Ako te je u jednom danu komšija opsovao na hodniku, a autobus te isprskao, ne možeš da dođeš na probu i da pevaš kako si srećan
Restoran Šansa u tašmajdanskom parku odavno nije mesto na kom se okupljaju mlađe generacije. Obično tu sede roditelji koji su doveli decu da se igraju, ili prijatelji koji su se našli posle posla.
Jedan od poslednjih toplih dana ove godine iskoristili smo kako bi upravo u toj idiličnoj atmosferi razgovarali sa Stefanom Ikonićem i Davorom Sopićem iz benda ŽeneKese o debiju ŽeneKese i domaćoj rock muzici. Andy Kaufman, Eddie Murphy, Vuča... samo su neki od likova koji su iskrsavali tokom priče. Drugi su bili lokalnog karaktera, ali ne i manje važni.
Nakon neuspelog pokušaja da se složimo oko toga ko koga i kako može da citira po slovu novog zakona o informisanju, prešli smo na trenutnu situaciju u taboru ŽenaKesa.
POPBOKS: Šta trenutno rade ŽeneKese. Da li možda planirate drugi spot?
STEFAN: Planiramo za singl Šta bi bilo kada bih ti dao sve što imam, koji se sad vrti. S tim što smo sa ovim prethodnim postavili poprilično visok standard. A mi nema šanse da to sada izvedemo ponovo.
A da smislite nešto jednostavno a efektno?
DAVOR: Možemo sad da pričamo o tome, dakle nemamo ništa zacrtano. Mislim da ne treba da idemo na tehničku foru, na specijalne efekte, nego na dramaturgiju.
S: Ja sad mislim da to treba da bude neki težak trash... Ono, mobilni telefoni. Davor mi je nedavno rekao nešto tipa ’Snimi ti to dobrom kamerom, pa ću da uprljam’. A ja se ložim na ono kad pukne piksel. Jesi li gledao Man on the Moon? U jednom trenutku Kaufman traži od montažera da mu napravi da linije na ekranu idu u krug. Montažer mu kaže da to tako ne može, da nije u redu, ali Kaufman je oduševljen svojom idejom. ’Hoću da ljudi misle da im je televizor u kvaru’, kaže.
Kad smo već kod teškog trasha, kako vam je bilo na Jelen Pivu?
S: Meni je bilo dobro, ali ja mislim da je to zato što sam se napio kao dupe. Jedini problem u vezi sa organizacijom je bio taj što nisi mogao da izađeš napolje. Mi smo još i mogli to da uradimo, ali gde ću onako mokar? Dakle, nema ništa da se prezalogaji, samo piješ pivo. Obojeni Program sam dočekao iskrivljen, jedva sam hodao. Piješ i pušiš da ne bi osećao glad.
D: Mi smo bili baš iznenađeni posetom. Mislili smo da ćemo svirati za čuvare i tonca.
S: A opušteno je bilo pola sale.
A kako vam se svideo Jon Spencer?
S: Ja sam Heavy Trash gledao u Puli na Art&Musicu 2006. godine. Ne mogu to da uporedim. Tad mi je bilo ’Wow’, a sad sam već znao šta će se dogoditi. Video sam neke komentare tipa ’to je ok, ali je slabije od Blues Explosion’. Kao, ovde se mnogo oslanja na tradiciju i rockabilly. Ja sam u fazonu – pa šta?
I u jednom i u drugom slučaju imamo neku tradiciju...
S: Pa, da. Problem sa ovom sredinom je u tome što većina očekuje da kažeš nešto mnogo bitno.
D: Da, mora da ima dubinu, neku stilsku figuru, da ti sad razmišljaš danima šta je on hteo da kaže, sa svim tim drvećem, banderama...
S: To ako naginješ na ovu Darkwood Dub struju. A ako pogledaš ovu egzaktnu političarsku struju, onda moraš da kažeš nešto što ćeš da slediš.
D: Ili si totalni intelektualac, ili si raspad punker koji poziva na bunu protiv dahija.
A kako vi sebe doživljavate?
S: Kao totalne autsajdere (smeh).
D: Ma mi sviramo i to je to. Ne znam da li treba da sad izmišljamo neku filozofiju, ili da se priklanjamo nekim strujama... to je ok ako imaš 17 godina, pa se tražiš.
S: Video sam na internetu da ima čitava struja koja ne može da podnese psovke u našim tekstovima.
Da, čini mi se da su čitaoci Popboksa rasptavljali najviše o tome u komentarima.
S: Ok, ali onda stanem i pomislim: ’Imamo dve takve pesme, i još devet koje nemaju psovke’. Ljudi verovatno moraju za nešto da se uhvate.
D: Znaš kako, ja bih ovde citirao Ramba... Da li smem? (smeh). To je onaj intervju u Ritmu. Pričao je baš o psovkama. Rekao je da nema bolje ekspresije od psovke. Kao primer je naveo da 150 puta dnevno kaže ’boli me kurac’, i onda kad dođe kući to poprimi takve razmere da žena ostane da leži u krevetu.
Dobro. Ali, da li pravite razliku između svakodnevne psovke i slučaja kada vam je nečeg preko glave, želite da se izrazite radikalno, pa onda posegnete za njom?
S: U pesmi Doviđenja to je bilo upravo to. Kada pišeš tekst i kada treba da odabereš šta je to što bi odgovaralo tvom stvarnom osećanju, ako je to psovka, onda je to to. Zašto bih se ja sad pravio lud i tražio neku drugu reč ili izmišljao novu. „Gazi me, gazi me, ja sam slabić“. To bi bilo odlično (kroz smeh).
D: Dakle, psovka je ok ako ti omogućava da na najbolji, najefektniji način kažeš ono što stvarno misliš. Ako upotrebiš neku drugu reč, sve pada u vodu. „Doviđenja, meni se ne radi to više“.
S: Ovde je veliki problem u samoj podeli muzike na domaću i stranu. To je možda posebna rubrika, ali evo u čemu je fora. Ti to deliš, i ljudima se to deli u glavi. I sad, isto tako kao što ti ljudi neće to da svare, neki od njih će rado da pevaju ono Fuck You od Lily Allen, ili „Fuck You I Won’t Do What You Told Me“ od RATM-a. To je ok, jer tu postoji neka mala jezička distanca, razumeš. Imaš jezičku barijeru, i možeš to da progutaš, a kad to isto kažeš na maternjem, onda je to ček’, ček’ stani malo... I tu dolazimo do glavnog konflikta.
D: A poenta je i u slučaju RATM ista.
Misliš, ne možeš da udariš toliko snažno ako ne kažeš na taj način?
D: Apsolutno. Slažem se sa Stefanom. Da imamo 15 pesama i da smo u njima 300 puta rekli ’kurac’ i ’govna’ pa da i razumem neke reakcije.
S: Imaš to u Eddie Murphy Show, kad Eddie kaže kako postoje ljudi koji u njegovoj emisiji čuju samo psovke. ’Čekaj bre, pa ja ne pričam o tome, a ljudi me sreću na ulici i pozdravljaju sa „Fuck You“ i „Suck My Dick“’.
D: Poenta je – ako ljudi pričaju o nama samo zbog psovki, i to je ok.
S: Poenta je da je to ispao kao ventil za neke ljude. A važni su nam oni koji žele tu da čuju muziku, a ne da pecaju grešku.
Ko su ljudi koji pecaju greške kod domaćih bendova?
D: To su tipovi koji dođu na svirku, stanu u ćošak, prekrste ruke i onda gledaju šta ovaj svira.
Takozvani „merači“?
D: Tačnije, lovci na greške. I onda kad ga pitaš kako je bilo, kaže ’Pa bubnjar je omašio na dva prelaza. Čuo sam, nije udario kontru dobro. Ovaj nije zgazio pedalu na onoj pesmi...’
S: A prošli put je zgazio (smeh).
D: Da, prošli put je zgazio. Umesto ljudi da se opuste konačno. Da im koncert za to služi. Dođi, skaći malo, zezaj se. Ako si došao da loviš greške, dovešću ti ekipu profesionalaca, pa tamo lovi.
Što više slušam album, imam utisak da ima sve više likova u pesmama. Da li možete da nam približite malo sada taj svet? Ko su ti ljudi koji se pominju – npr. Ljuba itd.
S: To su ljudi koji nas okružuju. Konkretno, Ljuba je moj drugar. U tom delu pesme imaš situaciju u kojoj je jedan našao ribu, a drugi ostao bez nje. U tom trenutku je ispalo tako, i to je ušlo u pesmu. To su ljudi sa čijim sudbinama svaki slušalac može da se identifikuje. Svakodnevna priča.
A ko je Borko?
S: Borko je moj bivši komšija iz Kosovske. Živeo sam tu pored Ane 4 Pištolja. On je baš specifičan lik, hiperinteligentan, ali totalno lud, šizofren. Živeo sam u dvorišnoj zgradi i prozori su nam bili jedan naspram drugog. Jedanaest godina sam imao prilike da pravim studiju o njemu. A to je tip čoveka koji kad zaključi da njegovoj kosmičkoj ravnoteži ovo ovde drvo smeta, on ga jednostavno sruši.
D: U toj pesmi se pominje puno likova, i ona predstavlja gradsku priću. Kao Filmska gradska priča Akademije za film 60-ih. Tip ide po gradu sa kamerom i snima mini kolaž. Imaš Ljubu, Borka, imaš Marlen Ditrih na Ceraku...
S: Ona stvarno postoji.
Čekaj, mislio sam da je to neka lokalna legenda, nečiji pseudonim, nadimak ili...?
S: Ma ne, video sam je u spisku stanara. Nekada davno, Mladen, njegov brat i naš bubnjar, i ja smo delili letke za njegovu firmu, i onda nam je jedina zabava bila da na sandučićima gledamo ko se kako zove, ili spiskove stanara. Tako smo došli do nje. Mada ne mogu da se setim da li je Cerak ili Vidikovac u pitanju, ali to je sada manje važno. Znaš, možeš da imaš pristup koji je malo poetski i možeš da imaš dokumentaristički, a la Dylan.
Da, on zna da ubaci lika u samo jedan stih, onako usput.
S: Da,to je isto kao kad provrtiš kanale na TV-u.
Hajde da se vratimo na početak. Kako su nastale ŽeneKese?
S: To niko ne zna (smeh).
D: Ne gledaj u mene, ja sam kasnije došao.
Znači ovo je samo poslednja faza u evoluciji?
S: Ja ne znam kad je to ime uspostavljeno. Pra Kese su nastale tako što smo rekli ’Hajde sad da radimo ono što nikada nismo radili’. Andreja je rekao da nikada nije svirao bubanj, ja sam rekao da nikada nisam pevao, a Ilija, dečko koji nam je radio omot, je rekao da bi da svira bas. Zato nam je bilo stalo da on uradi omot, da napravimo nekakvu celinu. E sad, Ilija se oženio i polako je počeo da izlazi iz priče. Došao je Marko Troma, a onda je Iliju zamenio Davor.
D: Nas četvorica smo imali probe kod Stefana kući. To je bilo ludilo totalno.
S: Snimali smo se na neki moj dvokasetaš, koji nije baš dobro radio, pa si morao da prislanjaš kamen na njega da bi uhvatio zvuk.
D: A tu je bio i Stefanov pas Hak koji je ludeo na zvuk usne harmonike, i koji je bio član benda.
Koja je to godina?
S: To je 2004. A u ovoj postavi smo krenuli da sviramo od jeseni 2005, kad je Mladen zamenio Andreju na bubnju. On inače nigde ranije nije svirao, samo je bio stalno nervozan. Kad sedimo u kafiću, on udara nogom i rukama u ritmu.
D: Na jednoj probi je seo za bubanj i kad smo čuli, složili smo se da napravimo rokadu.
S: Ali sve do sada je to bilo samo neko zezanje, nismo imali veću ambiciju. U pricipu, od jeseni 2005. postoji ovaj bend. Pre toga je to bilo neobavezno, povremeno smo se nalazili. Kao da smo išli rekreativno na fudbal. Samo što smo popili mnogo piva (smeh).
A koje su vam sada aspiracije?
D: Aspiracije su nam da se dobro zabavljamo...
S: Jer, ako se mi dobro zabavljamo, onda se svi dobro zabavljaju.
D: Imamo album, pišu neke novine o nama, ali to je nama i dalje u drugom planu. Najvažnije nam je da smo i dalje ortaci, da i van svirke možemo da sednemo da popijemo piće.
S: Ne želimo da nam ovo bude posao, u smislu da sednemo i kažemo ’E sad nam treba hit, nemamo za PDV’. Ja sam možda poprilično ostrašćen po pitanju prilika ovde. Mogućnosti su poprilično nikakve za mnogo veće bendove, kao što su Partibrejkersi, Darkwood Dub... Posle velikog koncerta Darkwood Duba, mislim da je bio Dom omladine početkom godine, Vuča je izjavio kako je bilo super i kako se posle toga vraćao noćnim tramvajem kući. To je to, to je nagrada za tu super stvar. Ja mislim da nijedan muzičar tu ne traži ne znam šta... Tako da, ako su veći bendovi u tim problemima, ne znam kakve aspiracije mi treba da imamo. Samo da se dobro zezamo, to nam je jedino ostalo.
Na kojoj muzici ste odrasli?
D: Ložili smo se na različite stvari. Troma je voleo Dinosaure... Ali nismo se ničim ograničavali, iako smo imali periode zaluđivanja.
S: Mislim da smo se svi složili oko Kazne za Uši.
D: Da, to nam je zajednički sadržalac. Ja sam voleo Dead Ideas, mada su oni hard core.
S: Ja sam imao jedan neuspešan hard core bend sa bratom Jelene iz Dead Ideas, sa Vladom iz Flip Outa. Kao klinac sam imao bend i sa Nikolom Berčekom iz Autoparka, i pokojnim Galetom iz Trenja. Tu je svirao i Sivac, klavijaturista Autoparka koji je ranije svirao bubnjeve. Drago mi je što su svi ljudi sa kojima sam svirao nastavili da sviraju u bendovima i da su uspešni, postoje, snimaju. To znači da ništa što smo drvili ranije praznu slamu nije bilo uzalud.
D: Možda razlog nekog uspeha leži u tome što svi, osim Mladena, imamo dobro iskustvo sviranja u bendu. Svi smo prošli tu neku osnovnu školu, baš kao klinci. Tako skapiraš da neke stvari ne činiš kasnije. U mojim prvim bendovima, ja sam vodio glavnu reč, bilo je ’Moja ili ničija’. A sad je drugačije, radimo zajedno.
Kako to izgleda u studiju?
S: Probe znaju da budu vrlo burne, kad krenemo da pričamo šta ćemo da radimo, na primer, ali to na kraju sve legne. Ali Mladen je prošao najbolje. On pre Kesa nije nigde svirao, a njegova treća proba je bila na Exitu. To je bila naša treća svirka, na Future Shocku. Svirali smo pre toga dva puta na Akademiji.
Zašto mislite da rock muzika danas ima smisla?
S: Meni je rock and roll i dalje moderna muzika, pogotovu sada kad je sve dozvoljeno. Sad više ne moraš da pratiš određeni kanon, kao što je to bilo 50-ih, recimo. Ne mora da znači da sada, pošto imamo sve ove mašine, rock nije savremena stvar. Mislim da se to sad vraća na neko realno stanje stvari. Meni nije bilo realno ono pre 30 godina, tzv. zlatno doba rocka, kad su ti ljudi koji su svirali bili jebeni bogovi. Pa imaš hordu ljudi koja pada u nesvest, pa one koji ih oponašaju. Meni je i to besmisleno. Čemu to vodi?
D: To je bilo na početku. Ajde što imaš toliko ljudi koji te vole, nego ti ljudi su stvarno odlepili za tobom. To nije normalno. Sad svako može da zna o tebi gde se nalaziš i šta radiš u svakom trenutku.
A da li upravo sve te nove mašine pospešuju glad za rock muzikom kao nečim neposrednim?
D: To zavisi, možda sad krene neki rock talas. Međutim, ljudi se uglavnom zasite bilo čega nakon nekog perioda. To ti je u principu uvek tako kad je neka umetnost u pitanju. Nije stvar u modernizaciji, već o procesima u samoj muzici – smenjivanje pravaca, centar se seli na periferiju i obrnuto... Rock je vrlo živ, a njegova vitalnost se vidi u tome što može stalno da menja oblik. Nekad ide na jednu stranu, nekad na drugu.
Da li to znači da ostavljte mogućnost da vas nešto povuče skroz u drugu stranu u budućnosti?
S: ŽeneKese sviraju jazz!
Na primer...
S: Pa imali smo mi jedan trenutak. Bogi je svirao saksofon u jednoj pesmi. To je Andrijin i moj prijatelj.
D: Nije poenta da zacrtamo da ćemo svirati rock sa kraja 80-ih. Sviraš ono što ti se svira u datom trenutku. Ako te je u jednom danu komšija opsovao na hodniku, a autobus te isprskao, ne možeš da dođeš na probu i da pevaš kako si srećan. A opet, ako si smuvao neku ribu na žurci sinoć, pa ti skuvala kafu ujutru, ne možeš da dođeš i kao ’Ja bih da sviramo baladu’. Gde ćeš da sviraš baladu? Zavisi od raspoloženja.
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari