Ajs Nigrutin po treći put među Srbima i prvi put na kioscima. Kupite ovaj album makar iz kolegijalnosti a i zato što bi, sudeći po kvalitetu, lako mogao da mu bude poslednji
Sveopšte prisustvo jeftine i besplatne muzike za download dovelo je do očekivanih promena tržišnih pravila. Kompakt-disk danas mora grčevito da se bori kako bi dopro do potrošača (koji muziku slušaju sa telefona i kineskih mp3 plejera), makar to značilo radikalno obaranje cene u parter i izlazak na kioske. Ipak, ko je očekivao da 2008. godine zatekne treći album Ajs Nigrutina na kioscima?
Srbija je mala zemlja u kojoj je razdaljina između undergrounda i ljute estrade lako premostiva i, uostalom, direktno proporcionalna spremnosti da sebe definišete kao zabavljača (ili čak cirkuzanta). Gostovanje Ajs Nigrutna i Sky Wikluha u poslednjem ciklusu televizijskog serijala Veliki brat dovelo je do najave raspada matičnog benda Bad Copy, te pojavljivanja dvojice repera na stranicama istih onih tabloida koje su na svom drugom albumu tako zdušno pljuvali. Istorija će pokazati da li je bilo više štete ili koristi od čeonog sudara masovne (ne)kulture i podzemne (sub)kulture, ko je tu koga iskoristio za svoje ciljeve i kako će izgledati trajektorije karijera trojice bivših članova Bad Copyja.
No, kakav je prvi post-Bad Copy album Ajs Nigrutina? Osim što je naslovom koji navodno referira na, hm, „mainstream“ fenomene poput Bajage i K2, pokazao svesnost autora da se ovog puta obraća nešto drugačijoj publici, Kajmak i katran je ploča koja po malo čemu odskače od dosadašnjeg rada repera iz Koteža.
Nigrutin je status omiljenog domaćeg emsija u proteklih 10-ak godina zaradio pre svega izuzetno upečatljivom dikcijom, bizarno životnim opisivanjem bizarnih situacija iz života (duhovnog, polnog, narkofilskog...), kreativnim sakaćenjem gramatike srpskog jezika i prostačkim humorom sa ogromnom dozom samoironije i parodiranja. Sve to se može čuti i na ovom albumu...
...ali sve to smo do sada čuli mnogo puta. Kajmak i katran je ekonomično, ako već ne raskošno producirana ploča. Humoristički intonirane matrice koje kombinuju semplove narodnjaka s klasičnim minimalnim, psihodeličnim lupovima ukusno su začinjene povremenim skrečovanjem DJ Kobazza, ali nekih primetnih pomaka u odnosu na Štrokavi mozak, Ajzakov debi iz 2003. godine, zaista nema. Ambicija da se muzika na bilo koji način pogura unapred je upadljivo odsutna.
Na drugom nivou, sada se već može dijagnosticirati da je neinspirisanost Nigrutinovih tekstova postala hronična. Već izvesno vreme se Ajzak uglavnom provlači na staru slavu i piše tekstove koji zvuče kao fristajlovi improvizovani na licu mesta, s labavo povezanim slikama i stalnim ponavljanjem istih dosetki do tačke surove izlizanosti.
Možda THC dijeta ipak nije garant kreativnosti a možda je Ajzak samo došao do tačke zasićenja posle koje se dalje putuje u leru uz sve jasnije obrise spoznaje da ništa drugo u životu ne umete da radite.
Nije da ovde slušalac nema čime da se zabavi. Nigrutin ni na koji način nije razblažio svoj jezik za potencijalnu novu publiku, pa je na meniju koktel rimovanja o hrani, telesnim izlučevinama, narkoticima, seksu (povremeno anatomski nemogućem) isporučen karakteristično snažno. Ima tu čovek čemu da se osmehne, ali kao celina ovo je umoran, bezvoljan portret besnog pubertetlije koji se probudio u 30. godini života, shvatio da ga javnost odjednom pažljivo sluša i otkrio da zapravo nema šta da kaže.
Papučar
Ponavljanje starih, istrošenih pošalica i sada već i među „običnim“ ljudima odomaćenog slenga ne pomaže ploči kojoj napadno nedostaje nešto o čemu bi pričala, dok gostovanja kolega sa hip hop scene slabo doprinose doživljaju. Bad Copy saborci u kameo-pojavljivanjima daleko su od svojih vrhunaca (naročito je Timbetovo gostovanje slabo), dok mlade snage iz bendova koji su do sada već mnogo puta pokazali da sem obožavanja Bad Copyja nemaju druge životne ambicije (Bauk Squad, Blind Business, recimo) definitivno nisu iskoristile priliku da se svežinom ili originalnošću nametnu publici do koje verovatno nikad više neće dobaciti.
Ukratko, album koji će stare fanove bez ostatka razočarati a potencijalne nove slušaoce u najmanju ruku zbuniti, možda i odbiti odsustvom sadržaja i manirističkim otaljavanjem posla. Ako Ajzak namerava da posle ove ploče i dalje ima karijeru, moraće nešto radikalno da promeni u svom izrazu. Sledeći put kiosci mu neće pomoći.
Povezani članci:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari