Osećanja za poneti

Na prvencu 10+1 Autopark su u velikoj meri uspeli da pomere stvari kada je reč o srpskoj pop muzici! Album je oblikovao jedan mikrokosmos pun protivrečnih trzaja, i to tako da isti zazvuči neposredovano. Autopark su, na taj način, u jednom dahu i s lakoćom, dali svež i energičan podsticaj dotadašnjim pokušajima govora iz nečega što bi, makar i uslovno, moglo da se prepozna kao ženska perspektiva na domaćoj sceni (Negative, Ana Stanić...).

Taj album bio je jedan od onih na kojima su se sve kockice poklopile. Desilo se nešto nesvakidašnje: ploča je bila hermetična, pošto je otkrivala prostor privatnosti i intime, pasivnosti i tišine (na albumu sjajno oblikovane zidovima buke), ali je u isto vreme opasno uspevala da se približi idealnoj pop pesmi za kojom su tragali, i za kojom još uvek tragaju ljudi poput Briana Wilsona (The Beach Boys) i Kevina Shieldsa (My Bloody Valentine).

Predmet ove recenzije ne dozvoljava detaljno obrazlaganje svih kvaliteta albuma 10+1. Za ovu priliku neophodno je još reći da je pojavom Autoparka na srpskom jeziku postalo moguće prikazati doživljaj osetljive prirode zaglibljene u konvencije i površnosti ljubavnog odnosa i svakodnevnog sveta u okvirima pop pesme.

Posle takvog starta očekivanja nisu mogla biti mala. Pojava jednog zvaničnog izdanja s takvom poetikom na srpskom jeziku u 2007. godini značajno bi pomerila stvari napred. Međutim, koncept gitarskog indie benda, po čemu je Autopark poznat, na Osećanjima za poneti ozbiljno je narušen. Nema više monolitnog zvuka, atmosfera i energija se često razilaze i odlaze u dijametralno suprotnim pravcima. Ognjenkin glas postao je ranjiv.

Sam početak albuma, zvuk pesme Pisma (koja stalno pišem, ali me i dalje niko ne razume ), slušaocu jasno stavlja do znanja da je bend odlučio da krene prema mainstreamu. Ta energija se, međutim, dalje gubi, pošto način pevanja Ognjenke Lakićević, njeni stihovi, umetnička stilizacija i zadržavanje atmosfere, i čak celokupnog ugođaja sa 10+1 u nekim momentima, prosto vuku u drugom pravcu.

Najjasniji primer koliko se Autopark kreću čudnim putevima na albumu Osećanja za poneti je pesma Filmovi. Ozbiljan pokušaj spajanja electro-popa, hard rocka i indie trikova s poetikom pevačice doneo je bendu novu dimenziju, ali ne i nov kvalitet. Autopark na ovom albumu zvuče naivno. Način na koji Ognjenka počinje pesmu „ Vreme je da čuješ istinu / Kad sam s tobom ti nisi tu“ na slušaoca ne deluje nikako – ni emotivno, ni bolno. To je glas nekoga ko se predomislio, ali ipak izgovorio nešto snažno. Još sam u nedoumici da li Ognjenka zvuči neubedljivo zato što ne prati bend kada ovaj hoće da proizvede energiju, ili bend jednostavno minira nju i njen iskaz i pretvara ih u parodiju iskrenosti, potcrtavajući njen glas proverenim rock rifovima i dance klavijaturama.

Pitanje je jednostavno: da li je zvuk benda Autopark na novom albumu pogodan okvir za emotivne svetove Ognjenke Lakićević?

Pesma Filmovi čak govori o seksualnoj traumi. Jer, upravo seksualni odnos drži nerazrešenu napetost i opterećuje junakinju sve vreme, i to svojim odsustvom: „... hajde da gledamo filmove, scene bez nasilja, moja estetika, tvoja ruka preko mog ramena...“, i na kraju „... nestrpljiv si da otkriješ da li imam srce ispod haljine...“.

U takvim trenucima bend pribegava klišeiziranim rešenjima (to se posebno odnosi na gitaru i klavijature) i zvuči neinspirativno, kao da se iz petnih žila upinje da bude dobar i za MTV.

Upravo iz tih razloga bilo mi je teško da preslušam prvu polovinu albuma, naročito Pisma, Svi traže da obećam se i Filmovi. U pomenutim slučajevima stvarno nisam siguran o čemu je reč: da li slušam naivan demo bend, intimnu ispovest, previše promišljeni koncept? Sve se to čuje u trenucima, a rezultat je konfuzna smesa koja prerasta u zastrašujuću pop grotesku.

Na Osećanjima za poneti Autopark obmanjuju i sebe i slušaoca da mogu da naprave ubedljivu pop pesmu, shvaćenu u konvencionalnom smislu (rif, strofa, refren).

Album ima i jakih momenata. Ali ako pesma Na Ivici i jeste odlična, ona ipak zove slušaoca da zaboravi Osećanja za poneti i da se vrati na 10+1. Poetika prvog albuma je ostala, u nekim momentima i preovlađuje, što, naizgled paradoksalno, ne popravlja celokupni utisak.

Promena je nešto što treba podržati, ali ne i odsustvo jasnoće. Brižljivo građen svet na 10+1 se srušio, a Autopark nisu uspeli da izgrade nov, barem jednako uzbudljiv.