10 + 1

Morao sam jednom da pokleknem. Svako čekanje ima i svoj kraj. Muzika koju prave AutoPark je u moj život ušla sasvim neočekivano, a opet sasvim predvidljivo. Priznajem da me je zvuk koji ide uz spot Na ivici par puta naterao da podignem ili okrenem glavu od knjige ili računara, svejedno, ali sam ubrzo zaboravljao da dalje istražujem. Već tada sam shvatio da je to doista različito od onoga što sam do tada viđao, ali za nekoga ko stvarno misli da je video killed the radio star i nije neobično da tako reaguje.

Uostalom, jedna od meni najdražih ploča (Gentlemen, Afghan Whigs) je prisvojena tek kada se ušetala bez prateće vizuelne komponente. Tek kada sam u moru slova stigao do MP3 foldera AutoPark, shvatio sam da mu je suđeno da zauvek ostane kao integrisani deo mog računara.

Pretpostavljam da je većina vas već upoznata sa ovim materijalom, ali nije zgoreg da se na kraju godine podsetimo jednog od najboljih domaćih izdanja. Iskren da budem, više bih voleo da se AP pojavio u konvencionalnijem obliku, ali za današnje vreme i ovo je sasvim adekvatno. Naravno, uz nadu da će se jednog dana realizovati sasvim regularno. Ne bojim se da će izgubiti na aktuelnosti, iako su ovo (samodeklarativno) maltene – nešto jači demo snimci!

Muzika?! Već prva pesma Zahtevna nagoveštava čitav niz trikova koje AP sa lakoćom vade iz šešira. Gitarski baraži namah ukrašeni izletima u poluambijentalne crescendos vode i, ukršteni sa ekonomičnim i koloritnim klavijaturama, raspevavaju se u iznenađujuće zrele aranžmane. A ritam koji daju bas i posebno bubnjevi su kosti koje drže celokupno tkivo. Dinamika hara od prvog do poslednjeg minuta. Sasvim lako, kao da iza sebe imaju najmanje nekoliko albuma.

Reči!? Konačno smo privilegovani da slušamo jednu ploču na srpskom a da možemo da nijansiramo svu intimu AutoParka.

Ognjenka Lakićević, koja iza sebe ima i jednu zbirku poezije, kompletno je prilagodila svoj izraz potrebama benda, a isti joj je uzvratio vanredno jakom muzikom koja je taj izraz oživotvorila. Svešću to na jedan od najboljih primera – Ćutanje, pesmu koja će im sigurno (p)ostati jedan od zaštitnih znakova. Ne mogu da se otmem utisku da bi singl Ćutanje, bez sve šale, bio singl nedelje u svim muzičkim novinama Britanije početkom 90-ih. Ovako je samo znak odobravanja i silovitosti za nekolicinu. Ujedno je možda i najznačajniji deo AP manifesta, bar što se tiče lirike: izbegava se trijumf i poklanja uvek spremna samilost i razumevanje. A za sve to vreme gitare zavijaju kao deo neizrečenog.

Nastavak donosi pesme stilski dovoljno bliske, a opet sa pojedinačnim sopstvenim entitetom dovoljnim da nas zadrži pri stavu da je ovaj bend verovatno predodređen za nešto veliko.

Jedan od vrhunaca svakako je Ivan, neverovatna kombinacija već naznačenog tekstualnog predloška AP i uzbudljivog aranžmana pojačanog diskretnim udaraljkama koje preuzimaju kompletan blissfull noise kakav nije bilo moguće čuti kod domaćih pop sastava. Briljantno!

Ipak, sam kraj ove ploče je nešto zaista posebno. SSVUT (Sve što vredi u tebi) svojevremeno se vrtela na stanicama i pravi je hit za sve sezone. Obmotana oko sintisajzera koji vodi glavnu temu i puni zvuk, u šest minuta nam nudi komad za dobro raspoloženje i naklonost garniran smehom i osmesima koji se (ipak) naziru, a koji nisam čuo još od 1986 – od albuma Brotherhood New Ordera.

Ipak, za mene je centralna tema albuma Obala, koju su neki bliski meni prepoznali kao omaž grupama Luna i La Strada. Ostaje mi samo da im se pridružim. Istina je da svi mislimo da će se odjednom pojaviti Jasmina Mitrušić Mina i nastaviti da peva Okean sa Luninog albuma Nestvarne stvari (‘84), a sama pesma, kao talasi koji udaraju u obalu, neprestano nadolazi i vraća se. Osam minuta užarene introspekcije.

Poslednja (+1) stvar je Na ivici – naznaka staze kojom će se bend najverovatnije kretati ubuduće. Pomalo redukovani aranžmani koji više nagoveštavaju nego što egzistiraju; očito je da se AP poigravaju sa tim. Uostalom, neki od najboljih bendova su izgradili svoj stil upravo na korišćenju praznine i tišine. Gitare su i dalje sjajne, pomalo okeanske na način ranih Bark Psychosisa, a motorika pesme sasvim adekvatna poludešperantnoj lirici. Treba reći da je i ova pesma urađena u novoj postavi i kreativnom osloncu, i da je to AP u sadašnjoj inkarnaciji.

Pojava AP na našoj sceni je, ipak, nešto ne baš tako obično. Barem za mene i još najmanje tuce i po ljudi iz moje okoline. Iz mnogo razloga. Zbog prepoznavanja koje nanosi lične nemire. Polusaborskog čekanja pored radio-aparata zarad grubog miksa nove pesme (poslednji put se to radilo ranih 80-ih). Osećaja da je deljenje esencija svega (a ovaj album je nesumnjivo to), radovanja koje me obuzme svaki put kada preslušavam 10+1 i zadovoljstva da opet otkrivam nešto novo i da je, u stvari, još i bolje.

Još jedan poziv onima kojima su habitus antagonizam i nevera. Pre par meseci sam poslao link za download na više inostranih mailing lista i odziv je bio maltene spektakularan. Generacije rasle uz Chameleons, Comsat Angels, preko Shoe-Gaze, pa sve do sadašnjih emotivnih glasnogovornika poput Sigur Ros, i pored jezičke barijere su našle dovoljno emocionalne bliskosti koja je samo potvrdila ono što smo već znali. Ovo jeste dijamant u blatu, a da li će zasijati pravim sjajem zavisi podjednako i od benda i od podrške. Nadam se da neće prerano sagoreti. Uostalom, ako bi me neko pitao za tri muzičke želje u 2006-oj, rekao bih mu sledeće – novi album GY!BE, Sigur Ros uz proviđenje na Exitu i vreme sasvim dovoljno da AP doraste do albuma. Novi Mogwai sam već skinuo... A za ostalo – život nudi mnogo mogućnosti.

Za one koji ne znaju adresu sa koje se može skinuti album, to je www.indie-go.com/mp3 i vredno je čak i dial-up mrcvarenja. Za one koji imaju album, savet i molba: umnožite i delite! Daj i daće ti se.

Na neki način ćete shvatiti i da svoj dug polako plaćate srcem, i da plaćate dug svom srcu. Iz tog razloga, i hrabrosti za ovu vrstu predstavljanja, najviša ocena. Što je minorno za ono što ovaj album može da vam pruži. Samo mu se vedro naklonite.