Drugi album najkontroverznije beogradske hip hop grupe, izdat kao uspomena na njihovog preminulog člana Moskrija, bitna je ploča aktualnog domaćeg rep trenutka. Imamo posla sa izdanjem koji je podjednako i pohvala životu i protiv samog života, život koji svoje ispunjenje traži i nalazi u njegovom završetku
Drugi talas (neki bi rekli i treći, ako računamo proto-rap grupe kao što je Budwaiser) beogradskog hip hopa izbacio je kao svoje najeksponiranije predstavnike grupe Beogradski Sindikat, Bad Copy (koji su bili deo i prvog/drugog talasa) i
Prti Bee Gee. Dok su BS i BC zahvaljujući svom pristupu rep tematici i talentu brzo osvojili medije i publiku potpuno spremnu na korespondenciju, sa Prtijevcima su stvari išle malo drugačije.
Zahvaljujući kontroverznim sadržajima koji su se, poput nepisanog pravila, iznova javljali u svakoj njihovoj pesmi, sa polaznom tačkom u surovoj betoniranoj svakodnevici i tabuima modernog života, pravila kulturnog ophođenja su rušena u svakom stihu, čime je ova ekipa sebi zatvorila vrata uglavnom svih medija. No, kako to obično biva, time su i stekli oreol kulta unutar žanra. Sa prvim albumom Grejtest hits (2002) postavljene su koordinate njihovog prepoznatljivog stila - haotične rime na tragu flešbekova, u kojima su sadržane večne PBG teme: kriminal i lake žene u slepim ulicama velegrada, što je postao njihov zaštitni znak čime je stečen identitet koji ih je sa lakoćom izdvajao od ostatka scene.
Crni humor koji (pre)često sklizne u degutantno i opsceno, ulična poza koja se ne dovodi u pitanje, respektabilna doza hrabrosti u formi eksplicitnosti izraza i brutalne iskrenosti – glavne su osobine i ovog albuma, izdatog u čast preminulog člana grupe MC Moskrija (pretprošlog leta umro u 28. godini). Igrajući provereno na kartu šoka - Eufrat, Mikri Maus i Moskri, poznata lica sa bg. rap scene - sačinili su album koji o trenutnoj situaciji u gradu u kome živ(otar)e govori mnogo više nego većina socioloških ili drugih naučnih studija. Stilski naslonjeni na nasleđe gangsta rapa, oni u svojim pesmama podjednako nemaju milosti za veterane gradske rock scene, za srpsku muzičku ili političku estradu etabliranu tokom prethodne decenije. U tom poduhvatu oni ne štede ni sebe, čineći izbor načina svog života definitivnim i jedinim mogućim u okolnostima koje ih okružuju i okruženju u kome se nalaze.
Iz svega do sad rečenog, nije teško izvući zaključak da ovo nije album koji se pušta pred roditeljima ili ljudima koje nedovoljno poznajete: ovo je izdanje koje se bavi tematikom koja je svima poznata, ali se retko sa kim o njoj otvoreno priča. Time se na njega lepi etiketa ''zabranjenog voća'' koja garantuje auru specifične privlačnosti svojstvene škakljivim temama.
Tražeći izlaz u začaranom krugu u čijem se centru nalaze - a u kome izlaza zapravo nema, što je delimično posledica lične odluke koju ni u kom slučaju ne treba slediti kao svetao primer - momci iz benda u stihovima prezentuju autentičan bunt, koji istovremeno dobija na ceni i opominje tragičnom Moskrijevom sudbinom. I pored svega što im ne ide u prilog, Prti Bee Gee zaslužuje simpatiju i respekt za svoj angažman: upravo zbog tog svojevrsnog (anti)životnog idealizma - neke vrste neostvarive utopije koja mnogo od svoje slike duguje užasnim prizorima koji ih okružuju - oni definišu anarhizam (sa korenima u turbo folku a ne u punku), lišen humanizma u svojoj supstanci, bez milosti prema bilo kome.
U realnosti utemeljena, egzistencijalistička nota koja stoji u predlošku ovog benda svoju vrišteću artikulaciju ispoljava u dekadenciji i preterivanju, i nužno se završava u autodestrukciji kao jedinom logičnom i mogućem ishodu. Veoma smireni glasovi i konstantna spremnost na iščašen humor, sugerišu potpunu adaptiranost na takvu mogućnost: imamo posla sa izdanjem koji je podjednako i pohvala životu i protiv samog života, život koji svoje ispunjenje traži i nalazi u njegovom završetku. I upravo na tom mestu bivaju razvejane sve nedoumice oko autentičnosti primene gangsta rap obrasca u stvaralaštvu ove grupe. Kao i u svim ostalim pozitivnim primerima upotrebe stranih iskustava na domaće uslove, ino uzori služe kao inspiracija i polazna tačka u stvaranju sopstvene poetike. Ona zato nužno mora imati nešto svoje da bi bila autentična i kao takva bila prepoznata kao vrednost; a ne kao krajnji cilj i svrha postojanja nekog muzičkog projekta.
Jedina slaba tačka na ploči su tri pesme koje se nalaze u sredini albuma (Heroin (skit), Pajdokoma i Smoket) koje više zvuče kao skice nekih budućih pesama nego što to zaista jesu. Na sreću, na ploči je mnogo više brojeva u kojima proverena Prti formula funkcioniše (Čeda, Boom Biddy Bye Bye, Original Gangster, Na Pointu, Gde god da krenem; da pomenemo samo neke od ukupno 17 pesama) - u njima se bez skrupula iznova pokazuje lice one Srbije koju svi guraju pod tepih i zatvaraju oči pred njom. Matrice se nadovezuju na mnogima najdraži period hip hopa (sredina prethodne decenije) i uglavnom su korektno odrađene i stilski raznovrsne čime je otklonjena monotonost kao mogućnost pri preslušavanju ovog CD-a.
Komentari
-
natasa (gost)
| 23.05.2008. 21.26.16
nesto najiskrenije sto sam cula do sada.neverovatno je to da prtije slusam u svim raspolozenjima i da mi totalno popravljaju fazon.dvoje su se smuvali slusajuci prtije,a danas imaju prelepog sina.?/.,
-
DSPI (gost)
| 02.04.2010. 17.50.42
ko bi reko....i ja gotivim prti bee gee slusam ih od kad su se probili na nasoj sceni...rip davore!!!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.