Autopark je godinu započeo promocijom albuma Osećanja za poneti, a zatvara je kratkim koncertom koji efikasno sumira sve ono što su dosad imali da ponude publici, uz nagoveštaj nečeg novog, tek toliko da zagolica maštu svih koji nestrpljivo iščekuju 2008. i naredni album
Mesto: Klub Plastic, Beograd
Vreme: Utorak, 25. decembar 2007.
Organizacija: Plastic
Lepo je kad koncert počne na vreme, makar to ponekad bilo diktirano i okolnostima: u konkretnom slučaju direktnim prenosom svirke na Radiju B92 u emisiji Stand By. Ledeno decembarsko veče, idealno za topli kutak doma uz radio-prijemnik, ali još bolje da se na prečac donese odluka o izlasku u kratku šetnju do drugog toplog kutka u kome se sve to dešava uživo. Solidno popunjen Plastic već u 21h, a nakon 20-ak minuta počinje koncert. Prvi red se podrazumeva.
Na ivici, pesma-most koja povezuje dva albuma Autoparka i prvi pravi hit (makar među fanovima benda), logična je za otvaranje. Nema više razloga da se stari aduti čuvaju za kraj svirke. Potom sledi Pola (od) tebe, pesma koja možda najbolje sumira drugi album – negde između poletne energije neizlečivog optimizma i sveprisutne tihe melanholije. Publika aplaudira, dok Olja uzvraća kratkim „hvala“, i tako nakon svake naredne pesme...
Potom možemo dalje, Sve dalje, kako glasi jedna od novih pesama. Zarazna melodičnost odmah ulazi u uši, a osećaj je nalik onom kad tek upoznate neku novu zanimljivu osobu i smesta shvatite da vam deluje kao stari znanac. Sličan utisak kakav su na prvo slušanje ostavili Filmovi sa još aktuelnog albuma. Nove pesme (pored Sve dalje, to su To nije bio plan i Kapisle svetle) čine se kao prirodan produžetak Osećanja za poneti, i brzo su se i lako skrasile u društvu dobro poznatih numera.
Međutim, upravo pošto krene pomenuta pesma Filmovi, još pre refrena, potvrđuje se utisak s junskog koncerta u SKC-u: ovo je jedna od retkih pesama Autoparka koja ipak bolje zvuči na albumu. Suptilnije nijanse gitara i Oljinog glasa ovde ostaju u pozadini, prigušene. Potpuno suprotan utisak ostavljaju Pisma, koja u svakom živom izvođenju poseduju upravo onu potrebnu energiju koja u studijskoj verziji ne uspeva da se ispolji u potpunosti, i čiji uvodni taktovi smesta pozivaju na ples. U međuvremenu, deo publike se oslobodio pa je i zaigrao, mada su posetioci generalno bili nešto suzdržaniji od onih iz SKC-a.
U pesmi Mi tonemo, jednoj od ličnih favorita sa Osećanja za poneti, dominiraju gitare koje se u jednom trenutku slivaju, prepliću i fuzionišu u vibrantni zid zvuka koji bi mogao tako da traje, titra i poigrava i duže od tih nekoliko minuta, a da hipnotički efekat ne popusti. Za to vreme, dok ne dođe trenutak da ponovo zapeva, Olja čeka u zamrznutoj pozi polučučnja koja kao da želi da redefiniše izvorno značenje pojma shoegaze (možda neko smisli neku domaću kovanicu slične vrste...), dok, kako se čini, i sâma upija energiju koja u tom trenutku isijava s bine.
Prošlo vreme za kraj. Moj omiljeni downer sa drugog albuma. Nisam baš siguran za ostatak publike. Tiha melanholija ovde postaje glasnija, ogoljenija; dobija zube kojima kidiše na već utišanu publiku. Nema bisa ili neke lucidne obrade da „izvadi stvar“.
Na kraju, sasvim dovoljno „osećanja za poneti kući“, obećavajući nagoveštaj novog albuma, kao i puno pozitivne energije u kratkih ali muzički dobro odmerenih sat vremena.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari