(Magmedia)
Kada je drzak i samouveren, Timbe “kida”
Timbe, aka Timjah da Sensei, aka Bdat Džutim, aka Lemilivoskodi, najtvrđa je karika sastava Bad Copy. Nije bio u Velikom Bratu, nije imao aferu sa Kajom, nije rekao Eri Ojdaniću da mu naduva jaja, nije overdozirao u međuvremenu, nije poznat kao zastupnik ove ili one političke opcije, nije potpisao za City Records i time uznemirio duhove rep zajednice, nije skidao nacionalnu zastavu na nastupima itd, itd...
Da, to je „onaj ćelavi“ iz Bad Copya koji je prave ljubitelje repa oduvek umeo da oduševi ležernim, lenjim, nenametljivim stilom. Njegovi stihovi često predstavljaju neverovatno sročene isečke svakodnevice u kojoj se slušalac lako prepoznaje. MC iza čijeg stila stoji nesporan ulični i muzički kredibilitet i koji od najobičnijih, skoro neprimetnih i rutinskih životnih situacija zna da napravi citate koji prelaze u svakodnevnu upotrebu. Po tom kriterijumu (učestalosti citiranosti nečijih stihova u različitim „gradskim situacijama“), Timbetovo ime stoji ravno uz Moskrija i Juicea.
I to je ono što od repera pravi MC-ja – oko za detalj, za finesu i sposobnost da uz pomoć jezika od detalja stvori jaku sliku koja obuhvata čitav sklop iskustava.
Od velikog značaja je da se Timbe konačno odvažio na objavljivanje solo albuma nakon minimum četiri godine različitih najava. Moguće je da je dosta tog vremena proveo razmišljajući kako je „on taj treći“, najnezanimljiviji, u večitoj senci, koji nema dovoljno harizme da zainteresuje ljude. Jedno jasno opovrgavanje tog stava se dogodilo na promociji albuma u punom klubu Batler.
Čak i na pojedinim mestima na albumu provejava Timbetova sumnja i skepsa „da on možda nema puno da kaže“, što će se možda i dogoditi, ali samo ako nastavi tako da misli. Sa druge strane, kada je drzak i samouveren, situacija je obrnuta. U najkraćem, tada “kida”.
Na ovom albumu možete da čujete dosta raznovrsnih pristupa i dosta različitih ideja o tome kako treba da zvuči rep muzika, budući da je prisutno dosta bitmejkera. Izdvojio bih Timbetov autorski bit za Opasnu sa Bvanom, Viklerov bit (da, dobro ste pročitali) za Zamrzivač, 51 koju je radio makedonski DJ, Nikov remiks pesme Kik het sner, posebno Codexov remiks iste pesme koja je, eto, možda najtvrđa domaća jungle traka i snimljena je upravo 2009.
Već sam gore pomenuo te atribute koje od Timbeta prave vrhunskog MC-a, recimo citat kao što je „...igra nam se još ali nemamo loptu – ima ortak, al’ mu ćale šatro ne da po betonu“ je upravo primer detalja koji postaje upečatljiva slika, koji predstavlja neizostavan bolan deo odrastanja van Dedinja, Golf naselja ili pojedinih delova Bežanijske Kose. Jako bitan lirički momenat je Timbetov levoobalni pedigre; atmosfera zapuštenog predgrađa, noćnog prevoza u kojem se ili raspadaš ili čekaš jutarnji jer si sve pare propio, savio u cevčicu ili smotao par sati ranije – dok te gledaju ljudi koji upravo tada idu na posao.
To je onaj „pedigre sa dna“ koji Timbetovim rimama daje temelj i snagu. Timbe „reprezentuje dno, jer odatle je doš’o“ i to je jako važno, posebno u zemlji gde većina ljudi i ne poznaje puno više od te logike dna.
Ovde dolazimo do zanimljivog momenta koji stoji u centru svake ozbiljne analize nečijeg rep izraza: pitanja stava i načina iznošenja tog stava. Interesantno je paralelno posmatrati i upoređivati Timbeta kao dela sada već pokojnog trija Bad Copy i Timbeta kao MC ličnost samu za sebe. Temelj BC izraza je počivao na (auto)parodiranju i nastao je kao reakcija na “namršteni, napeti gangsterizam” na kome su, eto, Timbe i Ajs odrasli.
Kada i pod kojim okolnostima nastaje taj otklon i reagovanje nije sad tema teksta, ali ono što je bitno za uticaj na Timbetovu MC ličnost je pomalo zaziranje od “ozbiljnih tema”. Konkretno, u Timbetovim BC strofama uvek je postojala želja da se kroz taj parodijski, komedijaški otklon provuče neka “realna” prijava, sa ulice, iz kraja, ma koliko nekom bila bolna, teška ili čak neprihvatljiva. Tako je i na ovom albumu – čini se da kroz adlibe na kraju stvari, Timbe “omekšava” atmosferu ili utisak bojeći se da možda nije previše “napeo” ili “smorio” priču, iako je ovo njegov solo pokušaj u kome ima svo pravo da kaže sve ono što misli da treba.
Uopšte, ta dvojnost, podvojenost rekao bih, je glavna Timbetova tematska linija, pretakanje u rep skoro životne borbe – balansiranja i borbe koja se vodi između “Bg brzine” i neminovnosti učestvovanja u njoj i njenog predstavljanja (ako se bavite repom) sa jedne strane, i skromnosti i skoro asketskog pristupa životu i željama koji treba da čuva od brzog izgaranja koje se desilo recimo Moskriju, sa druge strane. Tako čujemo kako se Timbe “zezao sa svačim, ali nije hteo da prsne” jer “ko ima da se skija završava navučen, kome sija sunce - taj proda sve iz kuće”, što je još jedan brilijantan primer metaforizacije svakodnevnih beogradskih priča koje se pričaju u uličnim trećim smenama, od 23h-6h.
Pričajući Timbetovim rimama, borba i izbor “prepustiti se ili ne beogradskoj priči” - borba je broj jedan. Stvar Lemilivoskod je u tom smislu jedan sjajan lakonski pokušaj razračunavanja sa samim sobom i onom stranom ličnosti koja vuče u “beogradsku priču” po svaku cenu. Interesantno je da Timbe, eventualno, i daje poštovanje Lemilivoskodiju, toj hedonističkoj, “brzoj”, ponekad bahatoj, "badself" strani sebe - jer da nije nje, ne bismo sada ni imali Timbeta kao MC-ja, već možda kao ljubaznog mesara u piljari do koji revnosno prati fudbal i košarku, pričajući kako je mogao da postane priznati sportista. Upravo ta hedonistička strana Timbetove ličnosti je odgovorna za to da on sada sa pravom može da tvrdi “da je Maradona repa”.
U toj liniji imamo kristalan primer sjajnog MC reprezenta na najglobalnijem nivou, reprezent nesigurnog dečka sa leve obale Dunava koji svaki put kada prelazi Pančevački most 43-ojkom, sa slušalicama na glavi, gleda svetla velegrada i planira kako da ga osvoji na skil, na harizmu.
Sa druge strane stoji Timbetova prevelika skromnost, koja ponekad prerasta u samosažaljivanje i jadikovanje nad životnim izborima koje su na ivici da učine stvari užasno dosadnim i mogu da stave slušaoca u realnu situaciju da se zapita: „zašto bih ja tebe slušao ako ti ne poštuješ samog sebe ?“. Naravno, u Timbetovim se uvek nađe nešto zanimljivo, ali ta logika „napada na sebe“ je tradicija na kojoj slavu stiču beli alternativni MC-jevi (Aesop Rock, Sage Francis, Cage...) i koja je sušto suprotstavljena klasičnom crnom građenju ličnosti na mikrofonu, ličnosti koja je “došla po svoje i koja ne mora nikome da pravda svoje postupke, pa makar i sebi”.
Takva poetizacija koja se vodi linijom „niko ne može tako jako da me osudi kao što mogu ja sam sebe“ (situacija koja u Eminemovom poznatom 8 Mile betlu doživljava konačnu deifikaciju) je nešto što ume da iritira. Ukratko – više volim Timbeta iz Kik het snera ili Opasne nego onog iz Od danas do sutra.
Naravno da će u skladu sa ukusom svako ovde imati svoje favorite ili će, sa druge strane naći zamerke na pojedina gostovanja, ali ukupno uzev, Timbetov album predstavlja jaku celinu, i previše autoriteta je ugrađeno u njega da bi ga ugrozili detalji koji „štrče“.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari