Soul sa velikim OU!

Mesto: Sava centar, Beograd
Vreme: Ponedeljak, 5. jul 2010.
 

Uragan soul/funk tradicije koji je Beograd doživeo 2003. se verovatno nikad neće ponoviti. Niz događaja koji smo tada dobili – 9. maj Maceo Parker (Bašta SKC-a), 27. maj Fred Wesley (Bašta Sava centra), 5. jun Public Enemy (Hala sportova), 13. jul Carl Craig i Derrick May/DJ Zinc (Akademija) – ispostavili su biće soul muzike na najupečatljiviji mogući način. Ovog leta smo, ako ništa više, barem po prvi put od 2003. u prilici da osnovano verujemo u mogućnost ponavljanja jedne lepe epizode naše muzičke istorije.

Cela stvar se zakotrljala pre dve nedelje sjajnim block party DJ setom Grand Mastera Flasha na splavu Freestyler da bismo sinoć u Sava centru, u svojevrsnoj soul odiseji, dobili glavni specijalitet leta 2010.

Caru carevo a Bogu Božije – za one koje zanimaju servisne i tabloidne informacije neka bude rečeno da je sala bila polupuna (nudila se, čak, besplatna „karta više“), među posetiocima je bilo dosta poznatih domaćih muzičara, zvuk je mogao da bude bolji, piva je nestalo negde oko ponoći.

Priča o muzici je, ipak, važniji deo ovakvih događaja a ona počinje nešto iza najavljenih 20:30h pojavljivanjem Freda Wesleyja i njegove ekipe The New JB’s. Legendarni trombonista je, u određenoj meri, nastavio tamo gde nas je ostavio 2003. Nekoliko izvedbi kojima u punom smislu pristaje etiketa „jazz-funk“ su predstavile The New JB’s kao najkompetentnije muzičare sinoćnjeg programa i, verujem, zadovoljile posetioce koji su sinoć bili u potrazi za muzičkom virtuoznošću. Bubnjar Bruce Cox i gitarista Reggie Ward su u tom delu nastupa benda zasijali posebnim sjajem.

Međutim, za razliku od nastupa 2003, sinoć je Fred Wesley sa svojim bendom bio bar za nijansu-dve raspoloženiji za žurku pa je nastup prelomio blokom punokrvnog funk zvuka originalnih JB’s (Breakin’ Bread, Pass The Peas, Gimme Some More) da bi u sjajnom finalu koncerta isporučio još dva moćna klasika – House Party i Doing It To Death – koji su mahom stidljivu publiku naterali da se po prvi put ozbiljnije pokrene.

Iako će neki možda reći da bez harizmatičnog frontmena The New JB’s i nisu u stanju da pruže više žurke, smatram da smo sinoć imali priliku da prisustvujemo uravnoteženom nastupu iskusnog benda. S jedne strane, virtuoznost im nije zasmetala da ostvare neposrednu komunikaciju sa publikom, ali ih, na drugoj strani, ni zabava koju su pokrenuli nije lišila svesti da su, ipak, samo zagrevanje za naredne izvođače (čitaj: Tower Of Power).

Harizmatičnog frontmena su, na našu sreću, sa sobom doveli Tower Of Power. Reč je o Larryju Braggsu koji je već duži niz godina vodeći pevač benda i koga većina obožavalaca grupe – nezavisno od uzrasta – smatra najboljim koji se ikada pojavio na toj funkciji. Njegove glasovne mogućnosti a, pre svega, način na koji je od prvog trenutka preuzeo binu i vodio svoj bend do trijumfalnog završetka nastupa, potvrdili su da su reči obožavalaca više od glasina i da je reč o jednom od najboljih savremenih interpretatora klasičnog soula.

Što se tiče numera, u setlisti se našlo dosta klasika iz bogatog opusa benda. U prvom delu nastupa Tower Of Power su izveli Get Your Feet Back On The Ground, So I Got The Groove, Maybe It’ll Rub Off... a među njima i moćnu reinterpretaciju soul klasika – pesmu Me And Mrs. Jones Billyja Paula. Prva tačka ključanja je dostignuta tokom medleyja pesama Jamesa Browna izvedenog iz numere Diggin’ On James Brown u okviru kog se izdvojila Braggsova interpretacija I Got The Feeling. I u poslednjoj pesmi zvaničnog dela nastupa – What Is Hip? – iz koje se razvio za TOP standardni medley sa Soul Power Jamesa Browna, Braggs je pokazao dovoljno svesti o veličini originala, ali i spremnosti da reinterpretira tradiciju što je rezultovalo istinski autentičnim omažom Kumu soula.

Duvačka linija, koja oduvek predstavlja zaštitni znak benda, sinoć je bila besprekorna iako bez vođe – Stephena „Funky Doc“ Kupke – originalnog člana benda i jednog od glavnih autora pesama TOP-a. koji je izostao zbog bolesti svoje supruge. Njegov izostanak je u najvećoj meri nadomestio Tom. E. Politzer, sjajni tenor saksofonista, a bend je Kupki posvetio i prvu od dve pesme bisa – You’re Still A Young Man. Najbolji nastup sinoćnjeg programa je krunisan poletnom Souled Out a utisak celovitosti i snage nastupa Tower Of Power nije umanjio ni izostanak njihovih velikih hitova – pre svih legendarne numere Soul With A Capital „S“.

Put od prvog do poslednjeg nastupa sinoćnjeg programa se može tumačiti i kao put od muzičke virtuoznosti do zabavljačkog umeća. U tom smislu su Tower Of Power bili najbolje od oba sveta, dok smo sa Damonom Harrisom i njegovim The Temptations Reviewom dobili izvedbu koja, pomalo na prvu loptu, svojom dramskom razradom, koreografijom i kostimima najviše igra na kartu neodoljive (vizuelne) upeglanosti nastupa afroameričkih estradnih zvezda s kraja 60-ih. Uprkos tome, nastup Harrisove verzije Temptations revije nam je pružio dovoljno autentičnog soul doživljaja.

Nastup je otvoren inače sjajnom Get Ready koja je, na žalost, uz Baby, Baby I Need You i Ain’t Too Proud To Beg bila žrtva nedovoljno dobro podešenih mikrofona. Na I Wish It Would Rain se zvuk konačno „otvorio“ pa je Damon Harris uz jednu produženu sesiju poziva i odziva uspeo da stvari postavi na pravi nivo. Usledile su Cloud Nine, I Can’t Get Next To You, Ball Of Confusion i Masterpiece u okviru koje su predstavljeni članovi benda da bi zatim publika bila još jednom uključena u igru poziva i odziva.

Nakon Harrisove posvete i pomalo patetičnog govora o poslednjem koncertu Eddieja Kendricksa, usledile su Papa Was A Rolling Stone i My Girl kao kruna zvaničnog dela nastupa. Preostali posetioci su aplauzima uspeli da izvedu bend na bis u okviru koga je izvedena The Way You Do The Things You Do kojom je nekoliko minuta pre 02:00h okončano praznično veče za sve domaće ljubitelje soula.

***

Kad smo već kod reakcija posetilaca, treba reći da je ona poslovična „energija beogradske publike“ sinoć uglavnom zakazala. Sve činjenice – od nedovoljnog broja ljudi do uštogljenosti značajnog dela ekipe koja je pohodila Sava centar – čine da se, na primer, zapitamo da li su zaista u ovom gradu Elipse pravile sjajne igranke u Lazarcu krajem 60-ih pa čak i da li istorijske, klasne, kulturne, etničke razlike između tadašnje i današnje publike mogu tako žestoko da odrede sirovu reakciju ljudi na muziku?

Međutim, na stranu to – onaj deo publike koji je sinoć uživao, uživao je merodavno, a Summertime festival je svim ovdašnjim ljubiteljima soula poklonio veče za pamćenje i otvorio apetit za budućnost. Nadamo se da ćemo na sledeći obrok čekati manje od sedam godina.

GALERIJA FOTOGRAFIJA STANISLAVA MILOJKOVIĆA