prihvate i vrate ga na binu. E, onda je pokojni Zoran Miščević čuo za to, posle nekih nedelju dana došao u Sarajevo na koncert, bacio se u publiku a oni se sklonili i on se razbio k’o dulek, onda ga još odžeparili… On se posle žalio po novinama… Mislim, ja sam ga mnogo voleo, mi smo počeli zajedno u Siluetama i strašno mi je žao što je on tako rano umro. Ja sam pošto-poto hteo da mu napravim neki lep snimak, bar da ima nekoliko lepih snimaka jer nikad nije imao dobre snimke. Najbolji njegov snimak smo napravili ’92 kad smo radili emisiju Slatke šezdesete, Prele je to vodio… I taman sam hteo posle toga s njim da napravim jednu ploču ali sam bio u nekoj gužvi i, kad sam izašao iz toga, on je umro.

U principu, bilo je svirki ali mi nikad nismo zarađivali veliku lovu. Mi smo uvek svirali ono što smo voleli i svirali neki naš muzički stil. Uvek su više voleli Siluete i mase ljudi su išle na Siluete iako je naša svirka bila triput bolja. Ali nas je bilo baš briga, mi smo terali svoje, svirali…

Taj rivalitet sa Siluetama je interesantan jer se stiče utisak da ste vi bili opažani kao „fini momci“ dok su oni ludovali, razbijali instrumente… I Vlada Janković Džet u svojoj knjizi Godine na 6  iskazuje nekakvu surevnjivost u odnosu na Elipse – odaje vam priznanje za preciznu svirku i za to što ste najdalje otišli u sviranju soula, ali ipak to naziva „šumadijskim soulom“.

Važno da su Crni biseri bili engleska grupa! Mi smo svirački stvarno bili iznad svih tih beogradskih grupa. Čak su, kad smo svirali sa Holliesima, neki naši muzički urednici pitali njihovog menadžera „Pa jel’ bi mogle Elipse da sviraju u Engleskoj?“ I on kaže „Mogli bi, samo da malo razrade šou, ali“, kaže, „odmah bih mogao da im napravim turneju u Engleskoj“. Tako da smo mi mogli da smo hteli, ali nismo hteli. Jednostavno smo više voleli ovde da sedimo, da sviramo za svoju dušu… I to i jeste bio taj neki početak kraja jer je trebalo u jednom trenutku prelomiti – hoćemo li da budemo profesionalni muzičari ceo život ili će svako da krene da se bavi nekim svojim poslom.

Kad smo već kod svirki, verovatno najfascinantnija priča je ona o igrankama u tada popularnom Lazarcu – sali u Lazarevićevoj ulici, pored današnjeg bioskopa Tuckwood. Da li biste mogli nešto više da nam kažete o tome?

To je bila zima ‘67/’68, pošto su zimi održavane te igranke u zatvorenom prostoru a leti se sviralo napolju, na košarkaškim terenima Zvezde, Radničkog… I neko kaže „Hoće ovi u Lazarcu nešto modernije“, a oni su nekada tamo imali velike igranke, jazzeri su svirali… I mi pristanemo iako nismo u tom drugom sastavu svirali igranke, više smo svirali koncerte, jedino to u Splitu tih sedam dana...

I mi dođemo prvi dan – tamo jedno desetoro, petnaestoro ljudi, dosta tamnih… Mi počnemo da sviramo i polako se puni – došlo jedno dvadeset, trideset, pedeset ljudi – sve Romi! Mada ja taj izraz „Romi“ ne volim… Cigani, brate, pravi ljudi! A oni raspoloženi kao u Harlemu! Mislim, ono, igra, sve – ne možeš da veruješ! I onda se i mi još više raspištoljimo…

A znali su i da igraju uz soul?

Ma dobro, improvizacije neke ali potpuno odgovarajuće! Drugo, Edi pravi šou, oni ga imitiraju i sve se to uklopilo! Idući put još više, pa još više, ali samo crni, nema belih! Tu i tamo neki dođe pa kad vidi on pobegne! I posle izvesnog vremena su nas najurili sve zajedno – i nas i ovu braću cigansku – tako da smo mi onda izgubili tu tezgu, ali zašto je to tako bilo, ne zna se.

Meni je ta priča fascinantna upravo zbog tog spontanog prepoznavanja. Recimo, ovdašnji Romi se nikad nisu „upecali“ na domaću rock muziku kojoj je, čast izuzecima, u većem broju slučajeva nedostajao funk, ali su spremno prepoznavali te sinkopirane ritmove iz soul/funk nasleđa pa su se čitavu generaciju kasnije, tokom 80-ih, masovno vezivali za disco funk i electro funk i plesove kao što je breakdance…

Pa, Cigani dolaze iz Indije a to je kontra od Amerike. Jednom, kad sam radio za Šabana Bajramovića onu pesmu iz filma Anđeo čuvar, napravim ja taj snimak sa njim i dođe mi jedan Englez. Radio sam neke spotove za Turističku organizaciju Jugoslavije i to je išlo za Englesku, puštali se ti spotovi, i onda je on došao da to čuje i ja mu pustim Šabana. I on sluša… „Šta je“, kaže, „ovo?!“ Ja kažem „To je druga strana od bluesa“. On kaže „Jeste!“ Druga strana od bluesa, potpuno ono… Kineski sindrom! Prošlo s druge strane... I to je blues, samo s druge strane!

I, recimo, sa Šabanom je bio genijalan štos kad smo snimali tu pesmu… Ja sam napravio tu pesmu, on je napisao tekst i sad snimamo mi to kod Enca Lesića u studiju… U čuvenom studiju gde je cela ova generacija 80-ih snimala pesme…  „Niko, niko, kao ja“ [peva]… i Šaban peva kraj, završava… [peva kraj pesme] Spustimo mi reglere i kažem ja „Odakle ti ovaj kraj?“ „Otkud znam!“, kaže. „Otkud znam!“ Stoji u njemu! Tako je i u ovima sve to stajalo! To stoji u njima i, kad su čuli muziku, to se samo otvorilo i krenulo! Sweet Soul Music, Hold On I’m Coming – sve, odma’!   

Interesantna priča za Hold On I’m Coming… to je prva stvar koju smo snimili. I sad, mi smo bili totalne analfabete za engleski, nismo znali engleski, mislim, ono, cela generacija… Mučili smo se, trudili se, hteli smo, ali nismo mogli! I sad, slušamo mi ali ne čujemo šta on kaže! „O-ooo I’m coming!“ Šta kaže, šta kaže? „Ma“, kažem, „pevaj don’t go I’m coming!“ I mi smo pevali na snimku, obratite pažnju, čuje se „don’t go I’m coming!“ a ne „hold on I’m coming!“

Interesantna je i ona priča iz ’67 kada ste svirali u Ruskom domu na proslavi pedesetogodišnjice Sovjetske revolucije. Šta se tačno tamo dešavalo?

A, tu smo svirali i Don’t Fight It (Wilsona Picketta) i sve ovo smo svirali tamo… Međutim, interesantan je taj Don’t Fight It… To je Rica (Jovan Ristić) snimio na Avalskom tornju. Taman je bio završen Avalski toranj pa je bilo interesantno da se slika i to su najbolji snimci Avalskog tornja pre rušenja. To je snimano filmski, ti snimci postoje.

Dakle, Don’t Fight It na Avalskom tornju?

Don’t Fight It na Avalskom tornju.

Rica je, inače, fenomenalno radio taj Ludi, mladi svet. Pre svih ovih spotova. Čak pre toga Rica nije video ni Help! ni A Hard Day’s Night a u stvari je pravio takve stvari. Tek smo posle videli Help! i A Hard Day’s Night…

E, a ovo u Ruskom domu je bila proslava pedeset godina Sovjetske revolucije i pozovu nas… Zašto – ne znam! Verovatno zato što su u to vreme naši pevači mnogo putovali po Rusiji a mi smo bili dobar prateći bend. I onda je ta svirka krenula polako, mi smo krenuli sa soulom i onda su Rusi počeli da viču „Bugi-vugi! Bugi-vugi!“ i krenuli da igraju taj soul k’o oni Cigani na onoj igranci. Mislim, potpuno su se sludeli!

Ali su mešali i kazačok?

Sve se to smešalo unutra i to je bilo totalno ludilo! A onda je došlo do jednog političkog govora. Došao je neki tip… Mislim da je bio visoki KGB-ovac – ostali Rusi su ga gledali kao boga – nije bio ambasador… I obrati se Ediju koji je bio strašan lumumbista, nije mogao da zaspi dok ne posluša sa ploče neki od Lumumbinih govora… I kaže on Ediju „Vaši ljudi u Kongu se nisu pokazali u revoluciji za razliku od Jugoslovena“, pošto je Čombe ubio Lumumbu a Mobutu je preuzeo celu stvar. A Edi se okrene i kaže „Nije bilo love burazeru. Da ste platili…“ Ja se odsečem, reko’ sad će ovaj da nas nešto… Međutim, ovaj se samo nasmeje i okrene se. Složio se.

Nemamo vremena da nešto više ispričamo o autorskoj pesmi Za one što na licu nose bore koju ste uradili ’68 za festival Beogradsko proleće a koja je, po mom mišljenju, kruna karijere Elipsi, pesma za koju je, na primer, Arsen Dedić rekao da ga podseća na Bar-Keys…

Da, ta matrica je zvučala kao američka. Na ploči je uz nas trombon svirao Kire Mitrev. (ovu informaciju nam je profesor Simjanović naknadno otkrio – prim. aut.) Ta pesma je nastala tako što sam ja bio u žiriju Beogradskog proleća i izvukao sam tu pesmu a onda su ostali članovi žirija rekli „Pa onda ti napravi aranžman!“ I ja sam napravio takav, inače je to bila protestna pesma, potpuno drugačija…

A Sinovi jutra? To ste radili kao himnu neke radne akcije za izgradnju Novog Beograda?

Nemam pojma!

Slušaoci mogu da pročitaju i knjigu gospodina Zorana Simjanovića Kako sam postao (i prestao da budem) roker, veliki broj ovih anegdota se nalazi u njoj…

…i, uopšte, da saznaju o svemu tome jer stalno izlaze neke pogrešne informacije. Zato sam i napisao tu knjigu. Recimo, kažu da su na prvoj Gitarijadi pobedile Siluete. Nisu, nego Elipse! Baš sam našao na Internetu skoro, neko napisao vrlo ozbiljno.

Zahvaljujemo Vam se na gostovanju i nadamo se da ćemo još neki put imati priliku da porazgovaramo sa Vama.

Ja dolazim kad je rokenrol u pitanju.

YUGO Breaks 3: Jazzmate sa Zoranom Simjanovićem & DJ Ape-om (audio): Na stranici emisije na sajtu B92.fm možete videti i playlistu za celu epizodu.