Sir Lucious Left Foot: The Son of Chico Dusty

Big Boi je institucija. Za američku i svetsku rap scenu čovek je nešto poput Bdata Džutima u balkanskom rapu pa se, baš kao i za Džutimov album na Balkanu, stiče utisak da je Big Boiev prvi zvanični solo željno iščekivan maltene čitavu večnost (njegov album Speakerboxxx iz 2003. je bio deo split izdanja čiju drugu polovinu, The Love Below, potpisuje kolege iz Outkasta, Andre 3000).

Ljudi iz Def Jama su znali na koga stavljaju svoj novac, pa sada zasluženo mogu da likuju što u smutno vreme imaju u svojoj ponudi trenutno najzanimljivija rap izdanja – novi, solidan album The Rootsa i, još važniji, album Antwana Andréa Pattona.

Na prvencu, Big Boi uglavnom ispoljava većinu svojih vrlina. Specifična ritmika rapovanja (flow) je, iako za koju nijansu manje kompleksna nego u najboljim momentima Outkasta, i dalje njegovo najjače oružje. Na beatu bilo koje brzine, na bilo kom grooveu, njegovo 'ispostavljanje' rima uvek zvuči sveže, inovativno i izuzetno spontano zahvaljujući glatkim prelazima iz takta u takt, iznenadnim a opet sa podležećim ritmom savršeno usklađenim promenama brzine rapovanja uz dosta swinga dobijenog laganim hvatanjem off-beatova i vraćanjem na on-beat ritmiku.

I više od toga – njegovi flowovi su toliko u skladu sa većinom beatova na ovom izdanju da je teško zamisliti da neki drugi rapper na istim instrumentalima zvuči podjednako sveže. Tom utisku autentičnosti spoja sa svoje strane doprinose i sjajni beatovi koji su i dovoljno tradicionalni i primetno avangardni. Najbolji primer usklađivanja inventivnog Big Boievog flowa i vrhunskog „pomerenog“ beata je pesma You Ain’t No DJ koju je muzički osmislio Andre 3000 (u ovoj pesmi takođe blista i južnjačka zvezda u usponu, Yelawolf)

Big Boi na ovom izdanju tematski ostaje u okvirima koje je postavio na pesmama Outkasta. Većina rima su uglavnom hardcore rap – dakle, sa izraženim battle-represent stavom, veličanjem sebe uz, za Big Boia i Andrea standardne, socijalno-političke reference koje na ovom albumu uglavnom nisu preterano upečatljive.

Uz nekoliko tematskih pesama posvećenih ženama, Big Boi održava identitet svog lika/brenda kao nezaustavljivog južnjačkog playera/hustlera starog kova usmerenog ka uspehu. Ipak, pored sve muzičke kreativnosti i vrhunskog ugođaja – i što se tiče vokalnog izvođenja i što se tiče instrumentalnih podloga – Big Boiev prvenac oskudeva kako u monolitnim tematskim pesmama tako i u upečatljivim stihovima, citatima koji bi, recimo, mogli da krase profile po Facebooku.

Rima kojom se, preko sjajnog beata dugogodišnjeg saradnika Mr. DJ-a, u numeri Daddy Fat Sax obraća ostalim rapperima tvrdeći „I write knockout songs – you spit punchlines for money“ tako ispada dvosmislena jer, s jedne strane, Big Boieve pesme zaista jesu za koju nijansu celovitije od trenutno aktuelnih rap pesama, ali su same po sebi tek manje ili više organizovane zbirke prosečnih represent stihova.

Favorita za status globalnog hita na ovom izdanju nema, ali je tu veliki broj pesama u kojima već pomenuti Big Boiev flow, inovativni instrumentali i zarazni refreni uzajamno sjajno funkcionišu i stvaraju celine koje će lako zavladati i klubovima i radijskim listama. Pre svega mislim na vrhunski singl Shutterbugg, koji je producirao preporođeni Scott Storch i kojim Big Boi nastavlja svoju electrofunk liniju započetu singlom Ghetto Musick iz 2003. godine i nastavljenu pesmom Buggface sa soundtracka Idlewild.

Za njom ne zaostaju mnogo ni singl Follow Us na sjajni minimalistički beat Salaama Remija i sa zanimljivim refrenom indie belca Vonnegutta – akvizicijom Big Boieve etikete Purple Ribbon – kao ni singlovi Shine Blockas sa Gucci Maneom i Fo Yo Sorrows sa Georgeom Clintonom i Too $hortom. Navedene pesme s pravom predstavljaju tržišne uzdanice ovog albuma.

Uz još nekolicinu dobrih numera na standardno funky beatove Organized Noize ekipe, među kojima se izdvaja The Train Pt. 2 u kojoj Big Boi nadahnuto rapuje o rapu, Big Boiev prvenac je veoma ujednačena celina u kojoj većina stvari funkcioniše na solidnom nivou.

Pored (ne)upečatljivosti rima, glavni nedostatak ovog albuma je izostavljanje pesme Lookin’ 4 Ya na kojoj nam, u jednoj od naj-smooth numera u skorijoj istoriji rapa, Big Boi, Andre 3000 i Sleepy Brown na primeru objašnjavaju zašto bi trebalo da sa nestrpljenjem čekamo davno najavljeni novi album Outkasta.

Što se tiče same pesme, ona se nije pojavila na albumu zbog zabrane koju je bivša Big Boieva etiketa Jive postavila Andreu 3000 po pitanju „vokalnog učešća“ na Sir Lucious Left Foot: The Son of Chico Dusty. Pesma je, međutim, već na Internetu i, sudeći po reakcijama kako na ovu pesmu tako i na strofe oba člana Outkasta iz poslednjih par godina, dvojac i dalje ima ono što je potrebno da održi ali i znatno proširi postojeću fan bazu.

U smislu u kom odgovor „konzumenata“ ulazi u procenu samog umetničkog dela, Big Boiev solo prvenac, iako odličan, ipak treba shvatiti kao najavu za vrhunski Andreov solo album, a zatim i, konačno, novi Outkast klasik.

Povezano:

• Idlewild, recenzija albuma (2006)

Audio:

• MySpace