Pogled sa dna

Jedan od najcenjenijih beogradskih MC-jeva, Timbe a.k.a. Bdat Džutim, objavio je krajem prošle godine solo debi Praznik za uši. Kako rimama i bitovima, tako i brojem kvalitetnih MC-jeva, producenata i beatmakera koji gostuju, album je učvrstio njegovu reputaciju, a to se moglo videti i na uspešnoj promociji održanoj na splavu Povetarac, uprkos gotovo potpunoj nezainteresovanosti medija.    

Sa bivšim Bad Copyjem smo se našli u beogradskom kafiću Cvijećara, kako bismo pretresli najrazličitije teme - novi album, 90-e, beatmakeri, Bad Copy... 

POPBOKS: Krajem prošle godine si objavio album, međutim gotovo da te nema u medijima. Kako to objašnjavaš?

TIMBE: Znaš kako, kada je bio taj reality show telefon je zvonio besomučno. I svi su bili super ljubazni, bog zna kako. Imam barem 10-ak telefona koje sam sačuvao. Sad tih ljudi, naravno, nema nigde. Recenzija se pojavila kod vas i u Playboyu. Da se ne lažemo, u Playboyu preko drugarske šeme (smeh). U svakom slučaju, većinu medija to jednostavno ne zanima, a i kad pogledam o čemu pišu i šta im je zanimljivo, sve mi je jasno.

Sa druge strane, na promocijama je odlična atmosfera, ima ljudi i vidi se da se album zavrteo i bez veće podrške medija.

Na Povetarcu je bilo baš super, bilo je puno ljudi. Jedino što je cena karte bila jako niska – 200 dinara. Videlo se da su ljudi došli da čuju uživo te pesme, na brod u sred zime. Sledeći put ću da stavim veću cenu, pa ako puknem, to je to. Mislim da sam definitivno potcenio sebe. Ali ovde je ionako očajna situacija. Disk košta koliko i jedno piće u bilo kom nafuranom kafiću. Mislim, ne vidim da bilo kome na sceni nešto bolje ide kad je reč o prodaji albuma. 

Koliko dugo su nastajale pesme koje su ušle na Praznik za uši?

Je l' mi veruješ da svaka pesma nastane za najviše sat vremena? Upao sam u, da se tako izrazim, work flow još dok sam bio u Bad Copyju. Tada smo sedeli nas trojica, uradimo neki beat, i onda se neko seti nečega, i na licu mesta se piše pesma. Onda sam tako milijardu puta izabrao beat i imao neku ideju u glavi, ali je nikad nisam razrađivao na gajbi, nego kad odem u studio, samo uzmem papir i hemijsku i napišem je.

Dakle, uglavnom sve počinje od neke osnovne ideje?

Tako je, možda ponešto zapišem u telefon, čisto da ne zaboravim.

Kažeš u jednoj pesmi da “reprezentuješ dno”. Na albumu pričaš iz pozicije dečka sa margine, bez pretencioznosti i popovanja...

Znaš, ja ne volim da mi neko popuje i mislim da to niko ne voli. Kad si klinac, slušaš ćaleta i kevu; kad si malo stariji, slušaš profane; onda kad još malo porasteš, slušaš šefa na šljaci. I šta onda, treba da kupiš neki CD, pustiš ga kod kuće i onda opet slušaš kako ti neko kenja?

Rekao si da pesme brzo nastaju. Koliku ulogu igra iskustvo u tome? Recimo, u Nazad u danu pričaš kako ste bacali freestyle, kako si imao matrice i pesme za solo album koji nisi snimio...

Pazi, ja rap slušam evo već 20 godina. Ali recimo ta neka ekipa je počela da se skuplja na trgu '95-'96 i da kapira neke stvari, kako se šta radi.

O OPEN MIKE VEČERIMA I BATTLOVIMA: Ja imam dosta loša iskustva sa tim open mikeovima zato što treba da poštuješ ipak neki red. Uzmi mike, izrokaj minut. Ali ne, često se dešavalo da dođe lik, zasedne pola sata I pri tom je truo. Ponaša se kao da je to njegovo veče, kao da je sam. Radio sam i te battlove. Prva godina je stvarno bila odlična, druga onako i treća… Pokušali smo, ali kakvi ljudi su se tu samo pojavili. Koliko niko nije imao veze, to je bilo strašno. Ne bih više pokušavao da napravim open mike veče, sada bih napravio samo battle, i to bih zvao jedno pet ortaka za koje znam da neće da smore. A ovako te ljudi hejtuju što pokušavaš da se držiš nekog reda. Mislim, važi, znam da možete tako do prekosutra, ali nije to poenta.

Ko je bio u ekipi od ljudi koji su i danas na sceni?

Tu su bili Šef Sale, Juice, Bata Barata a.k.a. Shorty, DJ Kobazzz, Đape… Wikler i Ajzak su povremeno dolazili… Vanja... Njega sam i pomenuo u pesmi. On i ja smo bili baš dobri drugari i dogovorili smo se da ćemo zajedno da snimimo taj album, koji se pominje.

Pominješ i svirke na Platou. Šta vas je privlačilo na tim koncertima?

Svirao se jazz, a iz svega toga je nastao rap. A mi smo bili klinci, nismo imali ideju, i onda odemo tamo, navarimo se i slušamo, nas šestorica sa flajkom kisele vode. Bilo nam je super.

U pesmama često govoriš o Kotežu iz vremena kad si odrastao u njemu. Kako ti on danas izgleda, da li se po tvom mišljenju bilo šta promenilo, kakvi su klinci?

Mislim da se promenilo, ali ja se još uvek družim sa ekipom sa kojom sam i odrastao. Klinci su ok, promenio se fazon... Ali ko zna kako smo mi u ono vreme izgledali starijoj ekipi? Dobri su klinci. Malo je sad ušao u fazon stil 90-ih, pa su neke stvari danas popularnije nego što su bile tad. Nemam ja ništa protiv toga. Ako mene pitaš, Air max je dobra, udobna patika, samo što mislim da je malo tih klinaca skapiralo poruku svega toga. Ali sve to ide s vremenom, neću ja da im pričam. Mislim, ko sam ja da pričam? O tome će se pričati jednog dana, jer kao što su 90-e postale istorija, tako će i ovaj povratak u taj period postati istorija. I super je sve, samo da se zaista ne vrate te 90-e sa svim njihovim grozotama i sranjima.

Kako onda objašnjavaš tu tzv. “renesansu 90-ih”?

Znaš koja je fora? Ljudi koji tad nisu bili ni rođeni niti imaju pojma o tome, čuli su priče od starijih. E sad, kad slušaš tako priču, uglavnom je ona preuveličana. Sve je tu jasno.

Dugo si na sceni i imaš veliki autoritet, da li možeš da prokomentarišeš stanje u domaćem rapu?

Brate, još uvek je aktuelna stara ekipa – BS, V.I.P... Od mlađih su tu Bauk Squad, FTP... Dobro, FTP nisu sad aktivni ali su imali par odličnih stvari. Ali ne znam, nekako tripujem da mora neko novi da se pojavi. Nije se još pojavio neko ko je uradio nešto što neka prethodna generacija već nije uradila. Možda smo mi imali sreće da smo u sve to upali dok je još bilo potpuno novo. I doveli smo to do nekog nivoa, ali ja nekako tripujem da to može još da napreduje. Možda i sad napreduje, ali se ništa spektakularno ne događa. Nije se pojavio neki novi klinac, pa da kažeš: Wow! Pojavio se Marlon Brutal. Kapiram da kada bismo iste večeri imali odvojene koncerte, on bi privukao mnogo više ljudi, što je totalno kul. Mogu da kažem da je on poslednja pojava koja vredi da bude pomenuta.

Koliko je na stanje u domaćem rapu koje si opisao uticao kvalitet skorije rap produkcije u svetu?

Znaš kako, meni je jako krivo što ta muzika kreće da se pretvara u house i što je rap izgubio srce, dušu i sve ono što ga je činilo rapom. Sada slušaš album u nadi da ćeš čuti nešto što te podseća na to. Nemam ja problema da skapiram modernu produkciju, ali ne mogu da je skapiram ozbiljno. Zabavna mi je samo, ali nema nikakvu težinu. Albumi ulaze na jedno i odmah izlaze na drugo uvo, nađe se po koja stvar koja može da se zavrti u klubu, i to je to. Znaš, kad izađe 60 rap albuma dnevno, singlovi, mikstejpovi... svi su hiperproduktivni. Morao bih da oformim tim od 300 ljudi da bih mogao da ispratim sve to. A kapiram da je tako i u drugim žanrovima. U jednom trenutku, pre samo tri četiri godine, rap je bio užasno veliki, a danas ne verujem da bilo ko može da proda milion primeraka, možda samo Lil' Wayne. I to je sad postalo ono... odeš u neki klub u gradu gde se puštaju ti hitovi, i na svakoj pesmi je Lil' Wayne. Pa, brate... malo je ipak dosadno. Upada se u te neke šablone, grozne, gde kao - ako hoćeš hit traku, moraš da imaš Lil' Waynea. I onda svi samo njega zovu, i onda u jednom danu izađe 10 spotova u kojima je Lil' Wayne. Ne znam kako taj čovek stigne sve to da snimi.

I još stigne da ode u zatvor.

Ali i sad kad je u zatvoru ima neku akciju...

Misliš na to što nadgleda suicidalne zatvorenike?

Ne, ne, ne, nego pozvao je fanove valjda da mu šalju bitove, pa će on onda da odabere neke i kad izađe iz zatvora snimiće pesme. Stigao mi je mejl pre neki dan sa tom pričom...

Ko ti je najviše pomogao oko snimanja albuma?

Pazi, Vikler mi je definitivno najviše pomogao. Uglavnom sam od ljudi uzimao bitove, u stilu 'Sviđa mi se ovo, uzeću, sviđa mi se ovo...'. A kod Viklera sam otišao i rekao: 'E, brate, hoću ovo'. Mnogo dugo radimo zajedno i jako se dobro razumemo. Zatim je tu Kruks iz Bauk Squada, čovek koji ubija bitove. Pojavilo se dosta dobrih beatmakera u poslednje vreme, to je zanimljivo. Tu je Jan Zoo iz Niša koji je miksovao album. Odlično mu ide na takmičenju za beatmakere, iStandards producers.

Znam da i ti praviš beatove. Da li si učestvovao na nekom takmičenjima?

Ja nisam naročito dobar u tim akcijama. Učestvovao sam na Remix competationu, i brzo sam ispao. Tamo ti je fazon da naložiš ljude da glasaju za tebe preko interneta. A ja imam samo 100 drugara na MySpaceu (smeh). Nisam bio u situaciji, a sigurno bih to uradio, što da ne. Jer onda možeš dobiti šansu da uradiš nekome nešto. Jer realno, brate, koliko god ti dobro radio, moraš da imaš toliko sreće da te čuje neko ko treba da te čuje. Znaš ono, svugde je 10% talenat i 90% rad, ali ne i ovde. Ovde je talenat 10%, 10% je rad a 80% je sreća. Pogotovu što ja sa nekom dobrom pesmom ne mogu da se valjam napolju, zbog jezičke barijere. Jedino što mogu da uradim je neki dobar beat, pa eventualno da to čuje neki lik koji je na mejdžor etiketi, da uzme to pa da dalje nešto uradi. Ali kažem ti, šanse za to su jako, jako male. Još kad uzmeš u obzir koliko je tehnologija sada dostupna i koliko ljudi radi… Ima mnogo ubica.

Kako ti iz ove perspektive izgleda karijera Bad Copyja?

Mogu da kažem da je jedino Sindikat ovde veća grupa od nas što se tiče hip hopa. Mislim, i van merila hip hopa smo bili veliki, ako ostavimo po strani Đuleta Van Gogha koji podeli nekoliko hiljada karata da bi se sutra u novinama pisalo kako je napunio Arenu. Znaš kako, desilo se da smo mi i pre tog reality showa napunili SKC i prodali neku količinu albuma. To je cifra koja predstavlja uspeh na ovom tržištu. Inače su to sve smešne cifre, naravno. I onda smo skapirali da se dalje od toga što smo uradili ne može. Mogli smo mi da uradimo neki cert za tri četiri soma ljudi u Bg-u samo ne znam gde, pošto osim Doma omladine i SKC-a nemaš ništa.

Jesu li vam nudili ‘glupe’ varijante?

Bilo je i toga, kao da se pojavimo na modnoj reviji i slično. A to je previše. Bilo je glupih varijanti, a ima ih i sada. Javljaju se ljudi, ponude neku lovu, kao ‘ajde da se skupite’. Skupili smo se na mom ‘certu na Povetarcu. Izrokali smo dve pesme.

To je, pretpostavljam, bilo više neformalno?

Pa da, čak se nismo potrudili ni da ih izrokamo kako treba (smeh). Ipak je prošlo godinu, godinu i po otkad nismo zajedno repovali, tačno se videlo…

Da li možeš da izdvojiš omiljene trenutke provdene u Bad Copyju?

To bi definitivno bio prvi SKC, taj momenat sa sarmama, to nam je bio prvi veći koncert. Pre toga smo okupljali najviše 200 ljudi. Onda smo skočili na soma i 200. To je bio početak nekog uspona. To vreme mi je u jako lepom sećanju. I taj poslednji beogradski koncert mi je bio super. I naravno, gomila, gomila glupiranja u studiju. Recimo, prvi album kad smo snimali, živeli smo sva trojica u sobi dva sa dva tri meseca. I onda se dešavalo da Vikler i ja budemo u fazonu ‘šta ćemo, šta ćemo…?’, i onda uzmemo majk i odemo u taj i taj kafić gde ortak pušta mjuzu i napravimo zezanje.

Povezano:

• Praznik za uši, recenzija
• Uno, due, tre... kraj, poslednji koncert Bad Copyja (2008)